МУХАРЕМ БАЗДУЉ: Дневник у којем више нема живих људи

Ана Франк је у марту 1944. путем радија Покрета отпора чула позив становништву да за историју сачувају своје дневнике. То ју је навело да почне да преписује и уређује свој дневник

Има у једном роману Џулијана Барнса страшна сцена, где протагонист гледа неки велики скуп пред собом, неколико хиљада узбуђених људи и помишља како ће у не тако (у историјском смислу) далекој будућности, ваљда максимално осам или девет или десет деценија касније, сви ти људи бити мртви.

Већ годинама, скоро и деценијама, говори се о томе како “култура сећања” на холокауст и Други светски рат прелази у нову фазу са биолошким нестанком директних очевидаца. Крајем прошле године, умрла је Хана Пик-Гослар, блиска другарица Ане Франк, која ју је познавала и у Амстердаму и у Берген-Белзену, другарица коју сама Ана у свом дневнику помиње неколико пута.

Након њене смрти, по свој прилици, међу “ликовима” из Дневника Ане Франк нема више живих људи.

То је у западним медијима поново скренуло пажњу на дневник који је, речима Симона Визентала, “као створен за идентификовање просечних људи са просечном жртвом”.

Исповест тринаестогодишњакиње

Не знам како је данас у Србији или другим деловима некадашње Југославије, али у мојој су генерацији, у предратној СРБиХ, одломци из “Дневника Ане Франк” бивали у читанкама још доста рано, ако добро памтим у шестом или седмом разреду основне школе. Идеја је, претпостављам, била управо ово “идентификовање”, пошто девојчица Ана, ћерка Ота и Едите Франк, почиње да води дневник на свој 13. рођендан. Тринаестогодишњацима и тринаестогодишњакињима то је само по себи блиско, или је барем било. Нешто што обично бива пролазним хиром толиких тинејеџерки на прагу пубертета, писање дневника, постало је у случају Ане Франк најдирљивије сведочанство о времену холокауста.

 

Странице на којима се описује тегобно одрастање у мрачном амстердарском поткровљу болне су и незаборавне. Ипак Ани се не може одрећи ни нека врста ауторске самосвести. Наиме, она је у марту 1944. путем радија Покрета отпора чула позив становништву да за историју сачувају своје дневнике. То ју је навело да почне преписивати и уређивати свој дневник. Последњи датум у дневнику јесте први аугуст 1944. године. Тога дана Ана је записала: “Кад тако пазе на мене, постанем најпре несташна, затим жалосна и напокон потпуно обрнем срце, окренем лоше према вани, добро према унутра, и стално трагам за начином да постанем онаква каквом бих хтела бити и каквом би могла бити када… да, када на свету не би било других људи”.

Три дана касније Ана је са породицом притворена. Није имала ни 16. година када је умрла од тифуса у концентрационом логору Берген-Белзен. Био је март 1945. године.

Неусиљена аутентичност

Од целе породице Франк холокауст је преживио једино отац Ото. Он се 1946. поново попео на онај амстердамски таван где је пронашао дневник своје ћерке.

Помињани Симон Визентал, најпознатији ловац на нацистичке ратне злочинце, овако пише о Анином дневнику: “Овај је дневник у мојим очима учинио више него нирнбершки процеси или чак процес Ајхману. Јер, просечни људи овде су се наједном могли идентификовати са просечном жртвом, у чију причу су се могли уживети. Како је при души девојчици која се мора скривати на тавану, то нашу моћ замишљања не превазилази у мери у којој то чини, рецимо, извештај затвореника који је прошао муке Аушвица. Дневник Ане Франк је срећан пример извештавања у доживљају, и он са једне стране зрачи неусиљену аутентичност, показујући истовремено тако висок литерарни квалитет, да успева освојити читаоце“.

Управо ове квалитете чувене књиге биле су разлог да различити антисемити, неонацисти и десничари почну да оспоравају аутентичност дневника. Изиритиран тиме, Визентал је успео да пронађе гестаповца Силбербауера, управо оног који је ухапсио Ану и њену породицу. Иначе, недавно преминула Анина пријатељица једна је од ретких особа које су је познавале, а које су могле да прочитају потпуно целовит Анин дневник, са пет страница деценијама непознатих.

Целовито издање

Наиме, тек 2001, објављено је потпуно целовито издање Дневника Ане Франк, и то у издању холандског Института за ратну документацију. На пет раније необјављених страница Ана описује лош брак својих родитеља и свој проблематичан однос с мајком. Ови, може се рећи, чести и уобичајени мирнодопски проблеми тинејџерки још више потцртавају тескобно озрачје Аниног одрастања. Има филозофа који тврде да велика патња човека чини неосетљивим на мање. Ове странице Аниног дневника откривају немогућност хијерархизовања патње, оне показују како су и у атмосфери свакодневног страха за голи живот девојчицу мучили проблеми слични проблемима толиких њених срећнијих вршњакиња.

Ове непознате странице, странице чије постојање Анин отац никада није скривао, само је желео да се не објаве док је још било живих људи којих се оне лично дотичу, још једном потврђују истинитост Визенталовог мишљења; овај је дневник збиља као створен за идентификовање просечних људи са просечном жртвом.

Хана Пик-Гослар је велики део свог дугог живота посветила чувању сећања на своју другарицу која је убијена трагично млада. У неколико документарних филмова о њој је била саговорник, а била је и (ко)аутор неколико књига. Одавала је почаст својој другарици сећајући ју се као најнормалније могуће тинејџерке, ћудљиве и незреле, онакве какве девојчице те доби и јесу, а не претварајући је ретроактивно у својим успоменама у некакву светицу.

Величина злочина какав је био холокауст и јесте у томе што нису постојали никакви услови да се за нестанак “квалификујете”, ништа осим порекла.