Мухарем Баздуљ: Дан се овде споро довлачи

Пишем за новине практично тридесет година. Дуго је то време. А опет, кад подвлачим црту или правим неку привремену ревизију, углавном немам осећај да сам нешто погрешно (у)радио. Само се једног случаја сећам да сам се о некога недвосмислено огрешио.

Није тај човек било ко. У личним документима зове се Един Дервишхалидовић. Цео Балкан га зна по имену Дино Мерлин. Била је 2000. година, ја четврта година факултета, он управо објавио албум „Средином“. Чинило ми се да у свим кафанама у центру пуштају само те песме. „Мој је живот Швицарска“ била је можда и највећи хит, а конкуренција јој је била брза и певљива „Башка ти“ која се отвара стихом „Окраћа љубав ко и све друге велике ствари“.

То „Окраћа љубав“ ми је било ужасно познато. И ко зна зашто баш тог јутра, у башти једног ирског паба у пролазу пред самом Чаршијом, сетим се да је то превод једног стиха Емили Дикинсон који су направили Марко Вешовић и Јасна Левингер.

Читали смо претходне године на часовима америчке књижевности Емили Дикинсон опсесивно, није ни чудо да ми се стих увукао у подсвест. И тек тад ми се отвори да је и „Мој је живот Швицарска“ парафраза стиха исте песникиње „Our lives are Swiss“.

Вешовић и Левингерова су се ту због метра одлучили за старинско и поетично „жића“ уместо „животе“ , па је испало „Наша су жића – Швицарска“ и није било одвише очигледно. Та парафраза ми се чак чинила и колико-толико легитимном, али ово „Окраћа љубав“ била је, мислио сам, чиста крађа. Чак сам и погледао копиране „корице“ ЦД-а на пиратској варијанти, видео да нема „кредита“ за песникињу и преводиоце, па сам написао текст „Оригинал фалсификата“.

Није Мерлин у њему био једина тема, обичај некажњеног фалсификовања већ се, после академске, увукао и у уметничку сферу, али Мерлинов случај је био најатрактивнији. Текст је објављен у политичком магазину у којем сам у то време сарађивао.

Недељу дана касније, у истом магазину, у рубрици „Писма читалаца“ објављен је кратак деманти с потписом Дина Мерлина. Текстић је био необично фактографски и пристојан и ишао је отприлике овако: Г. Баздуљ је исправно приметио да су две песме са албума надахнуте стваралаштвом америчке песникиње Емили Дикинсон, али му је промакло да сам у буклету који иде уз ЦД уредно навео њене песме чије сам делове користио.

Ја буклет нисам ни тражио, пошто је оригинални ЦД био много скупљи од износа који би мој студентски буџет поднео за потребе „истраживачког новинарства“. Размишљао сам по инерцији: Ако Бреговић такве ствари прешућује, зашто би се Мерлин понашао друкчије?

Али добро, научио сам лекцију: Провери најпре баш све проверљиве детаље, пре него нешто јавно устврдиш, па макар ти се чинило да је нека од тих провера и пуко трошење времена и новца. И друга ствар коју сам схватио: Дино Мерлин је пристојан човек који је могао у праведничком гневу да исфантазира заверу против себе, да буде циничан и извређа ме, али је све оставио у бенигној форми „исправке нетачног навода“.

Повод за ово присећање су најављени Мерлинови концерти у београдској Арени и реактивна петиција која тражи да се њему наступи у Србији забране због наводних контроверзних („антисрпских“) изјава из ратног времена.

Иако се у појединим медијима покушавао успоставити неки баланс између броја људи који су купили карту за концерт и оних који су потписали петицију те ствари су потпуно неупоредиве, чак и кад би број био подједнак (а није, много више људи је купило карту, него је потписало петицију). Сасвим је једна ствар издвојити новац (уосталом и не тако занемарив) и резервисати унапред једно новембарско вече за сасвим одређену врсту забаве, а сасвим друга потписати интернетску петицију. Цена карте варира између 3.000 и 15.000 динара, а концерт ће с доласком и одласком трајати барем 3-4 сата, док потписивање петиције кошта 0 РСД и траје три-четири секунде.

И да се разумемо, сасвим је могуће да је Дино Мерлин деведесетих изговорио нешто што неком данас може да звучи „антисрпски“. Он је у том рату био на страни „својих“, таман онолико колико је на страни „својих“ био Бора Ђорђевић. Исти је профил људи који се изругује Бори што живи у Словенији, као и онај који је згрожен Мерлиновом идејом да „у Србији узима паре“. Исти је профил, кажем, само што то углавном нису исти људи.

На крају, ако би неког и требало прогласити лицемером у контексту српско-бошњачких односа, то је много пре један други Един звани Дино. Мислим, наравно, на позоришног режисера Дина Мустафића. Број његових проблематичних изјава о Србији и Србима је неуспоредиво већи, а кад је реч о ратном пропагандизму, Мерлин је то у првој половини деведесетих евентуално радио аматерски, док је то Мустафићу буквално било радно место. Да и не говорим да је Дино Мерлин аутентични уметник чије песме су улепшале живот десетинама хиљада људи, док је Мустафић тек невешт компилатор ћифтинског типа.

Политичке елите у Београду често поручују да желе што је могуће боље односе са Бошњацима. Дино Мерлин је једна од најприроднијих могућих „повезница“ између та два народа и између Београда и Сарајева, уметник кога с његове стране нико не види као „издајника“ и „сумњиво лице“ је такође и уметник чије песме са ове стране огроман број људи истински воли.

Онај ко би забранио Дина Мерлина у Београду, може комотно да парафразира Вука Костића и лепо каже да између Београда и Сарајева, између Срба и Бошњака, треба подићи Кинески зид. Тај став је сасвим легитиман и сигурно има сасвим респектабилан број поборника (процентуално их је сигурно више међу Бошњацима, а врло вероватно и у апсолутним бројевима), али поштеније га је директно артикулисати, него кружити као пословична киша око Крагујевца.

П.С.

Наслов овог текста је парафраза једног стиха из старе Мерлинове песме. Леп је, између осталог, јер личи на огледалски одраз оне чувене реченице о брзом смркавању. Има, међутим, нешто друго у везе с том песмом што бих овде хтео да тестирам с читаоцем. Кад се у песми Прљавог казалишта „Марина“ каже „На Божићно јутро, снено и мутно“, слушалац зна да је реч о 25. децембру. С друге стране, кад Дино Мерлин у песми из које је стих из наслова у рефрену завапи: „Божић је, а као да није…“, ја сам убеђен да већина оних који ту песму воле, знају и певају мисле на 7. јануар.