МУХАРЕМ БАЗДУЉ: Балалајка свира своје

Било је неке перверзне сатисфакције у начину на који је кроз различита дела популарне културе Запад очито уживао у понижењу осиромашених Руса у последњој деценији 20. века. То је било време кад им се чинило да „балалајка свира шта јој се каже“

Како вам звучи стих: Шетао сам се крај корита Лашве и дошао до Гимназије?

Или: Пратећи, у ходу, ток Миљацке, стигао сам до Скендерије?

Или: Корачајући обалом Саве, нашао сам се у Блоку 70?

Или: Ходајући поред Сене, спустио сам се до моста Мирабо?

Или: Лаким кораком дуж Тибра, за трен сам био у Трастевереу?

Није претерано оригинално, али у жанру разгледнице није ни грозно. Описујеш неком свој боравак у становитом граду тако што евоцираш реку која кроз тај град пролази и неки познат топоним недалеко од реке. Кажем, тај поступак некоме може да се допадне мање, а неком више, али тешко може да се назове „романтизацијом“.

Инспиративно искуство

За шест дана у Београду треба да наступи глобално познати немачки бенд под називом „Скорпионс„ (Scorpions), што ће рећи Шкорпиони или Шкорпије. Београдски концерт је део њихове помпезне „повратничке турнеје“, а уредно је ушушкан између наступа у Гдањску и Букурешту.

Осим за врло специфичну жанровску нишу такозваних „металаца“, група „Скорпионс“ је просечном конзументу популарне културе позната по једном једином хиту, песми „Ветар промене“ илити „Wind of Change“.

Генеза песме је специфична. Усред перестројке, али пре пада Берлинског зида, у Москви је одржан „Московски мировни фестивал“, дводневни хард рок колективни концерт на којем су уз низ руских бендова наступили и „Скорпионс“, као и Ози Озборн, „Skid Row“, „Motley Crue“ и још неки западни извођачи којима је први пут дозвољено да наступе u СССР-у.

За Клауса Мајнеа, фронтмена „Скорпионса“, тај кратки боравак у Москви био је инспиративно искуство. Он га је надахнуо на поменуту песму, песму која почиње стихом: „I follow the Moskva down to Gorky Park“, односно „Шетајући се обалом реке Москве стигао сам до парка Горки“. (Језик је чудо, па се на енглеском град Москва зове Moscow, али је река Москва ипак – Москва.)

Тридесет и кусур година касније, „Скорпионс“ су на турнеји, али од‌једном њихова најпознатнија песма није онако програмски политички коректна како се свима чинило ономад. Па су одлучили да промене тај први стих и почели су да певају „Слушај моје срце, оно каже Украјина“, а певач и песник то објашњава тиме што за њега више „једноставно није у реду романтизовати Русију стиховима попут оног Шетајући се обалом реке Москве стигао сам до парка Горки„.

Снежна шума

Ових дана стигла нам је и вест да је популарна америчка књижевница Елизабет Гилберт, која је после екранизације њеног ранијег романа са Џулијом Робертс у главној улози постала глобални масмедијски „селебрити“, одлучила да одгоди излазак свог новог дугоочекиваног прозног дела под насловом „Снежна шума“. Изабрани датум публикације био је 13. фебруар 2024, а сада смо чули да се тај термин помера неодређено дуго унапред. Имајући у виду колико је велики бизнис издавање књига таквих аутора, тешко да је та одлука плод искључиво аутономне одлуке ауторке, ту је своје прсте по свој прилици упетљао и издавач.

Издавачу је, наравно, циљ да заради што више новца, па се поставља питање откуд од‌једном сумња у тржишни потенцијал ове књиге. Проблем је изгледа у месту радње: то је Сибир, односно Русија, у току тридесетих година двадесетог века, а у средишту радње је „породица која покушава да се одупре совјетској власти“.

Очигледно је, дакле, да се у овој књизи Русија као таква не „романтизује“. Пре би се могло наслутити да рециклира негативне стереотипе о овој земљи. Успркос томе, међутим, и сам фокус на Русију, макар и критички, постоје очигледно проблем једнако у популарној музици и популарној књижевности. Коментаришући одлагање објављивање „Снежне шуме“, у „Њујорк тајмсу“ описују актуелно рвање издавача, кустоса и продуцената „са питањем на који начин да се баве руском уметношћу и књижевношћу“, односно „како представљати ову земљу у уметничким делима“ током сукоба у Украјини.

Рани симптом синдрома

Коментари на ову одлуку су различити, али она је несумњиво индикативна. „Канселовање“ Достојевског и Чајковског на појединим западним адресама пре четрнаест-петнаест месеци проглашавано је углавном превидом, грешком и почетним несналажењем у новој ситуацији. Оно се, међутим, испоставило тек као рани симптом синдрома који полако тек завладава.

Јер нису за Мајнеа неприхватљиви постали само река Москва и парк Горки, за њега је „романтизација Русије“ већ и само помињање – балалајке. Наиме, након што устврди да је ветар промене почео да дува, право у лице времена, лирски субјект је сав срећан због новопронађене блискости са својим пројектованим руским пријатељем па му у једном тренутку каже: „Нека твоја балалајка засвира оно што би моја гитара хтела да каже“.

И да, то је заправо мера онога што Запад може да прихвати кад је реч о „братству“ са Русијом: може братство, али да ви радите оно што ми кажемо, или, још боље: да интериоризујете нашу слику вас. Било је неке перверзне сатисфакције у начину на који је кроз различита дела популарне културе Запад очито уживао у понижењу осиромашених Руса у последњој деценији 20. века. То је било време кад им се чинило да „балалајка свира шта јој се каже“.

Кад је у једном тренутку балалајка опет почела да свира своје, да следи своју мелодију, као што је ономад Клаус Мајне следио ток реке Москве, од‌једном тај „ветар промене“ више није био достојан песме. И бива лако вратити се на „дифолт поставке“. Као у оној причи о шкорпији и жаби, чак и када зна да погрешан потез може бити смртна пресуда и њој и жаби, шкорпија се ипак понаша у складу са својом природом. То је јаче од ње.