Мухарем Баздуљ: Атом и трајна радијација трагедије

Тек кад неко време прође и први шок се слегне, нека врста покушаја уметничке интерпретације трагедије може да има смисла и могуће је можда да се креира макар појединачна врста катарзичне промене

Једна од масмедијских „фуснота“ у данима непосредно након масовног убиства у Основној школи „Владислав Рибникар“ нотирала је јавашлук и неопрезност једне овдашње телевизије које је у свој програм једва пет-шест дана након трагедије уврстила неки филм о масовном убиству у овој или оној америчкој средњој школи. Радило се о одвратној ретрауматизацији преживелих и о потенцијално психолошки погубном искуству за неку осетљивију природу. То је отприлике као кад би нека авио-компанија изабрала да се као „забава током лета“ на некој њеној ваздушној линији нуди филм о разорној зракопловној несрећи.

Тек кад неко време прође и први шок се слегне, нека врста покушаја уметничке интерпретације трагедије може да има смисла и могуће је можда да се креира макар појединачна врста катарзичне промене. Ако постоји режисер који се у последњим деценијама успешно филмски бавио темама суочења мале заједнице са насилном смрћу деце онда је то Атом Егојан.

Егојан је канадски режисер, рођен у Каиру, главном граду Египта, 1960. године. У презимену му „одјекује“ јерменско порекло. Родитељи су му били уметници, сликари, припадници јерменско-египатске мањине. Чини се да нису били лишени одређеног египатског патриотизма пошто су сину дали име Атом, поводом изградње првог нуклеарног реактора у Египту.

Било како било, време је то снажног пораста арапског национализма, па мала јерменска породица одлучује да емигрира. Пут их води у Канаду. Атом има само три године. Још као тинејџер почиње да се интересује за драму и позориште, страствено чита Бекета и Пинтера, замишља себе као писца, но, после гледања Бергманове „Персоне“ скоро залуђено се окреће филму. У време студија у Торонту, осим за филм, Егојан се јако интересује и за јерменску историју.

Слатка сутрашњица

На уметничку сцену ступа почетком осамдесетих. Први дугометражни филм снима 1984. Звао се „Најближи род“ и у њему се већ провлачи тема јерменске трансгенерацијске трауме. У идућих десет година, он снима још пет дугометражних филмова и постаје један од водећих канадских филмских режисера и део неформалне групе зване „нови вал из Торонта“. Први нешто већи међународни пробој прави 1994. с филмом „Егзотика“ за који је добио ФИПРЕСЦИ награду на филмском фестивалу у Кану. Три године касније, Егојан снима свој најбољи филм, филм за који је у Кану добио другу најважнију награду, „Гран при“ жирија, „Слатка сутрашњица“ (успут буди речено, „Златну палму“ су те године поделили Кјаростами за „Укус трешње“ и Имамура за „Јегуљу“.)

„Слатка сутрашњица“ је филм фокусиран на канадски градић суочен са неописивом трагедијом: наиме, четрнаесторо деце школског узраста гине у саобраћајној несрећи. Филм је снимљен према роману Расела Бенкса, а сам Бенкс је био инспирисан истинитим догађајем.

Стварни догађај се десио у Тексасу, писац Бенкс је радњу преместио на источну обалу САД-а, у близину Њујорка, док Егојан радњу смешта у Канаду. Јасно је, дакле, и из овога да је прича универзална. Филм се бави тугом преживелих, потребом да се за трагедију пронађе кривац и различитим начинима на који се различити људи носе с траумом те како се то одражава на целу заједницу. Како рече Роџер Еберт који је „Слатку сутрашњицу“ сматрао ремек-делом, то није филм о умирању, него о грижњи савести и жалости преживелих. То је филм о људима који никада више неће живети нормалан живот, људима који су постали „зомбији“, људима који су „живи, а мртви“, људима чији је губитак толико огроман да не постоји ништа што може да га надокнади нити искупи.

Егојан је негде рекао да је у овом заплету од почетка препознавао и аналогију са највећом историјском трагедијом свог народа: масовним злочинима над Јерменима који су у Турској почињени током Првог светског рата, злочинима који и дан данас представљају велики проблем за спољну политику Турске пошто Турска оштро осуђује сваку државу која ове масакре официјелно осуди као геноцид.

Непрелазна препрека

Пет година касније, Егојан снима свој можда најамбициознији филм – „Арарат“ – који се директно бави јерменском трагедијом. (Између „Слатке сутрашњице“ и „Арарата“ направио је јој један сјајан филм – „Фелицијино путовање“ у којем је Боб Хоскинс скоро невероватно сугестиван и језив у улози масовног убице.) Француски писац Анри Мишо забележио је негде како је већ сама намера да се направи амблематично уметничко ремек-дело на конкретну историјску тему непрелазна препрека да се тако нешто заиста и направи, а то врло добро и врло тачно описује и пораз „Арарата“.

У „Тајни језера Ђавоља јазбина“ (2013) Егојан се поново бави потресом који у заједницу уноси масовна смрт деце, односно, у овом случају, свирепо убиство тројице дечака. Иако је филм видно слабији од „Слатке сутрашњице“ и више је жанровски структурисан као трилер, он је такође необично уверљив у приказивању једне локалне заједнице у суочавању са траумом коју је практично немогуће обрадити.

Егојан је пре три године био гост Београда кад је на ФЕСТ-у приказан његов филм „Почасни гост“. Том приликом је и награђен „Златним печатом“ Југословенске кинотеке. Има још ваљда и десетак његових дугометражних играних филмова који овде нису поменути, а који се у већини случајева, барем кроз један од лајтмотива, наслањају на његове назначене опсесивне теме.

Ако је трагедија у тренутку догађаја налик на нуклеарну експлозију, Атом Егојан зна да се њен потмули од‌јек упорно и непрекидно наставља, налик на радијацију, и то јако јако дуго.