Mр Силва Добраш: О СРПСКОЈ НАЦИОНАЛНОЈ ЧИТАНЦИ ЗА СРЕДЊОШКОЛЦЕ „ОВО ЈЕ ЗЕМЉА МОЈА“ АУТОРА РАДА Р. ЛАЛОВИЋА

Раде Р. Лаловић

Над редовима Националне читанке аутора Рада Р. Лаловића у вријеме које није ни најмање оптимистично и свијетло, поготово онима који мислећи о потомству спомињу претке, ево неколико редова који ће бити слика властитог доживљаја оног што је настало у једној стваралачкој равни аутора који жели да учествује, за разлику од оних који само посматрају.

Овакав доживљај наше историје, какав има аутор Лаловић, био је и остао есенцијално језгро српске националне свијести без којег бисмо били препуштени забораву. Српска књижевност живи као српска историја и то је сигурно било на уму аутору ове читанке која може наћи своје мјесто на полицама школских библиотека управо због тога што представља и једну врсту зборника важних текстова који имају испред наслова предзнак-корпус српске националне књижевности. Српска лирика која додирује мотив родољубља као основни, засигурно представља поетизовану српску историју и као таква мора бити чувана и јачана.

Ова читанка има једну посебну, додатну вриједност јер је аутор имао на уму да српска књижевност треба да покаже високе домете и најсвјетлију традицију, те да младима, онима којима је првенствено и намијењена, буде одличан подсјетник да су национални заноси на примјер Дучића или Шантића заправо кључни за схватање појмова који су тако важни за српску националну поетику – човјек, слобода, Бог, пјесник, душа…и то аутор читанке врло добро зна јер су у поглављу Цар зида манастир текстови који у свом поднаслову могу имати тврде ријечи као што су Хиландар, Жича…

Но, ако пажљивије листамо онда ова читанка има више од читанки које смо имали прилике да видимо, а то је ауторова потреба да суштину народности појасни уз помоћ химни и бесједа посвећених Светом Сави, па до његошевских образложења „жртвености“ као највишом цијеном којом се плаћа истина једног народа у пјесмама Молитва Милутина Бојића или Божур Милана Ракића, а да се нипошто не помисли ни на шта друго осим на чисту, неусловљену љубав према свом роду и народу усађену у људску природу.

Косовско и видовданско насљеђе добијају свој потпуни смисао кад се прочитају неки пријашњи радови Р. Р. Лаловића, а који третирају тему идентитета и културе сјећања и памћења, и као што је професор Бранко Милановић поводом стогодишњице рођења Петра Кочића рекао да његови путеви „воде даље, у будућност“, мишљења сам да је ово читанка за будућност јер је на једном мјесту концентрација српских и народних и умјетничких пјесама са намјером да нам служе као добар подсјетник да смо се почели одрођавати од завичајних тема и слика, а то се није смјело догодити.

Р.П.Ного је негдје рекао да „преписује живот“, па је то одлична веза са пјесмама које се налазе у поглављу читанке са поднасловом Тројеручице, луко и утјехо јер нема бољег водича од Мајке, Богородице Тројеручице, јер идеју о народности треба носити и хранити управо из пјесама Матије Бећковића и Љубомира Симовића, на примјер, који су у овом дијелу читанке. Још не смијемо заборавити да као простор спознаје и самоспознаје мора бити сваки наш важан историјски тренутак који је описан у књижевности, јер у свакој слици или стиху лежи трајна истина и свједочанство о роду и народу јер:

Свима су беле руке пребили,

Да их у небо не би дизали,

Свету реч српску свуд су требили,

Као хијене крвсу лизали.

(Ј.Дучић)

Кроз ову читанку средњошколци могу видјети поеме и пјесме стијешњене између животних филозофија пјесника, али и плодоносну симбиозу личне и колективне меморије у којој се чује ехо патње и страдања из српске историје.

У одјељку Пред сјенима српских мученика аутор Лаловић проналази мјесто за све оне ауторе који су под теретом бола исказали колики је крах човјечанства био Јасеновац, сиве херцеговачке јаме или Брод на Дрини. На тој основи бола настале су најпотресније пјесме 20. вијека које биљеже истину и из магле су трајно извучени стихови о слободи која је плаћена „крвљу и људским животима“.

Родољубиво пјесништво као такво, али и цијела линија српске поезије која је усмјерена на народ и историју показује и контекстсрпске културе уопште, а он није занемарљив, јер искрено његује и чува критички дух и свијест. Свијест о томе има и аутор читанке „Ово је земља моја“ која је настала на ползу свим младим средњошколцима са вјером да љубав према роду, као сталну особину, мора имати сваки млади човјек који припада овом народу рођеном на трауматичним путањама Балкана.

И на крају, можда није потребно говорити да је свака оваква прилика важна да се на једном мјесту нађу текстови српских пјесника који су опјевали једно тешко, али драгоцијено вријеме за народ попут нашег, но јесте важно за све оне који су можда пропустили неки од изабраних текстова који сликају завичај, народ, коријене, јер су истовремено и интелектуални и умјетнички доживљај времена које је опјевано.

Оно што је сигурно је завидна енергија која је уложена приликом свјесног отимања пјесама од заборава и треба је цијенити код аутора ове читанке која је с правом названа „национална“, јер она то заиста и јесте.