Mр Момчило Голијанин: АНТОЛОГИЈА БОЛА
(Раде Р. Лаловић, „Памтим да бих постојао“, Интитут за српску културу, Никшић, 2023)
Књига eсеја Рада Р. Лаловића „Памтим да бих постојао“ својим насловљењем указује на сушттинско питање- одређење националног идентитета и нужност очувања тог идентитета. Српски народ је имао тешку судбину у свом трајању и управо та тешка прошлост му налаже да не заборави ту прошлост, да се, без злонамјерности, сјећа тих времена, да се сјећа својих предака и голгота кроз које су пролазили, да се са пијететом сјећа бројних жртава свог народа, злочина који су над њим вршени. Српски народ, а прије свеега српска омладина мора знати за покоље и геноциде над својим народом, мора знати појам холокауста (злочин над јеврејским народом од нацистичке Њемачке), али мора знати и за геноцид над својим народом у вријеме НДХ. Нажалост, у минулих 70-так година наставни планови и програми, које су прописивале комунистичке власти, стављали су тежак застор на истину. Ваљда у интересу флоскуле “братство и јединство“ није се смјело говорити о Јадовну, Јасеновцу, Пребиловцима, Старом броду на Дрини, о забетонираним јамама-гробницама хиљадама Срба… У посљедње вријеме историја се полако „исправља“. Истина, иако искрвављена, испливава полако на површину. Ту дугујемо захвалност писцима који су се осмјелили да о томе пишу, да укажу на бројне злочине који су урађени над српским народом.
И Раде Р. Лаловић даје ту свој частан допринос најновијим дјелом „Памтим да бих остојао“. Оглашавао се и прије ове књиге („Пред сјенима српских мученика“, „Српска поезија страдања и патње“…). Но овом најновијом књигом је направио својеврсну рекапитулацију досад „разбацаног“ по књижевним новинама и часописима.
„Памтим да бих постојао“ је дјело сачињено од седам цјелина. Прва цјелина „Сјећам се, памтим, дакле постојим“, са међунасловом „Изградња личног и националног идентитета и култура сјећања“ је веома озбиљан осврт на национални идентитет и културу сјећања, са ближим освртом на српски идентитет у стиху и азбуци, те српску поезију страдања и патње. Својеврсна новина , рекли бисмо, коју Лаловић уводи у свој рад јесте поткријепљеност ставова примјерима пјесама, или боље – објашњење датих пјесама личним запажањима и доста смјелим методичким приједлозима за измене у НПП. Аутор нуди методички приступ ученицима када су у питању национални идентитет и култура, те у 9. разреду основне школе предлаже тзв. „ тријаде“ у којима ће ученици показати познавање својих ближих и даљњих предака, те посјете неком од стратишта српског народа. Ту су приједлози и за гимназијски узраст с напоменом да се овдје ученици упућују на читање дјела о злочинима над Србима, на видео записе и документарне филмове.
У одјељку „О српском идентиету у стиху и азбуци“ аутор је дао приказ књиге Душка Бабића „Народ у писму“, гдје је направио осврт на значајна дјела српске културе : Ћирила и Методија, Кулина Бана, Мирослављево јенанђеље, Венцлевића, Саву Мркаља, Вука…
„Српска поезија страдња и патње“ су болне успомене српских пјесника на страдања, на патње, на нешто што се не смије заборавити, а што је дуго времена било tabu-tema, нешто што се није смјело казати, како се не би нарушило „братство и јединство“. Искупио је аутор најљепше цвјетове ове поезије бројних пјесника, које је разврстао у три скупине: 1.који су жртве злочина, 2.који су свједоци злочина и 3. који су у некој врсти молитвеног односа према жртвама. Нажалост, сва та недјела су се морала заборављати.
„На трајном забораву – кажее аутор- се инсистирало више од пола вијека у бившој нам држави. Његовао се историјски заборав умјесто историјског памћења и поштовања недужних жртава, да би из тог историјског заборава васкрснуо крвавији злочин од оног првотног, стравичног, јасеновачког, старобродског и пребиловачког.“ Овај свој суд поткрепљује стиховима Милоша Јанковића: „Заборави брате да је некад било / заборави маљ, секиру и каму,/ распорену жену, усред ока шило, / ропац на прагу и бег у таму“
Видљиво је одлично познавање методике код аутора као и његови приједлози за смјену методских јединки у основној и средњој школи. Веома зналачки рангира по сложености тематике градиво за ученике основне и средње школе. Активирање ученика питањима о пјесми или причи постиже се жељени ефекат: ученик је укључен у вријеме настанка пјесме и догађања о којима пјесма говори. Дивно је то показао на примјерима пјесама Десанке Максимовић, Стевана Раичковића и казивањима Митра Шарића, преживјелог дјечака из Пребиловаца. До бола су дирљиви стихови : „ У Међугорју / појављује се кадкад и Госпа // али се моја Сеја и Мама / никад неће појавити“.
Ваља напоменути да нико не може и не смије тражити и налазити мржњу ни код пјесника, ни код тумача његове поезије. Не треба тражити мржњу тамо гдје је нема. „Поред узвишеног тона и снажних поетских слика постоје само емоција бола и саосјећања са страдалницима.“
Друго поглавље „Мој народ над њима држи опело“ завршава се одломком из Андрићевог романа „На Дрини ћуприја“ – „Данак у крви“. Очито, аутор је покушао да покаже да су страдања Срба, рано, веома рано почела.
У одјељку „Пред оком само једна слика“ Лаловић је освијетлио лик Гаврила Принцима. Бројни су српски писци који су знали да цијене Принциово јуначко дјело, да му својим пјесмама подижу заслужени спомен, али ову трагичну судбину је „отворио“ Милан Ненадић. У овом есеју аутор је зналачки и са наглашеном емпатијом прошетао кроз дјело овог изузетно обдареног поете, издвајао његове пјесме о Принципу, његову љубав према свом земљаку и хероју, поистовјећујући понекад своје жеље са Принциповим подвигом. Поред Принципа, Ненадићева љубав је окренута према Србији, према напаћеном српском народу
Лаловић је у више наврата писао о Принципу и о Сарајеву. А о овом граду ће оставити болна свједочанства генерације савремених пјесника: Ружица Комар, Горан Врачар , Ђорђе Сладоје, Раде Симовић… Мржња дојучерашњих колега и сарадника коју су показаи према Србима, морала је у овим преживјелим „грешницима“ – Србима пробудити оправдани гњев и анимозитет према овом граду, граду своје младости. Не желе да га посјете, да прошетају његовим улицама, јер осјећају да нијесу у њему пожељни.
Поглавље „Невесиње невен сије, ти коприву сади“ је једно од обимнијих дијелова књиге, са изузетно богатим прилозима које је аутор презентовао или на научним скуповима, или пригодним освртима на бројне пјеснике чије су пјесме овдје заступљене. А оне су бројне. И болне. Пуне рана, страдања, злочина над нашим народом Дугујемо захвалност Лаловићу који је проналазио и пронашао ове „болне бисере“, али и дивљење овом аутору како је могао наћи снаге да прође кроз све ове „Дантеове кругове“. Требало је уистину скупити доста снаге, и нада све љубави према жртвама да све ово објелодани.
Нећемо погријеешити ако ово дјело назовемо антологијом бола. Али и поноса. И поред страдања којима су изожене српске жртве, ипак проклијава нека нада, неки отпор, неки пркос. И што је важније – ова страдања су пут у вјечност.
Тешко би било, а био би и гријех, издвојити најљепше цвјетове. Ови пјесници и њихови изливи бола, али и надања су још један доказ да не морају постојати подударности у животу и у умјетности. Могу се, наиме, животне ругобе и страхоте преточити у прекрасна умјетничка остварења. Чак и у „матуру пјесништва“- сонетни вијенац Лаловић је навео и анализирао неке од њих („Христова јагњад“ Аћима Тодоровића, „Из крајишког ока“ Милаковића, или Хамовићеве сонете…).
Погроми над српским народом који су најизраженији били под НДХ нијесу ту престали. Срби су доживјели геноцид у том времену, али су они, који су претекли та страдања, очекивали какав-такав мир. Но, аутор је у поглављу „Кад Јоаникије раздани апсану“, пренио догађаје у Црну Гору, и по оној народној- „Мурат сјаши, а Курат узјаши“, прпеустио српски народ у Црној Гори новим насилницима. Нови „ослободиоци“ – комунисти завели су нова насиља. Требало је очистити земљу од „народних непријатеља“, кулака, петоколонаша, црномантијаша… Аутор је пронашао нова стратишта, нове методе обрачуна комуниста са Србима. Познато је „Пасје гробље“ код Колашина, погром над пркосним Васојевићима, злочини у Великој… Требало је обезглавити Ловћен и срушити Његошеву капелу, а мјесто ње поставити „умјетнички сурогат“- гранитни маузолеј. (Ваља истаћи да су се тада побунили бројни српски интелектуалци, да су петицијама покушали да сачувају Капелу и спријече папско-брозовски споменик, али без успјеха). О звјерствима комуниста писали су храбрији пјесници, међу којима се посебно истичу Момир Војводић, Благоје Баковић, Матија Бећковић, а од млађих Милица Бакрач…
Сва ова догађања и пјесничку пратњу пропратио је својим коментарима аутор ове вриједне књиге Раде Р. Лаловић.
Значајну улогу у очувању националне свијести црногорских Срба имали су митрополит Амфилохије и владика Јоаникоје.
Претпосљедње поглавље књиге „Крвав уштап као божур никну“ посвећен је тројици наших пјесника: Рајку Петрову Ногу, Мирославу Максимовићу и Стевану Раичковићу. У првом прилогу аутор се позабавио објашњењем Ноговог сонета „Крстоносца“, његовим метафоричним и рекли бисмо доста смјелим стилским експериментом, у чијим порукама можемо потражити кретање српског усуда – у васкрсење или у провалију.
Када је у питању Максимовић, аутор се још једном враћа овом пјеснику, његвој трагичној породичној судбини и синовском болу над мајчином судбином.
Прилог о Раичковићу је доста карактеристичан. То, ваљда, зато што се и сам пјесник експонирао као наратор, као тумач судбине својих пјесама ( о Пркосима и о Ловћену) у којима је показао високу нациналну свијест срског интелектуалца, његов пркос, али и анатемисаност од комунистичких „зналаца“ умјетности. Трпио је неправде, али их је поносно и пркосно носио.
Посљедње поглавље Лаловићеве књиге „Памтим да бих постојао“ у седам прилога даје слику страдања страдалачког српског народа на неколико локација. Стратишта. Прво стратиште је Стари брод на Дрини код Вишеграда који је остао недовољно опјеван / оплакан. Као да су се српски пјесници прибојавали да зароне у дринске злочине, те су ти злочини више опјевани у народним дистисима него у лирским обимнијим пјесмама. Частан дуг су, поред невеликог броја мање познатих пјесника, одрадили Аћим Тодоровић и Свети Владика Николај. Први поемом „Покољ Срба на Дрини“, а Владика „Ђерданом од Мерџана“. Нужно је истаћи частан ауторов позив српским пјесницима да се ваљаније одуже Дрини и 7000 њених заробљеника. Но, нијесу они заробљеници; винули су се они у Рајска насеља.
Нигдје нема, каже аутор, толико јама као у Херцеговвини и у Лици. По несрећи, многе су те јаме напуњене српским жртвама. Једна од познатијих је Корићка јама на путу Гацко – Билећа у коју су усташе из Куле Фазлагића бацали преклане или живе Корићане. О овој јами-стратишту прво су писали Милан Комненић ( пј. Јамовница), Матија Бећковић, а нешто касније Аћим Тодоровић. Мора се, међутим, знати да се у комунистичкој страховлади није смјело ни помислити о оваквом писању. Комунисти су на сваки начин покушавали да затру српско памћење о злочинима (усашким и комунистичким).
„Кошаре“ су непреболна рана као и Косово. Пјесме о млдим див-витезовима и јунацима су на другачијем фону у односу на друге пјесме ове збирке. Истина, и овдје страда српска младост, али страда у витешкој борби са надмоћним НАТО снагама и Шиптарима. Ови јунаци су нови Обилићи и Југовићи, спремни на жртву, опредијељени лазаревски за Царство Небеско. И пјесме су о њима не у духу плача над баченим у јаму, него величају храброст момака који „саде божуре и уздижу на небо манастире“. Пјесник каже :“Још косовсска битка траје / олтар свети Србин брани“. Са Кошара се у небо узносе нове светиње, нови олтари и још га чувају српске виле, посестриме кошарских јунака.
Опјевали су и оплакали Срби сва стратишта гдје су засијане српске кости. Но, стиче се утисдак да су се црногорски пјесници најчасније одужили жртвама пивских Дола и Велике на Чакору. Није само у питању број пјесама, мада се ни то не може занемарити, него болни уздисаји за 522 жртве, од чега 109 дјеце у пивским Долима и 500 убијених у Велици, од чега 113 дјеце испод 12 година. Овдје памет стаје. Излили су бол своје душе многи пјесници: Благоје Баковић, Милош Кецојевић, Ранко Мићановић, Емило Лабудовић, Батрић Бабовић. Милица Бакрач… Мала нам је утјеха што су отети од заборава, али ипак – утјеха. Памћење. Незаборав на оно што урадише злогласне формације Принц Еуген и Скендер-бег, што се Швабама придружише у звјерствима дојучерашње комшије и кумови – Муслимани.
Шумарице су најопјеваније / најоплаканије стратиште гдје је погубљено 150 ђака, над којима су Швабе спровели у дјело нацистичко начело- 100 Срба за једног убијеног Нијемца. Но, никако да се отмемо утиску да су за ове српске жртве криве и комунистичке вође које су, не случајно, провоцирали Швабе по Србији (не по Хрватској или Словенији!) и на тај начин се обрачунавали са Србима. Шумарице се нијесу смјеле догодити у Хрватској или Словенији.
О овом црном дану у Србији и по Србе писали су многи пјесници. Почела је Десанка Максимовић са својом „Крвавом бајком“, а слиједили су је Велимир Милошевић Милован Витезовић, Саша Мићковић… Тешко би и овдје било издвојити најљепшу пјесму (Зар у болу има љепоте?!), јер су све израз бола душе, све су обесмртиле ову српску младост, ниједна од њих нам не допушта да их заборавимо. Вриједно је, ипак, истаћи да је аутор посебну пажњу посвето Невену Милаковићу и његовом непрестижном сонетном вијенцу „Из крајишког ока“, пјеснику који се присјетио свих губилишта, писао о свима и враћао пјеснички дуг, часно и поштено
Часно и поштено се одужио српским жртвама и наш аутор Раде Р. Лаловић. Хвала му!
