МР ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: Странпутице и заблуде регионалне политике Београда

Када је сада већ давне 2008. године са ЕУ потписан Споразум о стабилизацији и придруживању грађанима Србије нико није открио да су европски принципи „регионалне сарадње и добросуседских односа“ малтене преко ноћи постали уговорна обавеза Београда према Бриселу.

Они су постали некаква „норма понашања“ са којом Србија демонстрира своју „приврженост“ (читај: сервилност) евроатлантским центрима моћи. Што се више будемо придржавали регионалне политике, скројене према интересима Запада, а на штету наше самосталности, то ће нам бриселско-вашингтонска администрација брже крчити пут према чланству у (сада већ озбиљно политички и економски деградираној) „породици европских народа„. Уколико пак одступимо од тог модела регионалне сарадње Брисел нам прети да ће га искористити као санкциони механизам за даље мрцварење Србије и њено задржавање пред вратима ЕУ.

Пошто се у Србији током последњих година свака власт придржавала политике „безалтернативног пута у ЕУ“ као пијан плота евроатлантски естаблишмент успешно је контролисао све спољнополитичке одлуке Београда. Доношене под моћним страним притиском и у духу антисрпског наратива оне су постале оруђе за реализацију западних геополитичких планова у региону Балкана. Србија је тако годинама водила антидржавну, анационалну регионалну политику, политику која је служила томе да се задовољи Брисел, а не Београд, Нови Сад, Крагујевац, Ниш, Косовска Митровица.

Такав приступ проузроковао је мноштво негативних последица по Србију и њен народ у окружењу. Наведимо само неколико:

1.) У Хрватској Срби су постали мета агресивне реусташизације политичког и друштвеног живота, која из дана у дан поприма све веће размере. Над нашим народом у тој држави надвио се баук клерофашизма који тежи да рехабилитује антицивилизацијске тековине Павелићеве НДХ. Директне последице тог процеса виде се у порасту нетрпељивости према свему српском, у отвореној дискриминацији припадника српског народа у свим сферама политичког и културног живота, у разбијању ћирилићних табли, величању усташких злочинаца и симбола у чије је име побијено на стотине хиљада Срба.

Заузврат Србија допушта улазак хрватских економских тајкуна на своје тржиште, ћути на пораст субверзивних активности хрватских обавештајних служби на подручју АП Војводине, чак најављује да ће у име „добросуседских односа“ из државног буџета издвојити 530 хиљада евра за финансирање обнове куће бана Јелачића у Суботици.

2.) Мафијашки режим у Подгорици врши невиђени политички терор над српском опозицијом у Црној Гори, а нашем народу брутално ускраћује сва политичка и национална права. У тој држави на делу је отворени идентитетски геноцид над српским народом, који се пре свега огледа у негацији ћириличног писма, латинизацији српског језика и урушавању интегритета СПЦ.

3.) Албански политички фактор у Приштини и Тирани све је агресивнији у покушајима интернационализације великоалбанског питања. Ређају се позиви за насилном прекомпозицијом граница на Балкану, за наставак етничког чишћења српског народа са КиМ, за уједињењем „вековних албанских територија“ у једну државу. „Пси рата“ из Приштине, уживајући подршку НАТО пакта, најављују формирање „војске Косова„, прекидају бриселске преговоре и ни на крај памети им није да испуне и онај минимум који Београд од њих тражи – оснивање Заједнице српских општина.

4.) Бошњачки политички кругови у Сарајеву све су гласнији у захтевима за централизацијом и унитаризацијом БиХ, желећи на тај начин да угасе Републику Српску. Читава прозападна машинерија у тој држави стављена је у службу противправне ревизије Дејтонског споразума, насилно одузимајући Бањалуци њене Уставом БиХ загарантоване надлежности, а Републику Српску сводећи на ниво топонима.

5.) Српско-македонски односи већ дужи период налазе се у фази стагнације, пре свега захваљујући позицији званичног Скопља које је више-мање већ од распада заједничке државе политички сателит који се окреће у орбити интереса ЕУ и НАТО пакта. На наше признање „Републике Македоније“ Скопље нам је одговорило са признањем лажне косовске државе, грубо погазивши наш суверенитет и територијални интегритет. На нашу политику мира и стабилности, економског повезивања Скопље одговара подршком иредентистичким захтевима Албанаца, угрожавањем положаја СПЦ у Македонији и некооперативношћу на пољу примене Споразума о питањима сукцесије.

Поред ових наведених странпутица наше регионалне политике Брисел нам у оквиру берлинског процеса намеће још једну геополитичку заблуду. Као да нам већ нису биле довољне две капиталне заблуде, оличене у првој и другој Југославији, па нам се сада „предлаже“ да ступимо у трећу, према немачким геостратешким интересима скројену „балканску царинску и економску унију„; унију која економски и политички форсира антисрпску осовину Приштина-Тирана на једној, а спречава за нас неопходне безбедносне, привредне, саобраћајне и енергетске интеграције српских земаља на другој страни.

Иза форсирања нове „балканске федерације“ стоје превасходно геополитички интереси западних центара моћи, пре свега Берлина, а у одређеној мери и Вашингтона. Немцима је првенствено интерес да осигурају континуитет свог економског и безбедносног присуства у региону, створе јединствено тржиште за пласман својих производа и задрже Балкан на „путу европских интеграција„, док је Американцима наум да спрече даље привредно и енергетско продирање Москве и Анкаре у овај „меки трбух Европе“ као и да осујете јачање државотворних позиција Београда по питању Републике Српске и јужне српске покрајине. Њихов заједнички стратешки циљ је геополитичка изолација, обуздавање Србије и пресецање српско-руских билатералних веза како би се умањио утицај Русије у региону.

У светлу свих ових промашених политичких потеза и лоше осмишљених тактика Београда као глас отрежњења одјекнула је изјава српског шефа дипломатије да је Србија погрешила када је Македонију признала под њеним уставним именом.

Камо среће да је то једина грешка српске дипломатије на пољу регионалне политике. Будимо искрени, Београд већ годинама нема јасну, државотворну стратегију спољне политике када су у питању сложени међудржавни и међунационални односи на Балкану. Горе наведени примери то и потврђују.

Много пута смо одбацивали механизам „дипломатског реципроцитета“ и тако уместо штитећи своје државне и националне интересе гледали како да удовољимо антисрпким претензијама наших комшија. Уместо регионалне политике, која би се заснивала на нашим потребама и интересима нашег народа ми већ дуги низ година на Балкану следимо политику коју нам намеће Запад ради својих стратешких амбиција. Док својим грађанима покушава да се представи као „лидер у региону“ Србија се пред Западом понаша као напуштено куче које сви шутирају.

Велике промене у односима кључних глобалних фактора и нова констелација снага у међународној арени приморавају нас (али нам уједно пружају и шансу) да променимо свој приступ регионалној политици и заузмемо се за јасан модел регионалних односа; не евроатлантски, већ онај суверенистички модел који ће у средиште наше спољне политике ставити заштиту виталних државних и националних интереса, суверенитета и интегритета Републике Србије, одбрану наших економских и геостратешких приоритета као и промоцију и унапређење права српског народа у окружењу.

Београд више не сме да попушта под притисцима и да рачуна да ће даљим уступцима обезбедити мир и стабилност на Балкану. Мир и стабилност ћемо обезбедити ако покажемо нашим западним „партнерима“ да смо равноправан играч, који има своју црвену линију и који уме, сме и може да брани своје интересе. Време је да Србија заузме одлучан и чврст државотворан став према Загребу, Подгорици, Тирани, Приштини, Скопљу и Сарајеву. Он је јасан: инсистирање на поштовању суверених права и територијалне целовитости Србије, инсистирање на пуном поштовању свих политичких, националних, верских и језичких права Срба у Хрватској, Црној Гори, Македонији и Албанији, одлучна дипломатска офанзива на нивоу УН за очување КиМ у саставу Србије, залагање на доследној примени Дејтонског споразума, очувању и афирмацији самосталности Републике Српске.

То је наш, српски пут. Престанимо већ једном да на њихову политику понижавања српске државе и народа одговарамо политиком самонегације и даљег подилажења њиховим интересима.