МР ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: Пред Србијом шансе које се не пропуштају

Пад Берлинског зида је у очима већине политичких аналитичара са оне стране Атлантика био доказ да је Запад на челу са Сједињеним Америчким Државама однео „неоспориву победу“ у Хладном рату, цивилизацијски, економски и војно поразивши Совјетски савез и Русију као његову државу предводницу.

Познати амерички геополитичар Френсис Фукујама прогласио је америчку победу „блиставим достигнућем идеологије либерализма и демократије“. Он је крај Хладног рата упоредио са „крајем времена и историје“, после којег је створен „јединствени свет“, у којем ће доминантну улогу имати западна цивилизација, а планета бити обузета „америчким начином живота„. Фукујама је, као и после њега Бжежински, ставио тачку на историјске и геополитичке процесе, уверавајући себе и човечанство да је униполарни свет „вечна и непромењива“ категорија.

Међутим, нико није непогрешив. Чак ни католици више не верују у једну од темељних догми Римске цркве, ону о непогрешивости папе. Фукујама и Бжежински су погрешили у својим предвиђањима, и то поприлично. Њих демантују најновији догађаји на геополитичкој карти света, нарочито они који су светлост дана угледали након 2008. године.

После те преломне године западна концепција „једнополарног света“ као и доктрина „хуманитарних интервенција“ којом је Запад стварао тај свет, доживела је озбиљне пукотине. Глобална економска криза, повратак унутрашње консолидованих и политички стабилизованих Русије и Кине у круг светских велесила, формирање БРИКС-а и јачање безбедносних капацитета Шангхајске организације за сарадњу, све су то догађаји који су означили почетак краја униполарности и процес мултиполарности света учинили неповратним.

Док кинеска економија расте, европска и америчка падају. Међународне корпорације са седиштем изван Запада преузимају доминацију у глобалној привреди. Међу првих десет је пет не – западних. До 2008. године њихов број је био нула. На другом, трећем и петом месту су кинеске фирме. До краја 2020. године Кина ће бити највећа светска привреда те ће са трона скинути САД, док ће Русија бити пета светска економска велесила, испред Немачке. На трећем месту ће бити Индија.

Подаци за транснационалне банке су још поразнији по Запад. Према последњем извештају „Форбса“ за 2016. годину међу банкама са највећом активом у свету налазе се кинеске банке. Ако се то упореди са 2008. годином, која је кључна за промене у глобалној економији, тада су међу првих пет биле искључиво западне банке. Најбоље пласирана јапанска је била девета, најбоље пласирана кинеска је била на 17. месту, да би за само осам година чак четири кинеске банке доспеле на сам врх табеле.

Идемо даље. Погледајмо војни буџет. Преглед трошкова између 1988. и 2015. године указује да је Кина која је 1988. имала буџет као Шпанија за 25 година претекла готово целу ЕУ. Русија је 1998. имала готово исти војни буџет као Турска, сада је неупоредиво већи.

Раст економске моћи узроковао је раст (државних) инвестиција у војни сектор. Земље које данас чине БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужноафричка република) 1998. године имале су у збиру 13,7 посто буџета НАТО-а. Данас је та цифра чак 43,3 посто. Буџет Шангхајске организације за сарадњу је са 7,5 одсто догурао до више од 40 одсто буџета НАТО-а.

Овакав развој догађаја показује да Вашингтон и његови западни сателити више немају широм отворене руке да се мешају у решавање спорова на кризним жариштима у свету. Сада је у томе као и у будућем току геополитичких процеса незаобилазан глас Индије, Русије, Кине, Бразила и осталих слободних земаља, међу којима Србија има много искрених и традиционалних пријатеља.

Кинески председник Си Ђинпинг је пре неколико дана, у свом традиционалном годишњем обраћању нацији истакао да „више ништа не може бити као што је некад било“ и наговестио да ћемо „за десет година имати нови светски поредак у којем ће кључну улогу играти војни савез Русије и Кине“.

У Кини ће се почетком септембра одржати самит држава чланица БРИКС-а, а Пекинг је на заседање већ позвао четири додатне земље, потенцијалне нове државе-посматраче ове међународне организације – Мексико, Тајланд, Таџикистан и афричку Гвинеју.

Према прогнози међународних консултантских кућа током наредне три деценије, глобалном економијом ће доминирати Кина, а економија САД ће стагнирати и пасти иза индијске. Русија ће постати водећа европска економија испред Немачке, Велике Британије и Италије са БДП-ом од 7 трилиона долара.

Шта нам све ово говори?

Говори нам да је мултиполарни светски поредак нова реалност међународне политике. Говори нам да је политика сурове силе, наметнутих решења и једностраних оружаних интервенција којом је Запад кројио мапу планете према сопственим интересима само тужна слика једног света, света који полако клизи у провалију. Уместо њега рађа се нови, на принципу суверене једнакости и равноправности држава засновани поредак, поредак чија главна окосница ће бити стратешка осовина Русије и Кине и оних земаља које немају непријатељски став према Србији и спремне су да уваже њене легитимне државне и националне интересе.

Сада је јасно да у воду падају приче оних који нам говоре како се свет не мења, како „време не ради у нашу корист“, како „Србија не може да чека и од Косова ствара замрзнути конфликт у наредних 100-200 година..“

Није истина. Време итекако ради у нашу корист. Потребно нам је само мало стрпљења, политичке мудрости и јасан државотворни став у спољној политици па ће се Косово пре или касније поново наћи под нашом, српском јурисдикцијом. На међународној сцени јачају силе чији се поглед на политичку карту Балкана поклапа са нашим ставовима, чија политика на међународном нивоу наводи воду на нашу, српску воденицу.

Таква ситуација ствара услове да на највишим инстанцама, пре свега у оквиру УН-а, уз подршку својих савезника покренемо иницијативе које ће штитити и промовисати наше националне интересе.

Србија не сме више да буде талац политике према којој „ЕУ нема алтернативу“. То је флоскула која се хиљаду пута показала као лажна па чак и они који су сумњали да је тако сада могу да буду сигурни да се прилике у свету мењају у нашу корист.

Српска држава не сме да буде неми посматрач глобалних геополитичких превирања већ њихов активни учесник. Водећи суверенистичку политику као једину одрживу у доба које се рађа пред нашим очима, доба постепене реафирмације националних држава Србија мора да учини све како би се позиционирала у новој међународној констелацији снага чија жила куцавица ће бити осовина Москва-Пекинг.

Мр Данијел Игрец

ВИДОВДАН