Мр. Данијел Игрец: Политика Загреба све више подсећа на усташку НДХ

Још један „Бесмртни пук“ прошетао је улицама Београда. Грађани Србије окупили су се у великом броју како би одали почаст свим невино настрадалим прецима који су своје животе дали да би српском народу донели слободу. Из српске престонице још једном је послата порука захвалности Великој Русији, која је као предводник антифашистичке коалиције поразила семе зла – немачки националсоцијализам и дала највећи и немерљив допринос ослобођењу читаве поробљене Европе.

У међувремену улице Загреба и осталих хрватских градова биле су запрепашћујуће пусте. „Бесмртни пук“ се тамо не одржава. Штавише, у јеку манифестација поводом 9. маја које су организоване у појединим градовима Европе медије у региону преплавила је вест о одлуци државног врха Хрватске да не присуствује овогодишњем обележавању Дана Победе над фашизмом и нацизмом. Упитан зашто није одао почаст жртвама усташа и њихових заштитника, Мусолинијеве Италије и Хитлерове Немачке, Андреј Пленковић кратко је одговорио да „није било времена, јер су постојале друге обавезе“.

Идентична реакција стигла је и из хрватског Сабора и Банских двора, где обитава актуелна политичка врхушка Хрватске. Нико од њих није нашао за сходно да бар званичним саопштењем изрази солидарност са жртвама Другог светског рата и осуди учешће тадашње Павелићеве НДХ у нацифашистичком поробљавању Европе. Па како би и могли. Тако нешто не уклапа се у политику званичног Загреба, која се укратко може описати са две речи: ревитализација усташтва!

Па шта ако у републичком Уставу пише да је антифашизам темељ савремене Хрватске. Тог темеља се данас у „Лијепој њиховој“ више нико не придржава. Он је мртво слово на папиру. У Уставу је записана и обавеза пуног поштовања националних права Срба, па уместо тога они добијају разбијене ћириличне табле у Вуковару и постају мета свакодневне дискриминације на основу своје верске припадности. Хрватска се у унутрашњој и спољашњој политици враћа правим коренима своје државности, коренима антисрпства, које је утемељио родоначелник усташтва, злогласни Анте Старчевић. Србофобија је основ политичког битисања савремене Хрватске.

Из Загреба нам у последњем периоду стижу поруке које највише подсећају на реторику уочи стварања НДХ. Србија се тако оптужује за вођење ратнохушкачке политике, политике која угрожава мир и стабилност у региону, хрватска председница посланике српског парламента назива „фашистима и агресорима“ и изјављује како је неопходно „дисциплиновати“ националистичко руководство у Бањалуци, а Републику Српску „вратити на земљу“.

„Немојмо да се заваравамо да ће мир и стабилност на овим просторима владати вечно”, порука је Колинде Грабар Китаровић, која разобличава праву суштину званичне политике Загреба, а то је дестабилизација Србије, како би наш западни комшија још мало проширио свој териториј на српски рачун.

Ми се данас суочавамо са чињеницом, да у хрватској Влади седе људи који су декларисани следбеници усташке идеологије, попут министра иностраних послова, Ива Стијера, и министра за културу, „хрватског цвијећа„, Златка Хасанбеговића, који усташе назива „херојима и мученицима„.

Суочавамо се са чињеницом да нам право из посланичких клупа хрватског сабора Перо Ћорић недвосмислено поручује да ће Хрватска и Србија поново ратовати. Суочавамо се са чињеницом да је читава плејада хрватских званичника, политичара, јавних личности и медија стављена у службу промоције и легитимизације усташтва.

Како би то прикрио Загреб прибегава политици замене теза и нашу државу окривљује за екстремизам. Сметају му безбедносно јачање Србије и руски МИГ-ови, у њима види „ново буђење великосрпске хегемоније„, иако је управо политика ширења војног утицаја Западне алијансе и стварања нових регионалних империјалистичких савеза главни фактор нестабилности на Балкану. Ту пре свега мислим на формирање заједничких специјалних ваздушних снага Словеније, Хрватске, Бугарске и Мађарске под покровитељством НАТО пакта.

Другим речима, сведоци смо три процеса која тренутно спроводи Хрватска.

Први је њен покушај да искористи своју позицију и директно се умеша у унутрашња питања Републике Србије, инсистирајући на суспендовању Закона о универзалној јурисдикцији, који не оспорава ни сама Европска Унија, а којим Србија штити своје државне и националне интересе.

Наравно, то је само нова доза хрватског лицемерја, чији је циљ прикривање елементарних чињеница о одговорности за сукобе током деведесетих.

Други процес директно је усмерен на прекрајање историје, а први корак ка томе је поништавање пресуде и покушај рехабилитације надбискупа Алојзија Степинца. Рехабилитацијом главног идеолога злочиначке квази-државе Хрватска буди авети историје НДХ, истовремено позивајући Србију да се одрекне своје прошлости.

Оба ова процеса подупрта су и трећим – стварањем антисрпске атмосфере у самом хрватском друштву. Као по команди, оркестрирано се исписују графити на зидовима православних цркава у Хрватској, спомен-обележја српских жртава скрнаве се са усташким натписом „За дом спремни„, позива се на линч преосталих Срба, насилно се прекидају културне светковине и духовни сабори нашег народа и свештенства у петрињској парохији.

Хрватска се тако након именовања ратног злочинца Анте Готовине за саветника министра одбране, након новог административног етничког чишћења Срба из својих бирачких спискова, након редовног одржавања тзв. усташких маршева на тргу бана Јелачића, након оспоравања легитимитета Републике Српске и усташизације скоро свих државних институција одлучила да од сада на списак својих обавеза уведе и бојкот Дана Победе.

Ко још мари за стотине хиљада Срба, Јевреја и Рома, масакрираних у Јасеновцу. За Загреб ти злочини били су само „одбрана тисућљетне хрватске државности од најзеде великосрпских агресора“ – беспомоћних стараца, жена и деце.

Не смемо мимо чињенице да је усташка политика увек имала међународну и логистичку подршку. Део политичког Запада користио је патолошку мржњу према Србима да Хрвате  учини својим најбољим средством за притиске и ултиматуме у миру, а злочине и прогоне у рату. Тај принцип данас вешто користи Брисел. Сетимо се само помпезно припремљене изложбе о лику и делу Алојзија Степинца, одржане пре годину дана у „седишту европске демократије„, Европском парламенту.

Својим инсистирањем на уласку у ЕУ, Србија је довела себе у позицију да о њеној будућности одлучује држава којој је антисрпство једина политичка идеологија кроз скоро читаву историју.

Загреб и Тирана, што се и да видети из актуелних политичких дешавања у региону и подршке Хрватске независном Косову, увек су били ударна песница западних центара моћи у њиховом походу на Србију.

У међувремену ЕУ ћути и не реагује на све веће испољавање фашизма у Хрватској.

То је вероватно био и разлог зашто се премијер Пленковић одлучио да бојкотује Дан Победе и радије учествује у прослави Дана Европе. Требало је на неки начин изразити захвалност тој „Европи“ због толеранције и аминовања усташких испада. Да ли нам је сада јасно да тамо где славе и одобравају наша страдања, где величају поборнике и главне идеологе злочиначке НДХ ми не треба да идемо?

Хрватски народ не може да се похвали антифашистичком борбом. Његова вештачка државност утемељена је управо на демонизацији Српства, подривању и урушавању самосталне српске државе на Балкану. Они који су на плећима српског народа изнети из аустроугарске тамнице ропства не знају шта је то отпор окупатору. Они не могу бити слободарски народ. Место међу таквим народима може да има само српски народ. Народ који је као први у Европи кренуо у борбу против нацистичког зла и са чије територије се завијорио први барјак слободе!