МР ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: Одговор Хајдину – „Господине академиче, какво албанско Косово?“

Бивши председник „Српске“ академије наука и уметности, Никола Хајдин, мирне душе изјавио је да је „Косово пропала ствар“, додавши како је овај народ требало навикавати на време да је „Косово“ изгубљено.

„Какво српско Косово?“, цинички је упитао овај „српски“ академик и изразио жаљење што Србија још није ушла у „свет цивилизованих народа“.

Нажалост, ово није први пут да поједини (бивши или садашњи) чланови институције која би морала да буде персонификација „најбољег и најумнијег“ што један народ има, ризница његове националне елите, у јавности износе крајње контрапродуктивне и скандалозне ставове по питању најегзистенцијалнијих државних и националних питања.

Ставове због којих су чланови САНУ (част изузецима)изгубили свако поверење, кредибилитет и углед у јавности и довели до тога да је данас и сама институција Академије увелико посрнула и деградирана. Подсетимо се, пре непуних годину дана актуелни председник САНУ, Владимир Костић, позвао је државу да прихвати „косовску реалност“, а народ да се помири са чињеницом да је јужна покрајина заувек изгубљена. Сада му се у ставовима придружио и његов бивши колега Никола Хајдин.

Посматрајући његову изјаву са правом се поставља питање у који то „цивилизовани свет“ Србија „(још) није ушла“? Да ли је то свет који се нашао у потпуном државном, привредном, социјалном, моралном, културном и духовном суноврату? Да ли је то свет у којем царују неморал свих облика и најниже људске страсти, свет који се поноси настраношћу, а стиди људскости, свет у којем су природне категорије људског битисања, брак, мајчинство и породица замењене вештачком геј и транс-џендер идеологијом?

Да ли је то свет који је слободу заменио ропством, пркос потчињеношћу, самосталност окупацијом, а претке и Отаџбину препустио забораву? Не, господине Хајдин. То није цивилизација, то је сумрак цивилизације. Уласком у тај свет Србија не би ушла, она би изашла из цивилизације. Јер је Србија, са целокупном својом историјом, државношћу, културом, традицијом и духом свог народа место где је рођена цивилизација. Србија је цивилизација.

Оно што је такође приметно у изјавама господина Хајдина је и чињеница да он пласирањем лажних података намерно креира погрешну слику о ситуацији на Косову и Метохији. Констатацијом да на подручју јужне српске покрајине живи чак два милиона Албанаца (иако то није тачно јер подаци показују да их има бар неколико стотина хиљада мање) и „тек једва нешто око 100 хиљада Срба“ (иако их има барем неколико десетина хиљада више) господин Хајдин несумњиво жели да преувелича стварни број Албанаца на КиМ како би додатно учврстио тезу о „искључиво албанском (праву на) Косову“.

Међутим, ако погледамо истину у очи видећемо да у последњих неколико година наталитет код косовских Албанаца (драстично) опада, док је само протекле године подручје КиМ напустило преко 200 хиљада Албанаца, првенствено припадника млађе (и виталније) популације.

Овакав тренд исељавања(који ће се у будућности несумњиво наставити) као и изузетно велика стопа наталитета код српских породица на КиМ јасно указују на перспективу промене ситуације на терену, и то на боље, а која (уз осмишљену, дугорочну и одговорнудржавну политикуи подршку) може да допринесе засутављању вишедеценијског процеса десрбизације јужне покрајине, створи услове за јачање присуства државе Србије и отвори врата постепеном повратку КиМ у уставно-правни оквир матице.

Следећа опасна теза господина Хајдина крије се у његовој изјави: „Шта нам значи територија КиМ када ту више Срба нема? Не постоји ниједна земља у Европи у којој живи већина неког народа, а да она припада мањинском народу. Нажалост, то је сурова реалност и чињеница. У Мађарској углавном живе Мађари, у Пољској су већински народ Пољаци, а на Косову Албанци.“

Не постоји ниједна озбиљна држава у свету која би се одрекла правно, државно и културно-историјски најзначајнијег дела своје територије зарад тога што на њој њен народ (тренутно) није већински. Посебно не ако је такво (привремено) стање последица бруталног, плански спровођеног етничког чишћења и погрома који су над њим извршиле узурпаторске снаге.

Да ли би се из редова израелских академика чули позиви за одрицањем од националних митова и вековних територија које тренутно запоседа Палестина? Или од стране британских академика када су у питању Фолкландска острва или француских када је у питању Корзика? Одговор је јасан: наравно да не бих. Па се поставља логично питање због чега би се Србија одрицала онога што јој по свим правилима и правди припада?

Оно што је господину Хајдину такође промакло је и чињеница да КиМ нити према важећем српском Уставу нити према међународном праву нису (и не могу бити) самостална држава. Па је тако немогуће тзв. Косово и упоређивати са признатим европским државама. Јер као што у Пољској већински живе Пољаци, у Мађарској Мађари тако у Републици Србији већински живе Срби. То је чињеница.

А ако погледамо на Косово и Метохију као на уставну категорију, као на аутономну покрајину у саставу Србије, такође ћемо видети да горња констатација академика Хајдина не пије воду. Постоји мноштво примера како у Европи тако и у свету коју њу напросто негирају.

У јужном Тиролу су већина становништва Немци/Аустријанци, а та покрајина налази се под суверенитетом Републике Италије.

У Алзасу и Лорени су већина становништва Немци, а обе покрајине налазе се у Француској. У Судету и Шлезији и данас има велики број Немаца, а налазе се у Чешкој и Пољској. У централном делу Румуније апсолутна већина су Мађари.

Чињеница је да готово да нема државе која у оквиру својих граница не би имала простор где је нека мањина заправо већина. Али то ни по ком основу (ни политичком, ни међународно-правном, ни моралном) није и не може да буде а приори и пер се легитиман аргумент за нарушавање територијалне целовитости и оправдање једностране сецесије.

Управо је на крилима овакве (изопачене и дубоко антисрпске) идеологије и изникла теза о „српском губитку Косова“ и некаква потреба да се Срби коначно суоче са „косовском реалношћу“. Управо је жеља за постизањем некакве „напредне западне цивилизације“ и потреба за одрицањем од свега онога што нас чини државотворним етносом узроковала и катастрофалну политику према најважнијем државном и националном питању српског народа, Косову и Метохији.

Управо нас је та политика и довела до тога да је данас присуство државе Србије у јужној покрајини сведено на минимум, а српски народ препуштен на милост и немилост сепаратистичких структура у Приштини. Управо је овакав крајни немар према националним интересима, често испољен од стране оних који су највише позвани да те интересе штите и промовишу, и изнедрио идеологију самопорицања, коју српском народу данас намећу предводници атлантистичког и аутошовинистичког политичког пола у земљи.

Господине Хајдин, порука коју ће будуће генерације младих Срба ширити неће се садржати у Вашим речима „Какво српско Косово“, већ у речима „Какво албанско Косово?!“ Јер Косово и Метохија никада не може бити ни албанско, ни америчко, ни европско. Оно је и остаће само српско!

Време Вас и Вама сличних полако, али сигурно пролази. Срамно је то што упркос Вашим годинама и неспорно изузетним научним достигнућима на професионалном плану Ви у Вашим изјавама о КиМ испољавате толико низак ниво националне свести и одговорности према интересима сопствене државе и народа који никако не приличи једном интелектуалцу, а камоли једном академику Српске академије наука и уметности. Такав ниво увелико подсећа на времена комунистичке страховладе којој су били својствени потпуни мрак на пољу решавања српског националног питања и политика дезинтеграције српског етничког простора.

Али сада на сву срећу таква идеологија постаје прошлост. Долази време нових људи којима национални интерес више неће бити последња рупа на свирали, а КиМ „терет на српским плећима“. Долази време када ће оно постати оно што је и било нашим прецима – најсветији аманет српске слободе, вечни српски Завет, а државотворна политика једина коју ће Србија водити. Долази време (преко потребних и животно важних) свесрпских интеграција.

Малограђански кукавичлук и спремност на издају саме сржи српског националног бића, та неизлечива, шовинистичка потреба за редефиницијом сопствене историје и њеним ниподаштавањем никада неће наићи на плодно тле у српском народу. У њему ће вечно живети дух Газиместана и Косова поља, дух Куманова, тај јединствени српски дух непоклека који ће му омогућити да (као што је то више пута у својој историјии чинио) поново поврати своју вековну колевку, земљу Савину, Душанову и Лазареву – своје Косово и Метохију.