МР ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: „Хаг наставља са ширењем лажи о Сребреници“

Апелациони суд у Хагу донео је одлуку којом се утврђује делимична одговорност Холандије за смрт 300 муслимана који су убијени у Сребреници.

Реч је о још једној у низу пресуда хашке судске машинерије која афирмише постојање „геноцида у Сребреници“. О пресуди која полази од „неспорне чињенице“ да се у Сребреници десио масакар широких размера, иако не постоји ниједан конкретан, објективан, у чињеницама утемељен доказ да је код руководства босанских Срба уопште постојала „унапред смишљена намера, план делимичног или потпуног биолошког уништења босанских Муслимана“.

Не постоји ниједан западни политичар, аналитичар или правни стручњак који би могао да докаже да је војска Републике Српске починила геноцид у јулу 1995. године. Не постоји јер се нешто што се никада није ни десило не може ни доказати као историјска чињеница.

Све досадашње пресуде хашких судова које су несумњиво писане под утицајем антисрпског наратива доношене су у политички мотивисаним поступцима, на основу мноштва лажираних доказа, плаћених сведока и безочне манипулације чињеницама. То је био основ да се у западним кухињама створи „сребренички мит“; мит који од жртве прави злочинца, а од злочинца жртву. Мит о томе како су муслимани једине жртве рата у БиХ, а Срби џелати и агресори, мит који борбу српског народа за слободу представља као етничко чишћење и злочин против човечности.

Да та подвала нема своје утемељење у стварности сведоче нам и сами припадници холандских снага које је њихов национални суд осудио јер нису благовремено реаговали да заштите муслиманске „цивиле“ од „најезде српских агресорских јединица“.

Пуковник Томас Кареманс, заповедник холандског батаљона, је у Загребу на конференцији за штампу 25. јула 1995. године изјавио да Војска РС није спровела етничко чишћење, већ брилијантно извела акцију ослобађања српског града Сребренице. Дневник „Хет Фароол“ је 27. јула исте године пренео изјаву капетана М. Схутена, јединог официра УН који је више дана био очевидац на локацијама наводних крвопролића и који је у потпуности негирао причу о геноциду:

„Свако брбља о свакоме, али нико не показује чврсте доказе. Запажам да холандска, па и читава западна политика хоће по сваку цену да докаже како се збило крвопролиће, за које желе да окриве Србе“.

Непосредно по паду Сребренице око тридесетак страних новинара боравило је на том подручју и ниједан није потврдио причу о било каквом масакру. Особље УН, које је пристигле избеглице са подручја Сребренице интервјуисало у Тузли о кршењу људских права, није наишло ни на једно сведочење о злочинима из прве руке.

Војник из редова холандских плавих шлемова Арнолд Блом је пред државном комисијом Холандије био изричит: „Када смо патролирали у енклави, муслимани су провоцирали српску ватру. Они су пуцали преко нас и тиме хтели да постигну да Срби погоде неког од нас како би спољни свет опет на њих свалио кривицу!“

Немачки лист „Ди велт“ је 25. јула 1995. године известио да су се репортери новина распитивали код холандских војника, који су се вратили из Сребренице, и увек добијали исти одговор:

„У Сребреници се није збио геноцид!“

Да ли се геноцидом може назвати ситуација када српски војници све муслиманке, њихову децу и мушкарце који нису били војници, организовано превозе до Тузле и Кладња, на територију под контролом муслиманске владе у Сарајеву? Наравно да не може. На тај начин спашено је више од 20.000 муслимана. Да су снаге босанских Срба заиста имале намеру да истребе муслимане у Сребреници оне би прво уништиле њихов животно највиталнији и репродуктивни дио – жене и децу. Срби су њихове жене и децу чували, а они су наше мајке, сестре и ћерке сакатили и силовали.

Самир Авдић из Братунца, један од сабораца Насера Орића, у свом писаном сведочанству о злочинима које су починили муслимани из Сребренице, тврди да се међу именима наводних жртава геноцида у Сребреници налазе и имена најмање 800 припадника злочиначке Армије БиХ.

Сребреница је одавно постала политички пројекат Запада. Пројекат у који је уложено на стотине хиљада еура и долара страних донација, због којег су као печурке после кише ницале разне НВО чији циљ је промовисање тезе да је српски народ геноцидан. Најгласније међу њима је свакако удружење „Мајке Сребренице“ које на сваком кораку испољава своју мржњу и нетрпељивост према Србији и њеним жртвама, које на све начине покушава да тезу о српској кривици за непостојећи геноцид афирмише и пред Уједињеним нацијама.

Сребреница је пројекат који служи као средство сталних притисака на Бањалуку да се одрекне своје самосталности, средство удара на историјски континуитет Срба у Босни и Херцеговини. Она је средство путем којег се врше покушаји утапања Републике Српске у унитаристичку БиХ, а српском народу оспорава право на државност тврдећи како је та државност створена геноцидом. Сребреница је постала оруђе за одржавање србофобичне атмосфере у западним друштвима, инструмент демонизације српског народа.

Зато је наша дужност да данас свуда у свету сведочимо праву истину о дешавањима у Сребреници. Јер је истина само једна, а она гласи: „Срби су жртве геноцида!“