Мр Данијел Игрец: Деконструкција сребреничких лажи

Прошао је још један 11. јул. Још један дан који је посвећен обележавању и величању лажи, а не истине. Још један датум који се у западним уџбеницима историје помиње као „датум највећег ратног злочина у Европи након Другог светског рата“, а не као датум ослобођења и одбране једног народа од најезде исламског фундаментализма.

Сваке године на тај дан у Поточаре се слије читава булумента западних амбасадора, њихових политичких марионета из Сарајева и представника прозападног цивилног сектора из БиХ и региона, а странице глобалистичких мејнстрим медија преплаве чланци о „сребреничком масакру“ из којих провејава само једна, у западним кухињама конструисана теза – теза о „несумњивој српској кривици“ за наводни геноцид над муслиманима у Сребреници.

На скупу који је најмање посвећен жаљењу за сребреничким жртвама, а највише афирмацији Срба као геноцидног народа, раме уз раме са представницима најплаћенијих западних НВО сваке године стоје и поједини политичари из Србије. Они који су стални гости британске и америчке амбасаде у Београду, који са званичницима Стејт департмента ручају по луксузним београдским ресторанима, који су бригу о српским интересима одавно заменили коферима пуним америчких долара и бриселских еура.

Тако окупљени, оплакујући међу „мртвима“ и оне који нису мртви, оне који живе хиљадама километара далеко од Сребренице и оне који су се налазили у редовима злочиначких формација Насера Орића, шаљу нам заједничку поруку да су Срби народ бандита и агресора. Народ који је своју државност западно од Дрине градио злочинима и саградио геноцидом. Народ чија „великосрпска политика“ је била окидач свих погибија и несрећа у региону. Народ у чијој наметнутој кривици желе да сакрију све своје трагове умешаности у крваве сукобе на Балкану, чији идеолози и подстрекачи су били само и управо они.

Више од две деценије Запад се свим силама труди да Србима пришије етикету геноцидности, наше политичке и војне представнике прикаже као окрутне касапине, а политику Србије са краја 20. века као нацистичку.

Сви они за које су нас домаћи прозападни политичари убеђивали да су наши „пријатељи и савезници“ покушавали су да нам наметну одговорност за распад Југославије и аутошовинизам као врховну националну и политичку идеологију; да у српско друштво усаде осећај кривице, да Срби замрзе сами себе, одбаце своју историју, а своје победе претворе у поразе. У ту сврху им и дан данас служи комеморација у Поточарима као вид психолошког притиска и пропагандног рата против Србије и српског народа.

Све наше жртве они су проглашавали за фикцију, а муслиманске сакрализовали и њихов број намерно преувеличавали како би стекли легитимитет за сталне нападе на Србију. Тако је створен „сребренички мит“; мит који од жртве прави злочинца, а од злочинца жртву. Мит који жели да обесмисли и делегитимише борбу српског народа за слободу и представи је као етничко чишћење и злочин против човечности.

У одржавање тог мита уложено је на стотине и стотине хиљада еура страних донација, у његову промоцију упрегнута је читава машинерија невладиних организација и медија под тактирком атлантистичких центара моћи. Помоћу низа отворено антисрпских активности Жена у црном, Иницијативе младих за људска права, Фонда за хуманитарно право и осталих сабирних центара другосрбијанаца Запад годинама промовише сребренички пројекат, преко њега и даље уздижући култ жртве и страдања муслиманског становништва, док се на другој страни ствара мит о Србима као јединим агресорима.

У ту сврху српском народу се смишљено намеће неколико „сребреничких догми„, које није дозвољено оспоравати и у чију истинитост није дозвољено сумњати, већ се оне прихватају као „једина и коначна истина„. Сребреница тако бива ван домашаја критичке мисли, јер се свако постављање сувишних питања на ову тему осуђује као најгнуснија јерес, а у последње време и као тешко кривично дело.

Погледајмо које су то „догме“ и зашто је реч о бруталним лажима без утемељења у историјским чињеницама:

1.) „У Сребреници је убијено више од 8 хиљада Муслимана.“

Прва и највећа сребреничка лаж је број наводно побијених жртава, који још није коначно утврђен, али се као неоспорива чињеница прихвата да се ради о преко 8 хиљада мучки стрељаних муслиманских мушкараца и дечака. На Меморијалу у Поточарима записан је број „8.372…“ који треба да представља укупан број сребреничких жртава, али се признаје да тај број укључује и оне који се још воде као нестали, што значи да о њиховој судбини ништа тачно није утврђено, а три тачке после овог броја треба да значе да број није коначан. Поставља се логично питање како се за нестале може тврдити да су „жртве геноцида“ ако на њима није извршена обдукција и ако се још увек не зна да ли су сви „нестали“ мртви?

Бројку од „8.372“ многи су довели у питање, међу њима чак и поједини бошњачки званичници. Мирсад Токача, директор Истраживачко-документационог центра из Сарајева, изнео је досад недемантовану тврдњу да се на списковима „жртава“ налази чак 500 живих Сребреничана, док је додатних 70 лица на тим списковима страдало на другим местима и у друго време, а не у периоду наводног геноцида, јула 1995. године. Директор Меморијалног центра у Поточарима, Мерсед Смајловић, такође је изнео да се на списковима налазе и имена 50 особа које су страдале још 1992. године, а које су у блиском сродству са онима који се воде као жртве стрељања. Да се међу сахрањенима у Поточарима налазе и они који су у енклави Сребреница умрли или погинули у борбеним дејствима још пре јула 1995. године потврђује нам и сам Насер Орић који у својој књизи „Сребреница свједочи и оптужује“ набраја 1.333 борца од пре 11. јула 1995. по имену и месту и датуму смрти. Са обзиром на присутну манипулацију бројем жртава оправдано је могуће тврдити да се и њихови остаци налазе помешани са жртвама „геноцида“ у Сребреници.

Американац Филип Корвин, највиши цивилни представник УН у БиХ у јулу 1995. године, тврдио је, све до своје смрти 2010. године, да је у Сребреници убијено „око 700 босанских муслимана„. Корвин истиче да је разлика између тог броја (700 особа) и броја од 8 хиљада који се стално пропагира искључиво политичка. Његову изјаву потврђују нам и форензички докази самог Хашког трибунала који подржавају бројку од око 700 – 800 стрељаних.

У овом контексту је неопходно поменути и 28. дивизију Армије БиХ која је у нападима на снаге Војске Републике Српске током пробоја из сребреничке енклаве изгубила између 3 и 4 хиљаде својих оружаних припадника. Према међународном праву оружаних сукоба они су били легитимне војне мете, жртве ратних дејстава, па према томе у њиховом случају није дошло до кршења Женевске конвенције. Велики број ископаних тела за која се тврди да су „жртве геноцида“ нађен је управо на локалитетима где су се одвијале борбе српских и муслиманских снага за време пробоја. Скандалозно је да се легитимне жртве ратних дејстава олако и некритички сврставају међу „жртве сребреничког масакра“ само да би се вештачки одржала напумпана бројка од „преко 8 хиљада жртава„.

Самир Авдић из Братунца, један од сабораца Насера Орића, у свом писаном сведочанству о злочинима које су починили муслимани из Сребренице, тврди да се међу именима наводних жртава геноцида у Сребреници налазе и имена најмање 800 припадника злочиначке Армије БиХ.

Од 8. 000 наводних сребреничких жртава, за многе од њих постоје и подаци да су гласали на изборима након 1996. године, док многи и дан данас живе по Европи и Америци.

Такође је важно истаћи и да у самим пресудама Хашког суда број жртава није са сигурношћу утврђен већ он варира од случаја до случаја. У некима од њих он превазилази бројку од 8 хиљада, опет у другима констатује се да број жртва није са сигурношћу утврђен, али „се очекује“ да ће он у коначном исходу надмашити бројку од 8 хиљада стрељаних. Примера ради, у пресуди генералу Крстићу Хаг је записао да су српске снаге“погубиле између 7 и 8 хиљада заробљеника“ док је у пресуди генералу Толимиру тај број смањен за око трећину, на 4. 970.

Суд је озбиљне пропусте начинио и приликом оцене ДНК доказа. У пресуди потпуковнику Поповићу судско веће наводи да је помоћу ДНК узорака идентификовано „5.336“ жртава, намерно не желећи да образложи да доказна метода помоћу ДНК служи једино за идентификацију посмртних остатака, док је за одређивање узрока и времена смрти као кључних релевантних чињеница у поступку она потпуно неупотребљива. Тако је могуће закључити да се међу тих „5.336 жртава геноцида“ налазе како они који су погинули током борбе, што их сврстава међу легитимне војне мете, а не жртве, тако и они који су умрли природном смрћу неколико година пре и после наводног сребреничког масакра. Нема сумње да је Хашки суд на овај начин злоупотребио ДНК узорке у сврху некритичког прихватања унапред одређеног броја муслиманских жртава у Сребреници.

Овакво поступање једног међународног суда у најмању руку је скандалозно и противречи свим начелима законитог кривичног поступка и постулатима правичног суђења. Оваква нагађања, неоснована предвиђања о „коначном броју жртава“ и играње бројкама указују на суштинску непоузданост Хашког суда, отварају питање легитимитета његових пресуда и указују на његову активну улогу у конструкцији „сребреничког мита„.

2.) „У Сребреници се десио геноцид над Муслиманима. У Хашком трибуналу је ван разумне сумње доказана индивидуална кривична одговорност великог броја припадника српских оружаних формација и политичких институција. „

Друга сребреничка лаж је лаж о постојању геноцида. Иако је 2007. године Међународни суд правде утврдио да дешавања у Сребреници из јула 1995. године попримају карактеристике геноцида, а ту констатацију у своје пресуде преузео и Хашки трибунал за бившу Југославију неопходно је истаћи да ни једног момента нису постојали (и не постоје) докази да је политички и војни врх Републике Српске (а камоли Србије) икада имао намеру односно унапред осмишљен план систематске ликвидације босанских Муслимана са циљем њиховог физичког истребљења. Та намера је суштински елемент дефиниције геноцида према Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида, доказ њеног постојања је conditio sine qua non за саму тврдњу да се геноцид заиста и десио.

Анализом кључних хашких пресуда долазимо до закључка да је теза о постојању геноцидне намере руководства Републике Српске производ политички мотивисаних поступака, мноштва лажираних доказа, плаћених сведока и безочне манипулације чињеницама. Док у пресуди генералу Крстићу суд постојање геноцидне намере изводи из „чињенице“ да је у Сребреници стрељано преко 8 хиљада Муслимана, што је „квантитативно знатан број“ који указује на геноцид, у пресуди генералу Толимиру број жртава више није битан критеријум, већ се сада све своди на питање да ли је број стрељаних особа „утицао на способност групе као целине да преживи“. Суд у том случају утврђује да је одговор на дато питање афирмативан.

Јасно је да се овде ради о вештој манипулацији и правним формулацијама које немају свој основ у објективним доказима, а чији једини циљ је да се на сваки начин конструише „удружени злочиначки подухват“ и оправда теза о српској кривици за геноцид. Штавише, суд читаву своју причу о наводном удруженом злочиначком подухвату од стране политичког и војног врха Републике Српске и плану масовног истребљења Муслимана Сребренице заснива на једном једином, крајње контроверзном сведочењу Дражена Ердемовића. Оно обилује читавим низом контрадикторности и у толикој је мери спорно да не може бити ваљан и суштински доказ.

Дражен Ердемовић био је припадник 10. диверзантског одреда војске Републике Српске, мултинационалне јединице која се углавном састојала од страних плаћеника и агената западних служби. Тај одред је био у свом деловању у великој мери независан и није био под фактичком контролом војног врха Републике Српске. Стрељања заробљеника у Брањеву и Пилици за која се терете припадници тог одреда била су резултат самосталне одлуке његових припадника, а не командног штаба Војске РС на челу са генералом Ратком Младићем. Тврдње које је током свог саслушања изнео Ердемовић, а које се тичу броја стрељаних заробљеника, начина њиховог погубљења и питања ко је издао наређење застрељање, су у толикој мери нејасне и неподупрте чврстим доказима да их суд нипошто није смео оценити као релевантне и валидне за доношење својих пресуда. Очигледно је једини циљ како Тужилаштва тако и судског већа био тај да се српски врховни војни заповедник, генерал Ратко Младић, на сваки начин доведе у што директнију везу са наручивањем злочина.

Осим саслушања једног опортунисте и политичког калкуланта Хаг не располаже ниједним непосредним, објективним доказом о умешаности Ратка Младића и осталих српских оптуженика у наводни сребренички геноцид. Целокупна „кривица“ Срба гради се на површним и паушалним сведочењима пристрасних појединаца, на доказима „рекла-казала“ што је, како се испоставља, за хашке судије потпуно легитимно доказно средство и на основу ДНК узорака који су по својој природи неповерљиви јер нам откривају само идентитет жртве, а не узрок и време њене погибије.

После свега наведеног само злонамерни могу да тврде како је кривична одговорност представника српских оружаних формација и политичких институција пред Хашким трибуналом доказана „ван сваке разумне сумње„. Напротив, ван сваке разумне сумње је јасно да је овде реч о обичној манипулацији коју нам сервира западни медијски и НВО сектор.

Ваља напоменути да је по паду Сребренице око тридесетак страних новинара боравило на том подручју и ниједан није потврдио причу о било каквом масакру. Особље УН, које је пристигле избеглице са подручја Сребренице интервјуисало у Тузли о кршењу људских права, није наишло ни на једно сведочење о злочинима из прве руке.

Немачки лист „Ди велт“ је 25. јула 1995. године известио да су се репортери новина распитивали код холандских војника, који су се вратили из Сребренице, и увек добијали исти одговор: „У Сребреници се није десио геноцид!“

Да ли се геноцидом може назвати ситуација када српски војници све муслиманке, њихову децу и мушкарце који нису били војници, организовано превозе из Сребренице до Тузле и Кладња, на територију под контролом муслиманске владе у Сарајеву? Наравно да не може. На тај начин спашено је више од 20.000 муслимана. Да су снаге босанских Срба заиста имале намеру да истребе муслимане у Сребреници оне би прво уништиле њихов животно највиталнији и репродуктивни део – жене и децу. Напротив, снаге генерала Младића испоштовале су све међународне конвенције о заштити цивилног становништва током ратног сукоба па је прича о постојању њихове геноцидне намере само одраз вишедеценијске антисрпске политике лажи у режији Запада.

3.) „Србија је прва и до сада једина држава на свету која је пресудом Међународног суда правде (2007.) проглашена одговорном за кршење Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида.“

Још једна бестидна и безочна лаж коју можемо чути из уста Соње Бисерко, Наташе Кандић и Сташе Зајовић. Поменуте госпође очигледно нису ни читале део пресуде који се односи на питање одговорности Србије за повреде поменуте међународне конвенције. Јер да јесу увиделе би да је Суд јасно рекао да Србија није нити је могла да има „ефективан надзор“ над дешавањима у Сребреничком крају због чега је немогуће закључити да су њени државни органи у лето 1995. године на било који начин учествовали у „припреми, планирању и спровођењу самог геноцида„. Србија тако ни у ком погледу није одговорна за наводни геноцид над муслиманима како то упорно покушавају да докажу „Мајке Сребренице“ и њихови западни налогодавци са циљем да делегитимишу улогу Београда као гаранта Дејтонског споразума, а тиме и опстанка Републике Српске.

У закључку истичем да нико не оспорава чињеницу да су се у Сребреници дешавали злочини над Муслиманима. Углавном су то били злочини против ратних заробљеника који су деловали у оквиру одреда Насера Орића. Иако је стрељање ратног заробљеника злочин треба имати на уму да су то били ексцеси појединаца, вршени у циљу освете због злодела Орићевих „ескадрона смрти“ над српским народом или из других личних разлога. Ти злочини никако нису били део организованог и смишљеног плана систематског уништавања муслиманског становништва у БиХ. За њих не може да се окриви један читав народ, који је у периоду између 1992. и 1995. године доживео невиђени масакар од стране Орићевих и Алијиних муџахедина. Нису Срби били ти који су силовали муслиманске жене, а муслиманској деци одсецали руке до лаката, вадили очи и одрубљивали главе. Тако је за само три године у читавом Сребреничком крају и Подрињу убијено и измасакрирано преко три и по хиљаде Срба, међу њима велики део жена и деце. Ти злочини вршени су у духу Изетбеговићеве „Исламске декларације“ и идеје о јединственој и етнички чистој муслиманској држави у срцу Европе, плански и смишљено, са циљем протеривања и физичког уништења српског народа са подручја БиХ. Прве жртве радикалног исламизма у Европи били су Срби. Ако Сташа Зајовић и Мунира Субашић већ причају о „највећем ратном злочину после Другог светског рата у Европи“ нека се присете ових злочина над српским народом, који без сумње могу да се окарактеришу као злодела, вршена са геноцидном намером.

Нико сребреничким мајкама не одузима право да се присећају својих изгубљених мужева и синова, већ то исто право тражимо и за српске мајке, право на истину и на сведочење истине. Сведочење истине о страдању српског народа, истине да су многи који се данас оплакују као „невине жртве геноцида“ били муслимански борци који су сакатили српску нејач, на свиреп начин окончали живот 11-годишњег Слободана Стојановића, одсекавши му обе руке и изрезавши крст на стомаку, мучки убили Радојка Милошевића који је жив спаљен док је на свом огњишту обележавао крсну славу.

Срби смо велики народ и по томе јер смо увек разумели патњу других народа, иако су нам многи међу њима наносили зло и на стотине наших мајки завили у црно. Ми само не желимо и нећемо да пристанемо на манипулације и замену теза, на омаловажавање наших жртава, на разне подвале и лажи, које нам се намећу, на колективну кривицу која нам се неправедно приписује са циљем да нас као народ који је прошао кроз највећа стратишта Другог светског рата, Јасеновац и Јадовно, прогласе геноцидним.

А Сребреница управо томе и служи. Она је одавно постала оруђе за одржавање србофобичне атмосфере у западним друштвима, инструмент демонизације српског народа. Она је добила улогу оснивачког мита „бошњачке нације„, постала је средство опште мобилизације етничке свести, учвршћивања унутрашње дисциплине и хомогенизације бошњачког фактора у БиХ. Средство перманентних удара на Републику Српску и механизам свакодневних притисака на Београд. Њена међународна димензија је у томе да је послужила као инспирација за све једностране војне интервенције НАТО пакта против суверених држава. Она је круна медијске пропаганде која је била потребна да се Срби прогласе за једине одговорне кривце за ратове не простору Балкана у прошлој деценији.

Сребреница је послужила као средство да се засене муслимански злочини над српским народом у БиХ и постала је темељ на којем Сарајево и његове западне газде заснивају своје ударе на Републику Српску и оправдавају концепт централистичке и унитаристичке БиХ. Сребреница је одавно подигнута на ниво бошњачког архетипа, она је постала синоним за масакрирање истине, друго име за највећи антисрпски политички пројекат са краја 20. века.

Мр Данијел Игрец

ВИДОВДАН