DEKLARACIJA O RUSKO-UKRAJINSKOJ KRIZI MONSINJORA KARLA MARIJE VIGANA,
NADBISKUPA I NEKADAŠNJEG PAPSKOG IZASLANIKA U SAD
(Linkovi ka svim dokazima navedenim u originalnom tekstu mogu se pogledati u istom koji se nalazi na linku iznad.)
MIROM SE NIŠTA NE GUBI. Ratom se gubi sve. Neka se ljudi vrate razumevanju. Neka
nastave sa pregovorima. Neka nastave sa pregovorima u kojima se pokazuje dobra volja i
uzajamno poštovanje prava, neka shvate da je častan uspeh uvek moguć kada se vode iskreni
i aktivni pregovori. A osetiće se sjajno – istinski sjajno – ako utihnu gnevni glasovi, bilo oni
kolektivni ili pojedinačni, i ako razum stoluje u svom carstvu/ caruje u svom domenu,
poštedeće svoju braću krvoprolića, a svoju otadžbinu propasti.
Tako je 24. avgusta 1939. godine govorio Pije XII u svom obraćanju vladarima i narodima
pošto je rat bio neizbežan. Nisu to bile reči ispraznog pacifizma niti zavereničkog
prećutkivanja višestrukog skrnavljenja pravde koje se odvijalo u mnogim krajevima sveta. U
toj poruci upućenoj preko radija, koju neki još uvek pamte, čuje se apel rimskog pontifa
kojim on poziva na „uzajamno poštovanje prava“ kao preduslov za mirovne pregvore koji će
uroditi plodom.
NARATIV U MEDIJIMA
Ako se osvrnemo na događaje u Ukrajini, ako nas ne zavedu gruba izvrtanja čijenica u
vodećim medijima, uviđamo da je uzajamno poštovanje prava sasvim zanemareno; zaista
stičemo utisak da Bajdenova administracija, NATO i EU namerno žele da održe stanje u
kojem vlada očigledna neravnoteža, upravo da bi onemogućili bilo kakav pokušaj da se
postigne mirno razrešenje krize u Ukrajini, provocirajući Rusku federaciju da započne sukob.
U ovome leži ozbiljnost tog problema. Ovo je zamka postavljena za Rusiju i Ukrajinu ne bi li
poslužili kao sredstvo kojim će globalna elita ostvariti svoj zločinački naum.
Ne treba da nas iznenadi to što su pluralizam i sloboda govora, toliko cenjeni u zemljama
koje tvrde da su demokratske, svakodnevno negirani cenzurom i netrpeljivošću prema
mišljenjima koja nisu u skladu sa zvaničnim narativom. Manipulacije ove vrste su postale
pravilo tokom takozvane pandemije, na štetu lekara, naučnika i disidentskih novinara, koji su
diskreditovani i izopšteni samo zbog toga što su se usudili da dovedu u pitanje delotvornost
eksperimentalnih seruma. Dve godine kasnije, istina o štetnim posledicama i zlosrećno
upravljanje zdravstvenom krizom je pokazala da su u pravu, ali ta istina se uporno
zanemaruje jer odudara i od tadašnjih, a i današnjih želja sistema. Ako su svetski mediji do
sada bezočno lagali o isključivo naučnim pitanjima, širili laži i skrivali pravo stanje stvari,
trebalo bi da se zapitamo zašto bi sada oni iznenada ponovo otkrivali da je u uslovima
izazvanim kovidom negirano i intelektualno poštenje i poštovanje etičkog kodeksa. Ali ako
su mediji podržali i sejali ovu prevaru gigantskih razmera, mora se priznati da međunarodne i
nacionalne zdravstvene institucije, vlade, sudije, organi zakona i reda i sama hijerarhija
katoličke crkve zajednički snose odgovornost – svako u svom domenu – time što su aktivno
podržavali ili što nisu uspeli da se usprotive ovom narativu – za ovu katastrofu koja je
ugrozila zdravlje, imovinu, prava i čak i živote više milijardi ljudi. Čak je i u ovom slučaju
teško zamisliti da bi oni, koji su krivi za takva zlodela dok su podržavali pandemiju koja je
planirana i zlonamerno preuveličana, mogli iznenada da postanu dostojanstveni i iskažu
zabrinutost za svoje građane i domovinu kada rat ugrožava njihovu bezbednost i ekonomiju.
Naravno, ovo bi mogla biti mudra razmišljanja onih koji žele da ostanu neutralni i da
nepristrasno i skoro nezainteresovano posmatraju šta se dešava oko njih. Ali ako proširimo
naše znanje o ovim činjenicama i potkrepimo ih dokazima, oslanjajući se pritom na
merodavne i objektivne izvore, otkrivamo da sumnje i nedoumice uskoro postaju
uznemirujuća izvesnost. Čak i ako samo želimo da ograničimo našu istragu na ekonomski
aspekt, shvatamo da novinske agencije, same političke i državne institucije zavise od malog
broja finansijskih grupacija koje pripadaju oligarhiji koju u velikoj meri ujedinjuju ne samo
novac i moć, već ideološka srodnost koja upravlja njihovim postupcima i usmerava njihovo
mešanje u politku koju vode narodi i čitav svet. Oligarhija je pustila svoje pipke u UN,
NATO i Svetskom ekonomskom forumu i u EU, i u „filantropskim“ institucijama kao što su
Soroševa Fondacija za otvoreno društvo i Fondacija Bila i Melinde Gejts. Svi ovi entiteti su
privatni i polažu račune samo sebi i nikome drugom, a istovremeno imaju moć da utiču na
vlade pojedinih zemalja, i preko sopstvenih predstavnika koji su morali biti izabrani ili
imenovani na ključna mesta. Oni i sami priznaju da ih se plaše i uvažavaju šefovi država i
svetski lideri kada ih uz sve počasti dočekaju, počev od italijanskog premijera Marija Dragija. Tako se oni koji drže moć u svojim rukama u ime „naroda“ nađu u poziciji da gaze
volju naroda i da ograničavaju njihova prava da bi, poput dvorana, bili poslušni svojim
gospodarima koje niko nije birao ali koji ionako nameću sopstvenu političku i ekonomsku
agendu tim narodima. I tako dolazimo do ukrajinske krize, koja nam se predstavlja kao
posledica ekspanzionističke nadmenosti Vladimira Putina usmerene ka nezavisnom i
demokratskom narodu nad kojim on nastoji da polaže apsurdna prava. Priča se da „Putin ratni
huškač“ vrši pokolj nad bespomoćnim stanovništvom koje se hrabro diglo na odbranu svoje
rodne grude, svetih granica svojeg naroda i pogaženih sloboda svojih građana. Smatra se da
EU i SAD, kao „branioci demokratije“, ne mogu da intervenišu uz pomoć NATO-a da
ponovo uspostave autonomiju Ukrajine, da isteraju „okupatora“ i garantuju mir. Kada su
suočeni sa „tiraninovom nadmenošču“, veruje se da narodi u svetu treba da obrazuju
zajednički front, da nametnu sankcije Ruskoj federaciji i da pošalju vojnike, oružje i
ekonomsku pomoć „sirotom“ predsedniku Zelenskom, „narodnom junaku“ i „braniocu“ svog
naroda. Kao dokaz Putinovog „nasilja“, mediji šalju u svet prizore bombardovanja, zasipanja
artiljerijskom vatrom i razaranja, a sve to pripisuju Rusiji. I to nije sve: tačnije, da bi
garantovali „trajni mir“, EU i NATO oberučke primaju Ukrajinu u svoje članstvo. A da bi
sprečila „sovjetsku propagandu“, Evropa danas blokira rad ruskih medija kao što su Raša
tudej i Sputnjik, da bi obezbedila „slobodno i nezavisno“ informisanje. Ovo je zvanični
narativ kojem se svi prilagođavaju. U ratu, neslaganje postaje dezertiranje, a oni koji izraze
neslaganje proglašavaju se krivim za izdaju i zaslužuju manje-više ozbiljne sankcije, počev
od javne osude i izopštenosti, koje su na svojoj koži iskusili „nevakcinisani“ u doba kovida.
Ali istina, ako želite da je saznate, otvara nam oči da stvari sagledamo drugačije i da sudimo
o činjenicama, onakvim kakve zaista jesu, a ne kakve nam se serviraju. Ovo je istinsko i
pravo razotkrivanje, na koje ukazuje etimologija grčke reči ἀλήθεια. Ili je možda u pitanju,
eshatološki gledano, otkrovenje, ἀποκάλυψις.
ŠIRENJE NATO-a
Najpre, neophodno je da se prisetimo činjenica koje ne lažu i nisu podložne promenama. A
činjenice, ma koliko podsećanje na njih iritira one koji pokušavaju da ih cenzurišu, govore
nam da su od pada Berlinskog zida SAD proširile sferu svog političkog i vojnog uticaja na
skoro sve satelitske države iz nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, a nedavno su čak pripojile
NATO-u Poljsku, Češku i Mađarsku (1999); Estoniju, Letoniju, Litvaniju, Sloveniju,
Slovačku, Bugarsku i Rumuniju (2004); Albaniju i Hrvatsku (2009); Crnu Goru (2017); i
Severnu Makedoniju (2020). Organizacija Severnoatlantskog sporazuma se sprema da se
proširi na Ukrajinu, Gruziju, Bosnu i Hercegovinu i Srbiju. Ruska federacija je u stvari
ugrožena u vojnom smislu – oružjem i bazama iz kojih lete projektili – a koje su na samo
nekoliko kilometara od njenih granica, iako ona nema svoju vojnu bazu na približno istoj
udaljenosti od SAD. Razmatranje mogućeg proširenja NATO-a na Ukrajinu, a da se ne
razmišlja o tome da će to izazvati opravdano negodovanje Rusije, u najmanju ruku je
zbunjujuće, posebno ako se uzme u obzir činjenica da se NATO obavezao Kremlju 1991.
godine da se neće dalje širiti. I ne samo to, krajem 2021. godine, Der Špigel je objavio nacrt
sporazuma sa SAD I NATO-om o garantovanju bezbednosti . Moskva je
zahtevala pravne garancije od partnera sa Zapada da će sprečiti NATO da se dalje širi na
Istok pripajajući Ukrajinu alijansi i da će otvoriti vojne baze u postsovjetskim državama.
Ovaj nacrt je takođe sadržao klauzulu o tome da NATO neće vršiti pregrupisavanje
ofanzivnog naoružanja u blizini ruske granice i o povlačenju snaga NATO-a iz istočne
Evrope na pozicije koje su zauzimale 1997. godine. Kao što vidimo, NATO nije uspeo da
ispuni ono na šta se obavezao Rusiji, ili barem da u jednom veoma delikatnom trenutku
forsira razvoj situacije u pravcu postizanja geopolitičke ravnoteže. Treba da se zapitamo
zašto SAD – odnosno američka duboka država koja je ponovo osvojila vlast nakon izborne
prevare zahvaljujući kojoj je Džo Bajden ušao u Belu kuću – želi da ima zategnute odnose sa
Rusijom i da uključi svoje evropske partnere u taj sukob, što povlači za sobom svakakve
posledice. Kako je to lucidno zapazio general Marko Bertolini, nekadašnji zapovednik
Združene vrhovne oprativne komande: „SAD nisu samo pobedile u Hladnom ratu, već su
htele i da ponize [Rusiju] tako što će joj oduzeti sve što u izvesnom smislu potpada pod njenu
sferu uticaja. [Putin] je otrpeo [pridruživanje NATO-u] baltičkih država, Poljske, Rumunije i
Bugarske. Suočen sa [pridruživanjem Ukrajine NATO-u] čime bi Rusija bila lišena mogućeg
izlaza na Baltičko more, reagovao je“. I dodaje: „Stabilnost režima predstavlja
problem, nastala je situacija u kojoj je predsednik [Zelenski] postao neko za koga je malo ko
verovao da bi to mogao postati, koji potiče iz sveta šou biznisa.“ General neizostavno
podseća na činjenicu da u slučaju američkog napada na Rusiju, „Bespilotne letelice tipa
‘Global hok’ nad Ukrajinom poleteli bi iz Sigonele [Italija]; Italija je u velikoj meri američka
vojna baza. Rizik postoji, on je prisutan i stvaran”.
INTERESI PROISTEKLI IZ BLOKADE SNABDEVANJA RUSKIM GASOM
Takođe bi trebalo da se zapitamo da li se iza destabilizacije delikatne ravnoteže između EU i
Rusije, kriju ekonomski interesi, koji proizlaze iz potrebe zemalja članica EU da dobiju
američki tečni gas (za koji su takođe neophodna postrojenja za regasifikaciju kojih su mnogi
narodi lišeni, i za koje bi, u svakom slučaju, morali takođe mnogo više da platimo) umesto
ruskog gasa (koji je ekološki prihvatljiviji). Odluka italijanske naftne i gasne kompanije ENI
da obustavi ulaganja u Gaspromov gasovod „Plavi tok“ (od Rusije do Turske) znači
odbacivanje dodatnog izvora snabdevanja gasom pošto se iz njega napaja transatlantski
gasovod (od Turske do Italije). Stoga se ne čini da je u avgustu 2021. godine Zelenski
slučajno izjavio da je gasovod „Severni tok 2“ između Rusije i Nemačke „opasno oružje, ne
samo po Ukrajinu, već čitavu Evropu“: s obzirom na to da zaobilazi Ukrajinu, Kijev
ostaje uskraćen za prohod od milijardu evra godišnje od tranzitnih taksi. „Mi ovaj projekat
posmatramo isključivo kroz prizmu bezbednosti i smatramo ga opasnim geopolitičkim
oružjem Kremlja“ rekao je ukrajinski predsednik, i izrazio slaganje sa Bajdenovom
administracijom. Pomoćnica ministra spoljnih poslova SAD Viktorija Njuland je izjavila:
„Ako Rusija izvrši invaziju na Ukrajinu, izgradnja ‘Severnog toka 2’ će biti obustavljena.“ I
tako se i desilo, uz veliku ekonomsku štetu po nemačka ulaganja.
BIOLOŠKE LABORATORIJE PENTAGONA U UKRAJINI
Na temu američkih interesa u Ukrajini, vredno je pomena da postoje biološke laboratorije u
Ukrajini, pod kontrolom Pentagona, a u kojima izgleda rade samo američki stručnjaci sa
diplomatskim imunitetom, pod direktnom upravom američkog Ministarstva odbrane. Treba
se takođe podsetiti Putinove žalbe na prikupljanje genomskih podataka o stanovništvu koji se
mogu upotrebiti kao bakteriološko oružje uz genetsku selekciju.
Očigledno je teško je potvrditi informacije o radu laboratorija u Ukrajini, ali je razumljivo da
je Ruska federacija smatrala, i to ne bez razloga, da bi ove laboratorije mogle predstavljati još
jednu bakteriološku pretnju po bezbednost stanovništva. Američka ambasada je sa svog sajta
uklonila sva dokumenta o Programu za smanjenje biološke pretnje. Mauricio Blondet
beleži: „Događaju 201, tokom kojeg je simulirana eksplozija pandemije godinu dana pre nego
što se ona dogodila, prisustvovali su (pored uobičajenih gostiju, Bila i Melinde), naizgled
bezazleni stručnjaci sa Univerziteta ‘Džon Hopkins’ i njegovog blaženog Centra za
bezbednost zdravlja. Ova humanitarna institucija je dugo vremena nosila ne tako naivno ime
Centar za civilne strategije u biološkoj odbrani i nije se bavila zdravljem Amerikanaca, već
nasuprot tome, odgovorom na vojne napade u slučaju biološkog terorizma. Bila je to u stvari
civilno-vojna organizacija. Na prvoj konferenciji koju je održao u februaru 1999. u naselju
‘Kristal Siti’ u Arlingtonu [Virdžinija] gde se nalazi Pentagon, Centar je okupio je 950 lekara,
članova vojnog osoblja, saveznih funkcionera i zdravstvenih zvaničnika da učestvuju u vežbi
simulacije. Cilj vežbe je da se odgovori na zamišljen „militarizovani“ napad u kojem je
korišćen virus velikih boginja. To je samo jedna u nizu vežbi koje će se odigrati u okviru
Događaja 201 i pandemijske prevare“. Eksperimenti su izašli na videlo u ukrajinskoj
vojsci i u intervencijama koje je preduzela američka ambasada u slučaju ukrajinskog
tužioca Lutsenka 2016. godine, ne bi li bio sprečen da istraži „rundu finansiranja na relaciji
milijardera Dž. Soroša i B. Obame“.
INDIREKTNA PRETNJA PO EKSPANZIONISTIČKE AMBICIJE KINE NA
TAJVANU
Trenutna ukrajinska kriza povlači za sobom sekundarne, ali ništa manje ozbiljne posledice po
geopolitičku ravnotežu između Kine i Tajvana. Rusija i Ukrajina su jedini proizvođači
paladijuma i neona, bez kojih ne može da se zamisli proizvodnja mikročipova. „Moguća
odmazda Moskve privukla je više pažnje nedavno nakon što je Tečet, grupa koja se bavi
istraživanjem tržišta, objavila izveštaj u kojem se ističe koliko su proizvođači poluprovodnika
zavisni od materijala ruskog i ukrajinskog porekla, kao što je neon, paladijum i drugi. Prema
njihovim procenama, više od 90% američkih zaliha neona potiče iz Ukrajine, dok 35%
američkog paladijuma potiče iz Rusije. […] Po američkoj Međunarodnoj trgovinskoj komisiji,
cene neona porasle su za 60% pre nego što je Rusija pripojila Krim 2014. godine, jer su se
proizvođači čipova oslanjali na neke ukrajinske kompanije”. „Ako je istina da bi
kineska invazija na Formozu ugrozila lanac globalnog snabdevanja tehnologijom, takođe je
istina da bi iznenadna nestašica sirovina iz Rusije mogla da zaustavi proizvodnju zbog čega
bi ostrvo izgubilo ‘mikročip kao svoj štit’, što bi navelo Peking da pokuša da pripoji Tajpej.“
BAJDENOV SUKOB INTERESA U UKRAJINI
Još jedno pitanje koje ne pokušavamo da analiziramo detaljno, tiče se Burizme, naftne i gasne
kompanije koja posluje na ukrajinskom tržištu od 2022. godine. Setite se, tokom mandata
američkog predsednika Baraka Obame od 2009. do 2017. godine njegova desna ruka,
„ovlašćena“ da se bavi međunarоdnom politikom, bio je Džo Bajden, a od tada datira
ponuda lidera američkih demokrata da „zaštiti“ ukrajinske nacionaliste, stav koji je doveo do
nepremostivog raskola između Kijeva i Moskve. […] Upravo je Džo Bajden tada sprovodio
politiku približavanja Ukrajine NATO-u. Hteo je da Rusiji oduzme i političku i ekonomsku
moć. […] nedavno se njegovo ime vezuje za skandal oko Ukrajine koji je uzdrmao njegovu
kandidaturu […] Desio se u aprilu 2014. godine kada je kompanija Burizma holdingz, najveći
energetski gigant u Ukrajini (bavi se i gasom i naftom), angažovala Hantera Bajdena kao
konsultanta za platu od 50,000$ mesečno. Sve je bilo transparentno, sve osim toga da je
tokom tih meseci Džo Bajden nastavio sa američkom politikom usmerenom ka tome da
Ukrajina ponovo zauzme oblasti u Donbasu koje su postale republike, a koje je priznala
Rusija. Veruje se da je Donjeck bogat još neispitanim izvorištima gasa na koje se namerila
kompanija „Burizma Holdingz“. Međunarodna politika se isprepletala sa ekonomijom zbog
čega su se tada američki mediji odnosili s prezirom”. Demokrate su tvrdile da je
Tramp izazvao medijski skandal ne bi li naneo štetu Bajdenovoj kampanji, ali se ispostavilo
da su njegove optužbe tačne. Džozef Bajden je lično priznao da je intervenisao kod tadašnjeg
predsednika Petra Porošenka i premijera Arsenija Jacenjuka da spreči istragu njegovog sina
Hantera koju je pokrenuo državni tužilac Viktor Šokin na sastanku u Rokfelerovom savetu za
spoljne odnose. Bajden je zapretio „da će povući jemstvo za zajmove vredne milijarde dolara
u SAD tokom svoje posete Kijevu u decembru 2015“ – izvestio je Njujork post. „Ako
[državni tužilac Šokin] ne dobije otkaz, nećete dobiti novac“. I tako je tužilac
smesta bio otpušten, zbog čega Hanter više nije bio predmet skandala, posle onih koji su ga
upleli u sve to. Bajdenovo mešanje u politiku Kijeva, u zamenu za usluge učinjene „Burizmi“
i korumpiranim oligarsima, potvrđuje da je interes današnjeg američkog predsednika da
zaštiti svoju porodicu i njen imidž u javnosti, i tako raspiri nemire u Ukrajini, pa čak i rat.
Kako može osoba koja koristi svoj položaj da završi svoje poslove i zataška prestupe svoje
porodice da upravlja državom pošteno i da ne podleže ucenama?
NUKLEARNO PITANJE U UKRAJINI
Najzad, dolazimo do pitanja ukrajinskog nuklearnog naoružanja. Na konferenciji u Minhenu,
Memorandum iz Budimpešte (1994), kojim se Ukrajini zabranjuje da razvija, širi i koristi
atomsko naoružanje. Među klauzulama u Memorandumu, ističe se jedna kojom se obavezuju
Rusija, SAD i Ujedinjeno kraljevstvo da se uzdrže od vršenja ekonomskog pritiska na
Ukrajinu, ne bi li tako uticali na njenu politiku: dalje kršenje sporazuma predstavlja pritisak
MMF-a i SAD da za pružanje ekonomske pomoći zauzvrat očekuju sprovođenje reformi u
skladu sa „velikim resetom”. Ambasador Ukrajine u Berlinu, Andrij Melnik, tvrdio je 2021.
godine na radiju Dojčlandfank da je neophodno da Ukrajini bude vraćen nuklearni status
ukoliko zemlja ne uspe da uđe u NATO. Ukrajinskim nuklearkama upravlja, vrši remont i
njihovo održavanje državna firma NAEK energoatom, koja je u potpunosti okončala saradnju
sa ruskim kompanijama u periodu od 2018. do 2021. godine. Njeni glavni partneri su
kompanije za koje se može utvrditi da su povezane sa američkom vladom. Nije teško
razumeti kako Ruska federacija smatra pretnjom mogućnost da Ukrajina nabavi nuklearno
naoružanje i zahteva od Kijeva da poštuje sporazum o sprečavanju širenja nuklearnog
naoružanja.
OBOJENA REVOLUCIJA U UKRAJINI I NEZAVISNOST KRIMA, DONJECKA I
LUGANJSKA
Evo još jedne činjenice; godine 2013, nakon što je predsednik Viktor Janukovič doneo
odluku da suspenduje sporazum o pridruživanju Ukrajine EU i da izgradi čvršće ekonomske
veze sa Rusijom, pokrenut je niz demonstracija poznatih kao „Evromajdan”, u trajanju od
nekoliko meseci, koje su kulminirale revolucijom kojom je svrgnut Janukovič a postavljena
nova vlada. Ovu operaciju finansirao je Džordž Soroš, kako je otvoreno priznao Si-En-En-u:
„Osnovao sam fondaciju u Ukrajini još pre nego što se Ukrajina osamostalila od Rusije, ona
je sve vreme bila aktivna i odigrala je ključnu ulogu u današnjim događajima“. Ova smena vlade izazvala je reakciju Janukovičevih pristalica i deo ukrajinskog
stanovništva se usprotivio zaokretu ukrajinske politike ka Zapadu, što narod nije želeo, ali što
je dobio obojenom revolucijom, a njena generalna proba odigrana je u Gruziji, Moldaviji i
Belorusiji. Nakon sukoba 2. maja 2014. godine u kojima su intervenisali i ostaci
nacionalističkih paravojnih formacija (uključujući i Desni sektor), desio se masakr u Odesi.
Štampa na Zapadu je izveštavala skandalozno o ovim strašnim događajima; Amnesti
internešenel i UN su otkrili ove zločine i zabeležili njihovu brutalnost. Ali nijedan
međunarodni sud nije pokrenuo postupak protiv odgovornih za te zločine, za razliku od
namera da se danas pokrene postupak zbog navodnih zločina ruske armije.
Među mnogim sporazumima koji nisu poštovani, treba navesti i Protokol iz Minska, koji je
potpisala Trilateralna kontakt grupa za Ukrajinu 5. septembra 2014. godine, a u čijem sastavu
su se našli predstavnici Rusije, Donjecke narodne republike i Luganjske narodne republike.
Među tačkama sporazuma može se pročitati i ona koja predviđa uklanjanje ilegalnih
naoružanih trupa, vojne opreme, boraca i plaćenika sa teritorije Ukrajine pod nadzorom
OEBS-a i razoružanje ilegalnih formacija. Nasuprot dogovorenom, ne samo da je vlada
zvanično priznala neonacističke paravojne formacije, već su njenim pripadnicima dodeljeni i
službeni zadaci. Takođe u 2014. godini, Krim, Donjeck i Luganjsk su proglasili nezavisnost
od Ukrajine – u ime prava na samoopredeljenje naroda koje priznaje međunarodna zajednica
– i proglasili pripajanje Ruskoj federaciji. Ukrajinska vlada i dalje odbija da prizna
nezavisnost ovih oblasti, koja je ozvaničena narodnim referendumom, i daje odrešene ruke
neonacističkim paravojnim snagama i redovnoj vojsci da iskaljuju bes na stanovništvu, jer se
ovi entiteti smatraju terorističkim organizacijama/tvorevinama. Istina je da su dva
referenduma održana 2. novembra 2014. godine, prekoračenje ovlašćenja datih Protokolom iz
Minska po kojem je moguća samo decentralizacija vlasti i neki oblik posebnog statusa za
oblasti Donjeck i Luganjsk. Kako je profesor Franko Kardini nedavno istakao, „15. februara
rusko stanovništvo odbranjeno. Mrtvo slovo na papiru. Ovaj rat je počeo 2014. godine“. A taj rat je motivisan namerama onih koji žele da se suprotstave ruskoj manjini u
Donbasu. „Mi ćemo imati posao i penziju, a oni neće. Dobijaćemo dečiji dodatak, a oni neće.
Naša deca će ići u školu i zabavište, a njihova će čamiti u podrumu. Tako ćemo dobiti ovaj
rat,“ izjavio je predsednik Petro Porošenko 2015. godine. Neće ostati nezapaženo da
su ove mere slične diskriminisanju takozvanih „nevakcinisanih“, koji su ostali bez posla,
plate i obrazovanja. Osam godina dugo bombardovanje Donjecka i Luganjska i stotine hiljada
žrtava, 150 mrtve dece i ozbiljni slučajevi mučenja, silovanja, kidnapovanja i diskriminacije
(ovde). Predsednici Donjecka i Luganjska, Denis Pušilin i Leonid Pasečnik, naredili su
evakuaciju civila iz njihovih pokrajina u Rusku federaciju 18. februara 2022. godine zbog
tekućih sukoba između narodne vojske Donbasa i oružanih snaga Ukrajine. Državna duma
(Donji dom ruskog partlamenta) jednoglasno je ratifikovala sporazume o prijateljstvu,
saradnji i uzajamnoj pomoći koje je predstavio predsednik Putin Donjeckoj i Luganjskoj
narodnoj republici. Istovremeno je ruski predsednik naredio slanje trupa iz Ruske federacije
da bi uspostavile mir u regionu Donbasa. Povodom toga čovek može da se zapita zašto – u
situaciji u kojoj i neonacističke vojne snage i paravojni aparatus (koji maše zastavama sa
svastikama i paradira sa lutkom sa likom Adolfa Hitlera) očigledno krše ljudska prava ruskog
stanovništva u ovim nezavisnim republikama – Međunarodna zajednica smatra da je
obavezna da intervenciju Ruske federacije osudi i da zaista krivi Putina za to nasilje. Gde
nestade ono mnogo hvaljeno pravo naroda na samoopredeljenje, koje je važilo 24. avgusta
zajednica? I zašto se danas sablažnjavamo nad ruskom intervencijom u Ukrajini, kada je
NATO učinio isto u Jugoslaviji (1991), na Kosovu (1999), u Avganistanu (2001), u Iraku
(2003) i Libiji i Siriji (2011) čemu se niko nije usprotivio? Da ne pominjemo da poslednjih
deset godina Izrael neprestano gađa vojne ciljeve u Siriji, Iranu i Libanu da bi sprečio
formiranje neprijateljskog oružanog fronta na svojoj granici na severu, a ipak nijedan narod
nije predložio uvođenje sankcija Tel Avivu. Poražavajuće je videti kako licemerno EU i SAD
– Brisel i Vašington – pružaju bezuslovnu podršku predsedniku Zelenskom i njegovoj vladi
koja ostaje nekažnjena, iako već osam godina i dalje progoni Ukrajince ruskog porekla
kojima je zabranjeno čak i da govore svoj maternji jezik, a deo su nacije koju čine brojne
etničke grupe i u kojoj je 17,2% onih koji govore ruski. Skandalozno je to što
prećutkuju činjenicu da ukrajinska vojska koristi civile kao topovosko meso jer postavlja
jedinice protivvazdušne odbrane u naseljena mesta, bolnice, škole i zabavišta upravo zato što
bi njihovo uništenje uzrokovalo pogibiju stanovništva. Velike medijske kuće pažljivo
izbegavaju da prikažu ruske vojnike kako pomažu civilima da se sklone na sigurno ili kako organizuju humanitarne koridore, koje zasipa paljbom ukrajinska narodna
vojska. Isto tako ti mediji ne pominju sravnjivanje računa, pokolje, nasilje i
krađe koje vrše civili u predgrađima, kojima je Zelenski podelio oružje. Na osnovu video
snimaka na internetu stiče se utisak da se tu radi o građanskom ratu kojeg vešto potpiruje
ukrajinska vlada. Pored toga, treba pomenuti da su zatvorenici pušteni iz zatvora ne bi li bili
regrutovani, i da pristižu dobrovoljci iz stranih legija, da se sjatilo mnoštvo razularenih
fanatika koji nisu prošli nikakvu obuku i koji će samo pogoršati situaciju, zbog čega ju je
nemoguće kontrolisati.
PREDSEDNIK VOLODIMIR OLEKSANDROVIČ ZELENSKI
Kao što su mnoge strane istakle, kandidatura i izbor ukrajinskog predsednika Zelenskog
uklapa se u aktuelni kliše, koji je svečano promovisan nedavno, po kojem komičar ili
zabavljač pristaje da uđe u politiku. Nemojte verovati da ih nedostatak političkog iskustva
sprečava da se nađu na vodećim pozicijama u institucijama, naprotiv, što je neko veći
novajlija u svetu političkih stranaka to izgleda ima veće šanse da njegov put ka uspehu
trasiraju oni koji imaju moć. Zelenski, kao glumac u ulozi žene, savršeno se uklapa u LGBTQ
ideologiju koju njegovi evropski pokrovitelji smatraju neizbežnim preduslovom za
„reformsku“ agendu koju svaka država treba da prihvati, zajedno sa jednakošću polova,
abortusom i zelenom ekonomijom. Ne čudi što je Zelenski, član Svetskog ekonomskog
foruma, mogao da se okoristi podrškom koju mu je pružio Švab i njegovi saveznici da
dođe na vlast i pobrine se da „veliki reset“ bude sproveden i u Ukrajini. Televizijska serija od
57 epizoda u kojoj Zelenski glumi i čiji je producent, prikazuje da su mediji isplanirali
njegovu kandidaturu za predsednika Ukrajine i izbornu kampanju. U igranoj seriji „Sluga
naroda“ on igra nastavnika srednje škole koji neočekivano postaje predsednik Republike i
bori se protiv korupcije u politici. Nije slučajno što je serija uprkos apsolutno osrednjem
kvalitetu ipak osvojila nagradu „Vorldfest remi avord“ (SAD, 2016), i što se našla među
četiri finalista u kategoriji filmske komedije za nagradu za najbolju međunarodnu dramu u
Seulu (Južna Koreja) i dobila nagradu „Intermedija gloub silver avord“ u kategoriji
televizijskih serija na Svetskom festivalu medija i filma u Hamburgu. Zelenski je svojom TV
serijom uskomešao medijski svet i stekao 10 miliona pratilaca na instagramu, pripremajući
teren za osnivanje stranke istog imena „Sluga naroda“ čiji je član i Ivan Bakarov, generalni
direktor i deoničar (zajedno sa samim Zelenskim i oligarhom Kolomojskim) studija „Kvartal
95“ i vlasnik televizijske mreže „TV1+1“. Imidž Zelenskog je veštačka tvorevina, medijska
izmišljotina, manipulacija konsenzusom na delu, koja je uspela da kreira politički lik u
kolektivnoj mašti Ukrajinaca koji je u stvarnosti, a ne na filmu, osvojio vlast. „Iako je samo
mesec dana pre izbora 2013. godine na kojima je pobedio, Zelenski prodao studio [Kvartal
95] prijatelju, našao je način da dobija zaradu od posla koji je zvanično ustupio svojoj
porodici. Taj prijatelj je Šerhij Šefir, kasnije imenovan za savetnika predsednika […] Prodaja
je obavljena u korist kompanije „Malteks Multikapital Korp“ u vlasništvu Šefira, a sa
sedištem na Britanskim devičanskim ostrvima“. Sadašnji ukrajinski predsednik je
promovisao svoju predsedničku kampanju reklamom koja, u najmanju ruku,
uznemiruje, i u kojoj on sa mitraljezom u obe ruke, otvara rafalnu paljbu po poslanicima u
parlamentu, koji su označeni kao korumpirani ili podanici Rusije. Borba protiv korupcije koju
je ukrajinski predsednik oglasio na sva zvona u ulozi „sluge naroda“ ne odgovara, međutim,
njegovoj slici koja se formira o njemu na osnovu takozvanih Pandorinih dokumenata, a po
kojima izgleda da je njemu jevrejski milijarder Kolomojski 1 isplatio 40 miliona dolara uoči
izbora preko ofšor računa.2 U njegovoj domovini mnogi ga optužuju da
je prigrabio vlast od proruskih oligarha ne da bi je dao narodu već da bi ojačao sopstvenu
interesnu grupu i istovremeno uklonio svoje političke protivnike. „On je uklonio ministre koji
su pripadali staroj gardi, pre svega moćnog ministra spoljnih poslova [Arsena] Avakova. On
je bezobrazno poslao u penziju predsednika Ustavnog suda koji je imao ulogu kontrolora
njegovih zakona. Ukinuo je sedam opozicionih TV kanala. Uhapsio je i optužio za izdaju
Viktora Medvedčuka, proruskog simpatuzera i pre svega lidera stranke „Opoziciona
platforma – za život“, druge po veličini parlamentarne stranke u Ukrajini, iza stranke
Zelenskog „Sluga naroda“. Takođe je izveo pred sud pod optužbom za izdaju nekadašnjeg
predsednika Porošenka, koji je bio nepoverljiv prema svima, osim za one koji su se slagali sa
Rusima i njihovim prijateljima. Gradonačelnik Kijeva, popularni nekadašnji bokserski
šampion Vitalij Kličko, više puta je bio žrtva pretresa i zaplena. Ukratko, čini se da Zelenski
želi da se otarasi svakog ko nije na liniji njegove politike“. Zelenski je izabran za
predsednika Ukrajine 21. aprila 2013. godine, osvojivši 73,22% glasova, a 20. maja je
položio zakletvu. Imenovao je Ivana Bakarova, generalnog direktora „Kvartala 95“, za Prvog
zamenika načelnika službe bezbednosti Ukrajine i načelnika Glavnog direktorata za borbu
protiv korupcije i organizovanog kriminala i Centralnog direktorata službe bezbednosti
Ukrajine. Pored Bakarova, Mikajlo Fedorov je takođe vredan pomena, potpredsednik i
ministar za digitalnu transformaciju, član Svetskog ekonomskog foruma. Zelenski je
lično priznao da ga je inspirisao kanadski premijer Džastin Trudo.
ODNOSI ZELENSKOG I MMF-A I SEF-A
Kao što je pokazao tragični presedan do kojeg je došlo u Grčkoj, nacionalni suverenitet i
narodna volja iskazana u parlamentu su de facto zbrisani odlukama međunarodnih
finansijskih instutucija koje se mešaju u politiku vlada putem ucene i neskrivene iznude koja
je ekonomske prirode. Ukrajina, koja je jedna od najsiromašnijih država u Evropi, nije
izuzetak. Ubrzo izbora Zelenskog, MMF je zapretio da Ukrajini neće odobriti zajam u visini
od 5 milijardi dolara ako se on ne povinuje njihovim zahtevima. U telefonskom razgovoru sa
izvršnom direktorkom MMF-a, Kristalinom Georgijevom, ukrajinski predsednik je bio
ukoren jer je zamenio Jakiva Smolija svojim čovekom od poverenja, Kirilom Ševčenkom,
koji nije toliko sklon da se povinuje diktatima MMF-a. Anders Aslund piše za Atlantik
Kaunsil: „Obruč problema u kojem se našla vlada Zelenskog alarmantno se sužava. Najpre,
od marta 2020. godine predsednik je vodio politiku suprotnu reformama koje su sprovođene
za njegovog mandata, ali i onih koje je započeo njegov prethodnik Petro Porošenko. Drugo,
njegova vlada nije dala uverljive predloge koji bi umirili MMF koji je izrazio bojazan zbog
neispunjenih obaveza. Treće, izgleda da predsednik više nema vladajuću većinu u parlamentu
i da nije zainteresovan da formira reformističku većinu. Očigledno je da su
intervencije MMF-a usmerene na to da ukrajinsku vladu natera da se obaveže da će se
uskladiti sa ekonomskom, fiskalnom i socijalnom politikom koju diktira globalistička agenda,
počev od „nezavisnosti” Centralne banke Ukrajine od vlade: što je eufemizam kojim MMF
poziva vladu u Kijevu da se odrekne legitimne kontrole nad Centralnom bankom, kojom se
demonstrira nacionalni suverenitet, uz emisiju novčanica u upravljanju javnim dugom. S
druge strane, samo pre četiri meseca, Kristalina Georgijeva je lansirala „veliki reset” zajedno
sa Klausom Švabom, princom Čarlsom i generalnim sekretarom Ujedinjenih nacija,
Antonijom Guterešom. Ono što im nije pošlo za rukom sa prethodnim vladama, privedeno je
kraju tokom predsedničkog mandata Zelenskog, koji je u milosti SEF-a, rame iz rame
sa novim guvernerom Centralne banke, Kirilom Ševčenkom. Nije prošla ni godina dana, a da
bi demonstrirao svoju pokornost, Ševčenko je napisao članak za SEF pod naslovom
„Centralne banke su od ključnog značaja za države u ostvarivanju njihovih klimatskih ciljeva,
a Ukrajina je lider u tome”. Tako se pomoću ucene sprovodi Agenda 2030. Ima i
drugih ukrajinskih kompanija koje su povezane sa SEF-om: Državna štedionica Ukrajine
(jedna od najvećih finansijskih institucija u Ukrajini), DTEK grupa (važan privatni investitor
koji investira u ukrajinski energetski sektor) i kompanija „Ukrajinska zemljoradnja”
(poljoprivredni lider u zemljoradnji). Banke, energetski i prehrambeni sektor su savršeno
usklađeni sa „velikim resetom” i sa četvrtom industrijskom revolucijom o kojoj teoretiše
Klaus Švab. Ukrajinski predsednik je ukinuo sedam TV kanala 4. februara 2021. godine,
uključujući i ZIK, Njuzvan i 112 Ukrajina, pod optužbom da ne podržavaju njegovu vladu.
Kako Ana Del Freo piše: „Stigla je oštra osuda ovog čina slobodoubistva, između ostalih, od
Evropske federacije novinara i Međunarodne federacije novinara, koji su zahtevali hitno
ukidanje tog veta. Tri emitera neće moći da emituju program pet godina: a oni zapošljavaju
1500 ljudi, čija radna mesta su sada ugrožena. Ne postoji pravi razlog zbog kojeg ove tri
mreže treba da budu ukinute, osim proizvoljnosti u odlučivanju ukrajinskog političkog vrha,
koji ih optužuje da ugrožavaju bezbednost informacija i da su pod „zloćudnim uticajem
Rusije”. Snažna reakcija stiže i od NUJU, Ukrajinskog sindikata novinara, koji pominje
veoma žestok napad na slobodu govora, s obzirom da su stotine novinara lišene mogućnosti
da se izraze, a stotine hiljada građana su lišene prava da budi informisani. Kao što vidimo,
ono za šta optužuju Putina, u stvari sprovodi Zelenski, a odnedavno i EU, čiji su saučesnici i
platforme na društvenim mrežama. „Zabrana rada TV emitera je jedan od najekstremnijih
oblika ograničavaja slobode štampe,” rekao je Rikardo Gutijerez, generalni sekretar Evropske
federacije novinara. „Narodi imaju obavezu da obezbede delotvoran pluralizam informacija.
Jasno je da predsednički veto uopšte nije u skladu sa međunarodnim standardima o slobodi
izražavanja”. Bilo bi zanimljivo saznati kakve je izjave dala Evropska federacija
novinara i Međunarodna federacija novinara nakon blokiranja rada medijske kuće Raša tudej
i Sputnjika u Evropi.
NEONACISTIČKI I EKSTREMISTIČKI POKRETI U UKRAJINI
Država, koja traži humanitarnu pomoć od međunarodne zajednice da bi odbranila svoje
stanovništvo od ruske agresije, trebalo bi u kolektivnoj mašti da se zauzme za poštovanje
demokratskih principa i zakonodavstvo kojim bi se zabranile aktivnosti ekstremnih ideologija
i njihovo širenje. Neonacistički pokreti koji učestvuju u vojnim i paravojnim akcijama deluju
slobodno u Ukrajini, često uz zvaničnu podršku državnih institucija. To su sledeći pokreti:
Organizacija ukrajinskih nacionalista Stepana Bandere (OUN), pokret sa nacističkom i
antisemitskom i rasističkom matricom koji već deluje u Čečeniji, a deo je Desnog sektora,
asocijacije desničarskih pokreta formirane u vreme evromajdanskog puča 2013/2014. godine;
Ukrajinska ustanička armija (UPA); UNA/ UNSO, paravojno krilo ekstremne desničarske
političke stranke Ukrajinski narodni zbor; Bratstvo Korčinski, koje je ponudilo zaštitu u
Kijevu pripadnicima ISIS-a Mizanstropska vizija (MD); neonacistička mreža
rasprostranjena u 19 zemalja koja javno podstiče terorizam, ekstremizam i mržnju prema
hrišćanima, Muslimanima, Jevrejima, komunistima, homoseksualcima, Amerikancima i
ljudima druge boje kože. Treba zapamtiti da je vlada pružila svoju eksplicitnu podršku
ovim ekstremističkim organizacijama time što je slala predsedničku stražu na sahrane
njihovih predstavnika i pružanjem podrške azovskom bataljonu, paravojnoj organizaciji koja
zvanično ulazi u sastav ukrajinske vojske pod novim imenom Azovski puk za specijalne
operacije i organizovana kao Nacionalna garda. Ovaj puk finansira jevrejski oligarh iz
Ukrajine, Igor Kolomojski, nekadašnji guverner Dnjepropetrovske oblasti, za koga se veruje
da finansira i nacionalističke paravojne snage Desnog sektora, koje se smatraju odgovornim
za masakr u Odesi. Ovo je isti onaj Kolomojski pomenut u Pandorinim dokumentima kao
sponzor predsednika Zelenskog. Ovaj bataljon je povezan sa nekoliko ekstremnih
desničarskih organizacija u Evropi i SAD. Nakon sastanka generalnog sekretara Salila Šetija i
premijera Arsenija Jacenjuka održanog 8. septembra 2014. godine, Amnesti internešenel je
pozvao ukrajinsku vladu na obustavu zlodela i ratnih zločina koje vrše dobrovoljački
bataljoni koji deluju zajedno sa kijevskim oružanim snagama. Ukrajinska vlada je pokrenula
zvaničnu istragu i izjavila da nijedan oficir i vojnik Azovskog bataljona izgleda nije predmet
istrage. U martu 2015. godine, ukrajinski ministar unutrašnjih poslova Arsen Avakov je
objavio da će Azovski bataljon biti među prvim vojnim jedinicama koje će obučavati
američke vojne trupe, u okviru operacije „Neustrašivi čuvar”, kao deo njihove misije za
obuku. Američka obuka je bila prekinuta 12. juna 2013. godine kada je Predstavnički dom
Kongresa izglasao amandman kojim se zabranjuje upućivanje bilo kakve pomoći (uključujući
naoružanje i obuku) bataljonu zbog njegove neonacističke prošlosti. Onda je amandman
povučen pod pritiskom Cije, a vojnici Azovskog bataljona su bili obučavani u
SAD. „Već osam godina obučavamo ove momke. Stvarno su dobri borci. Ovde bi program
Agencije mogao da ima ozbiljan uticaj.” Godine 2015, izveštaj OEBS-a [Organizacija za
bezbednost i saradnju u Evropi] je otkrila da je Azovski bataljon odgovoran za masovno
ubijanje zatvorenika, skrivanje tela u masovnim grobnicama i sistematsko korišćenje fizičkog
i psihičkog mučenja. Pre samo nekoliko dana ministar unutrašnjih poslova Arsen Avakov
imenovao je zamenika komandanta bataljona, Vadima Trojana, za načelnika policije regiona
Oblast. Ovo su „junaci” koji se bore zajedno sa ukrajinskom vojskom protiv ruskih vojnika.
A ovi junaci Azovskog bataljona, umesto da štite decu, usuđuju se da ih koriste kao topovsko
meso, regrutujući dečake i devojčice, čime krše Opcionalni protokol u vezi sa
Konvencijom Ujedinjenih nacija o pravima deteta koja se tiče slanja maloletnika u
oružani sukob, što je ad hoc pravni instrument kojim se utvrđuje da niti redovna vojska niti
naoružane grupe smeju ijedno dete mlađe od 18 godina da nasilno regrutuju ili direktno
uključe u neprijateljska dejstva. Neizbežno je i suđeno je da se deca nađu na meti oružja koje
obezbeđuje EU, i Dragijeva Italija takođe, uz pomoć „antifašističkih” političkih stranaka.
UKRAJINSKI RAT U PLANOVIMA NOVOG SVETSKOG PORETKA
Cenzura na čijem udaru su se našli ruski emiteri očigledno ima za cilj da spreči da zvanični
narativ bude opovrgnut činjenicama. Ali iako zapadni mediji prikazuju prizore iz video igrice
„Ratna grmljavina”, kadrove iz serijala „Ratovi zvezda”, eksplozije u Kini,
snimke vojnih parade, snimke iz Avganistana i rimskog metroa ili
snimke pokretnih krematorija prikazujući ih kao stvarne i nedavne scene iz rata u
Ukrajini, stvarnost je zanemarena jer je već doneta odluka da se izazove sukob kao oružje za
masovno uništenje kojim se legitimizuju nova ograničenja sloboda naroda na Zapadu, prema
planovima „velikog reseta” SEF-a i Agende 2030 Ujedinjenih nacija.
Ne uzimajući ovde u obzir pitanja koje diplomatija može da reši, očigledno je da je ukrajinski
narod žrtva globalnog puča kojeg organizuju nadnacionalne snage koje ne nameravaju da
uspostave mir među narodima, već tiraniju novog svetskog poretka. Pre samo nekoliko dana,
ukrajinska parlamentarka, Kira Rudik, izjavila je za Foks Njuz, sa kalašnjikovim u rukama:
„Znamo da se ne borimo samo za Ukrajinu, već i za novi svetski poredak.” Kršenjem ljudskih
prava u Ukrajini i zločinima neonacističkih paravojnih formacija koje uporno osuđuje Putin
ne može se naći političko rešenje, jer ih je globalna elita isplanirala i podsticala u saradnji sa
EU, NATO i američkom dubokom državom, uz antiruski ton, a sa namerom da se rat prikaže
kao neizbežan i da mu je cilj da nametne, prvenstveno u Evropi, iznuđenu restrikciju energije, 3 ograničenja putovanja, zamenu papirnog novca elektronskim i prihvatanje digitalne lične karte. Ne govorimo ovde o teoretskim projektima.
Ovo su odluke koje će biti konkretno primenjene na evropskom nivou i u pojedinačnim
državama.
POŠTOVANJE ZAKONA I STANDARDA
Izgleda da intervencija NATO-a, SAD i EU u Ukrajini nema legitimitet. Ukrajina nije članica
NATO-a i stoga ne treba da koristi pomoć entiteta čija svrha je odbrana sopstvenih članica.
Isto važi i za EU koja je pre samo nekoliko dana pozvala Zelenskog da joj se pridruži. U
međuvremenu, Ukrajina je primila 2.5 milijardi dolara od SAD od 2014. godine i još 400
miliona samo 2021. godine, uz još novčanih drugih sredstava to ukupno iznosi 4.5
milijardi dolara. Sa svoje strane, Putin je dao Ukrajini zajmove vredne 15 milijardi
dolara da bi je spasao bankrotstva. EU je finansirala Ukrajinu sa 17 miliona dolara, pored
finansiranja koje su uputile države pojedinačno. Ali ova pomoć je samo minimalno bila od
koristi ukrajinskom stanovništvu. Takođe, intervencijom u Ukrajini u ime EU, predsednica
Evropske komisije Ursula fon der Lajen krši članove 9, 11 i 12 Lisabonskog ugovora.
Evropski savet i visoki predstavnik su u okviru EU nadležni za ovu oblast. Nikako ne potpada
pod nadležnost predsednice Evropske komisije. U kom svojstvu se predsednica fon der Lajen
usuđuje da deluje kao da je ona na čelu EU, uzurpirajući položaj koji joj ne pripada? Zašto
niko ne interveniše, posebno ako se uzme u ozbir opasnost kojoj su izloženi evropski građani
zbog mogućnosti ruske odmazde? Osim toga, u mnogim slučajevima, ustav država koje danas
šalju pomoć i naoružanje Ukrajini ne predviđa mogućnost stupanja u sukob. Na primer, u
članu 11 italijanskog Ustava piše: „Italija odbacuje rat kao sredstvo kojim se ugrožava
sloboda drugih naroda i kao način rešavanja međunarodnih sporova.” Slanje naoružanja i
vojnika narodu koji nije učlanjen u NATO ili EU predstavlja de facto objavu rata drugoj
strani u sukobu (u ovom slučaju Rusiji) i stoga zahteva prethodno razmatranje objave rata
kako predviđa član 78 italijanskog Ustava: „Domovi [parlamenta] razmatraju mogućnost
ratnog stanja i daju neophodna ovlašćenja vladi”. Izgleda da do dana današnjeg parlamentarni
domovi nisu pozvani da se izjasne po ovom pitanju niti je predsednik Republike intervenisao
da zatraži usaglašavanje sa ustavnom odredbom. Premijer Dragi, kojeg je postavila
globalistička klika da uništi Italiju i da je konačno pretvori u roba nadnacionalnih sila, je
jedan od mnogih šefova država koji volju građana posmatra kao iritantnu prepreku na putu ka
ostvarenju agende SEF-a. Nakon što su dve godine sistematski kršena fundamentalna prava i
Ustav, teško je poverovati da će on dati prednost interesima italijanskog naroda, a ne
interesima onih koji su ga doveli na vlast. Naprotiv, što su razornije posledice sankcija koje je
usvojila vlada, to on više smatra da ga cene oni koji su mu dali moć. Puč izvršen pomoću
psihopandemijske krize i dalje traje danas, praćen novim zlosrećnim odlukama, koje je
ratifikovao parlament koji nema kičmu. Krši se član 288 italijanskog krivičnog zakona ako se
dozvoli italijanskim državljanima – čak i onima koji čine većinu u vladi i političkim liderima
– da odgovore na poziv ukrajinskog ambasadora da stupe u strane vojne trupe: „Svako ko na
teritoriji [Italije] bez odobrenja vlade regrutuje ili naoružava građane da služe [u vojsci ] u
korist druge države, mora biti kažnjen kaznom zatvora u trajanju od 4 do 15 godina.” Barem
za sada, nijedan sudija nije intervenisao da kazni odgovorne za ovaj zločin. Drugi prestup je
prebacivanje iz Ukrajine u Italiju (pretpostavlja se i u druge zemlje) dece koju su rodile
surogat majke italijanskim parovima, čime se krši zakon 40/2004, a da niko odgovoran za
ovaj zločin zajedno sa svojim saučesnicima nije kažnjen. Ne treba zaboraviti da sve što
izgovore članovi vlade ili politički lideri o Ruskoj federaciji i njenom predsedniku, sankcije
koje se nameću Rusiji i brojni primeri proizvoljne diskriminacije ruskih građana, kompanija,
umetnika i sportista samo zato što su Rusi, predstavljaju ne samo provokaciju koju bi trebalo
izbeći da bi se omogućilo spokojno i mirno razrešenje ukrajinske krize, već se njiima
ugrožava bezbednost italijanskih građana (kao i bezbednost građana drugih država koji su
zauzeli sličan stav prema Rusiji). Razlog za tako ishitrenu drskost je teško razumeti, osim
ukoliko nije u pitanju želja međunarodne zajednice da izazove reakciju druge strane. Rusko-
ukrajinski sukob je veoma opasna zamka koja je postavljena za Ukrajinu, Rusiju i narode
Evrope.
UKRAJINA JE NAJNOVIJA ŽRTVA VEŠTIH DŽELATA
Rusko-ukrajinska kriza nije eksplodirala iznenada pre mesec dana. Pripremana je i
pospešivana dugo vremena, a sigurno je počela belim pučom iz 2014. godine koji je bio želja
duboke američke države kao ključan u antiruskom stavu. Ovo je pokazala, pored ostalih
neospornih činjenica, i obuka Azovskog bataljona koju je obavila Cija „da bi ubijali Ruse”, koja je izvršila pritisak da se povuče amandman kojim se zabranjuje slanje pomoći
bataljonu a koji je izglasao Kongres 2015. godine. Intervencije koje su preduzeli Džo i Hanter
Bajden kretale su se u istom smeru. Stoga postoje dokazi da je u pitanju dugoročno
planiranje, u skladu sa neumornim širenjem NATO-a na Istok. Obojena revolucija
„Evromajdan” kao i formiranje pro-natovske vlade u kojoj sede novi ljudi koje je obučio SEF
Džordža Soroša, smišljene su da stvore uslove za potčinjavanje Ukrajine NATO-u, i da je
udalje od uticaja Ruske federacije. Da bi se to ostvarilo, subverzivnim radnjama nevladine
organizacije čiji je osnivač mađarski filantrop, uz podršku medijske propagande, zataškavali
su zločine neonacističkih paravojnih organizacija, koje finansiraju isti ljudi koji pomažu
Zelenskom. Ali ako je uspelo ispiranje mozga kojim su najveći mediji na Zapadu preneli
potpuno iskrivljen narativ o stvarnosti, isto ne važi za Ukrajinu u kojoj je stanovništvo
itekako svesno koliko je korumpiran sloj političara na vlasti i udaljen od stvarnih problema sa
kojima se suočava ukrajinski narod. Mi na Zapadu verujemo da „oligarsi” žive samo u Rusiji,
iako u stvarnosti oni pre svega postoje u svim državama koje su nekada činile SSSR, u
kojima mogu da zgrću bogatstvo i uvećavaju moć tako što se jednostavno stavljaju na
raspolaganje „filantropima” iz inostranstva i multinacionalnim korporacijama. Njima ništa ne
znači to što je njihovih 20 ofšor računa uzrok siromaštva njihovih naroda, zapuštenosti
zdravstvenog sistema, prevelike moći birokratskog aparata, skoro potpunog odsustva javnih
preduzeća, strateške kompanije pod kontrolom stranaca i sve manje suverenosti i gubitka
nacionalnog identiteta: važno je „praviti novac” i postati besmrtan rame uz rame sa
političkim ličnostima, bankarima, trgovcima oružjem i onima koji izgladnjuju svoj narod. A
onda na red dolaze pomodna letovališta u Versiliji i na obali Amalfija da bi se razmetali
jahtama i mahali platinastim kreditnim karticama konobaru iz Odese ili čistačici iz Kijeva
koja šalje svoju mizernu zaradu rođacima u domovini. Ovi ukrajinski milijarderi sa
jarmulkama na glavi zapravo prodaju Ukrajinu korumpiranom i koruptivnom Zapadu, dajući
sopstveno blagostanje za ropstvo svojih sunarodnika pred uzurpatorima koji osvajaju svet i to
svuda uz pomoć beskrupuloznog i nemoralnog sistema. U prošlosti su smanjivali plate u
Atini i Solunu; danas, oni su proširili svoje apetite na čitavu Evropu u kojoj narodi i dalje
posmatraju sa nepoverenjem kako se najpre uspostavlja zdravstvena, a potom ekološka
diktatura. S druge strane, ako im rat ne posluži kao izgovor, kako bi mogli da opravdaju nagli
porast cena gasa i goriva, forsirajući proces „ekološke“ tranzicije nametnute sa više instance
da bi držali pod kontrolom osiromašene mase? Kako bi drugačije mogli da nateraju narode na
Zapadu da prihvate uspostavljanje tiranije novog svetskog poretka kada je ova farsa od
pandemije otkrila i rasvetlila zločine protiv čovečnosti koje su počinile velike farmaceutske
kompanije? I dok EU i šefovi država krive Rusiju za predstojeću katastrofu, elite na Zapadu
pokazuju da čak žele da unište poljoprivredu, da bi prizvali na globalnom nivou užase koje
nosi pomor glađu. S druge strane, u mnogim zemljama (i u Italiji) teoretiše se o
privatizaciji vodenih tokova – a voda je neotuđivo javno dobro – u korist multinacionalnih
kompanija, a sa ciljem da se kontrolišu i ograniče poljoprivredne aktivnosti. Pro-natovska
vlada u Kijev nije imala drugačija uverenja: osam godina Krim je bio lišen vode iz reke
Dnjepar da bi se sprečilo navodnjavanje njiva i da bi stanovništvo gladovalo. Danas, ako
imamo u vidu sankcije koje se nameću Rusiji i ogromno smanjenje zaliha žita, shvatamo
ogromna ulaganja Bila Gejtsa u poljoprivredu, po istoj beskrupuloznoj logici za
stvaranje profita koju smo iskusili tokom kampanje za vakcinaciju. Ukrajinski narod, bez
obzira na etničku pripadnost, samo je poslednji u nizu bezazlenih talaca nadnacionalnog
totalitarnog režima koji je pokorio ekonomije država u celom svetu putem obmane kreirane
tokom kovida, kada su u javnosti teoretisali o potrebi da se proredi stanovništvo i da se
preživeli preobraze u pacijente sa hroničnim bolestima čiji je imuni sistem nepopravljivo
narušen. Ukrajinski narod bi trebalo dobro da se zamisli nad intervencijom NATO-a i EU,
pod uslovom da ukrajinski narod misli svojom glavom, a ne da umesto njih misle
korumpirani vladari potpomognuti plaćenicima rasistima i neonacističkim grupama na
platnom spisku vrhovnih sveštenika. Iako im je obećano oslobođenje od zavojevača – sa
kojima im je zajednička vera i kulturno nasleđe, pošto su nekada bili deo Velike Rusije – u
stvarnosti sa cinizmom im se sprema definitivni nestanak, ropsko pokoravanje „velikom
resetu” kojim je predviđeno sve osim zaštita njihovog identiteta, njihove suverenosti i
granica. Neka ukrajinski narod pogleda šta se događa sa narodima u EU: fatamorgana
prosperiteta i bezbednosti raspršena je razmišljanjem o pustoši koju su za sobom ostavili i
evro i briselski lobiji. Narodi koje su preplavili ilegalni imigranti koji se bave kriminalom i
prostitucijom, čije je društveno biće razoreno politički korektnim ideologijama, koji su
svesno dovedeni do prosjačkog štapa nepromišljenom ekonomskom i fiskalnom politikom;
koji su dovedeni do ruba siromaštva ukidanjem sindikalne i socijalne zaštite; lišeni
budućnosti zbog propasti porodice i zbog moralne i intelektualne iskvarenosti mlađih
naraštaja. Nekad prosperitetni i nezavisni narodi, posebni po svojim etničkim, lingvističkim,
kulturološkim i verskim odlikama, sada su postali bezoblična masa ljudi bez ideala, nade,
vere, i čak snage da se suprotstave nedelima i zločinima onih koji njima vladaju. Masa koju
čine korporativni klijenti, oni koji robuju sistemu detaljne kontrole koju je nametnulo lice
pandemije, čak i kada pred sobom imaju dokaz da je u pitanju prevara. Masa ljudi bez ličnog
identiteta, obeleženi QR kodovima poput životinja na farmi, poput proizvoda koji se nude u
tržnom centru. Ako je sve ovo posledica odricanja od nacionalnog suvereniteta sa kojom se
suočavaju svi narodi – svi do jednog, bez izuzetka – koji su se prepustili gigantskoj prevari
EU, zašto bi Ukrajina bila izuzetak? Da li je to ono što su vaši očevi želeli, čemu su se nadali,
za čim su žudeli, kada su bili kršteni zajedno sa Vladimirom Velikim na obalama Dnjepra?
Ako postoji neki pozitivan aspekt ove krize koji svako od nas prepoznaje, onda je to da je ona
otkrila užase globalističke tiranije, njenog surovog cinizma, njenog potencijala da uništi i
zbriše sve čega se dohvati. Nisu Ukrajinci ti koji bi trebalo da postanu deo EU i NATO-a, već
bi drugi narodi trebalo najzad da skupe hrabrost i ponos da napuste ove organizacije i zbace
ovaj mrski jaram i ponovo otkriju svoju nezavisnost, suverenitet, identitet i veru. Svoju
sopstvenu dušu. Da razjasnimo: novi svetski poredak nije usud koji se ne može izbeći, a
može se srušiti i osuditi. Kada bi samo narodi sveta shvatili da ih je obmanula i prevarila
oligarhija poznatih kriminalaca koji će jednog dana morati da odgovaraju za sankcije i
ogroman novac koji danas prolaze nekažnjeno kada ga koriste protiv onih koji im ne dolaze
na poklonjenje.
MOLBA TREĆEM RIMU
I za Rusiju je ovaj sukob zamka. Zato što će ostvariti san američke duboke države da potpuno
istera Rusiju iz evropskog konteksta i da prekine njene komercijalne i kulturne veze sa
Evropom, gurajući je u zagrljaj Kine, uz nadu da diktatura u Pekingu može da ubedi Ruse da
prihvate sistem socijalnog kredita i druge aspekte „velikog reseta” koje je do sada Rusija
uspevala da izbegne. U pitanju je zamka, ne zato što Rusija greši jer želi da „denacifikuje”
Ukrajinu od ekstremističkih grupa i garantuje zaštitu Ukrajincima ruskog porekla, već zato
što su upravo ovi razlozi – teorijski održivi – skrojeni upravo zato da je isprovociraju i
navedu da izvrši invaziju na Ukrajinu i to tako što bi izazvala reakciju NATO-a koju već
neko vreme priprema američka duboka država i globalna elita. Povod za rat su pomno
isplanirali pravi vinovnici sukoba koji su tačno znali kako će Putin reagovati. A od Putina
zavisi, bilo da je u pravu ili ne, da li će izbeći zamku i uspeti da ih potuče njihovim oružjem i
ponudi Ukrajini uslove za postizanje časnog mira i prestanak sukoba. Zaista, što je Putin više
uveren da je u pravu, toliko mu je više potrebno da demonstrira veličinu svog naroda i svoju
ljubav za taj narod tako što neće pokleknuti pred provokacijama. Dozvolite mi da citiram reči
proroka Isaije: „Kada olabavite okove zla, razvežete lance koji vas stežu, oslobodite
slomljene, a slomite svaki balast. Kada podelite hleb svoj sa gladnima, primite u dom
paćenike i beskućnike; kada vidite nagog čoveka, odenite ga, i ne okrećite glavu od tela
svoga. Onda će vaša svetlost blesnuti poput zore, a vaša rana će brzo zaceliti. Vaša
pravednost će vam prethoditi, a slava Gospoda će vas u stopu pratiti. (Is 58:6-8).” U svetskoj
krizi koja je utrla put razbijanju tradicionalnog društva učestvuje i katolička crkva, čija
hijerarhija je talac otpadnika koji su dvorjani moćnika. 5 Nekada davno pape i biskupi su se
suprotstavljali kraljevima bez brige da li će ih uvrediti, jer su znali da progovaraju glasom
Isusa Hrista, Kralja svih kraljeva. Rim u kojem su nekada vladali cezari i pape sada je nemušt
i pust, kao što je vekovima ostao nem Konstantinopolj kao Drugi Rim. Možda je Proviđenje
odredilo da će Moskva, Treći Rim, danas naočigled sveta preuzeti na sebe ulogu κατέχον,
eshatološkog branika od antihrista. Ako je SSSR u tolikoj meri sejao greške komunizma da se
nametnuo crkvi, današnja Rusija i Ukrajina mogu da odigraju epohalnu ulogu u ponovnom
uspostavljanju hrišćanske civilizacije i da doprinesu uspostavljanju mira u svetu iz koga će se
ponovo uzdignuti crkva pročišćena i preporođena u liku svojih sveštenika. SAD i evropske
države ne bi trebalo da marginalizuju Rusiju, već da stupe u savez sa njom, ne samo zbog
obnovljanjanja trgovine radi opšteg prosperiteta, već zbog obnavljanja hrišćanske civilizacije,
koja sama može da spase svet od globalne tehnološko-zdravstvene nadljudske nemani.
ZAVRŠNA RAZMATRANJA
Vlada velika zabrinutost da je sudbina svetskog čovečanstva u rukama elite koja nikome ne
odgovara za svoje odluke, koja ne priznaje da postoji autoritet iznad njenog, a da bi ostvarila
svoje interese ne preza od toga da ugrozi bezbednost, ekonomiju i same živote više milijardi
ljudi, koja u svojoj službi ima političare kao svoje saučesnike i najveće medijske kuće.
Falsifikovanje činjenica, groteskno krivotvorenje stvarnosti i pristrasno izveštavanje uz
cenzurisanje disidentskih glasova vodi ka određenim vidovima etničkog proganjanja ruskih
građana koji su žrtve diskriminacije upravo u onim zemljama koje za sebe tvrde da su
demokratske i da poštuju fundamentalna prava.
Ja se iskreno nadam da će moju molbu da se uspostavi antiglobalistički savez koji bi ujedinio
narode sveta u njihovom otporu tiraniji novog svetskog poretka čuti oni kojima je u srcu
opšte dobro, mir među narodima, sloga među svim ljudima, sloboda za sve građane i
budućnost mladih naraštaja. Ali pre svega, neka moje reči – sa rečima mnogih u
intelektualnom smislu poštenih ljudi – obelodane saučesništvo i iskvarenost onih koji se služe
lažima i prevarom ne bi li opravdali svoje zločine, i u ovim trenucima velike strepnje zbog
rata u Ukrajini.
„Neka nas silni saslušaju da ne bi izgubili silinu čineći nepravdu. Neka nas moćni saslušaju,
ako ne žele da koriste moć za razaranje, već za podršku svim narodima i za zaštitu mira u
poretku i poslu” (Pije XII, poruka upućena preko radija šefovima država i narodima sveta
uoči rata, 24. avgust 1939. godine).
Neka sveti post povede sve hrišćane da mole Gospoda za oprost grehova onih koji gaze
njegov sveti zakon. Neka pokora i post ganu Gospoda da podari milost, dok ponavljamo reči
proroka Joela: „Oprosti Bože narodu svom i ne prepuštaj baštinu tvoju prekoru, podsmehu
naroda “(Jl 2:17)
Karlo Marija Vigano, nadbiskup, nekadašnji papski izaslanik u SAD
06.03.2022. godine
U prvoj nedelji posta.
Izvor:
Aleksej Komov