Монах Серафим (Шолков): ОПРЕЗНО – ЛАЖНА ДУХОВНОСТ

Фото: Grčkainfo

Живећи на Светој Гори Атонској, човек се радује када види благочестиве вернике који су дошли у земаљски врт Пресвете Богородице да се помоле и поклоне светињама.

Али има и других поклоника чије душе траже натприродна и чудесна јављања од Бога или ђавола у виду демонских застрашивања. Њима је најважније да дотакну онострани свет и виде чудо. Желе лично да доживе неке духовне осећаје и у трагању за таквом „духовношћу” савладавају велике препреке. Веру се уз стрме литице, уским стазама над провалијом и долазе у сурову Каруљску пустињу. Многи такви трагачи првенствено постављају питање које је главно за њихову „духовност”: „Има ли овде демонских застрашивања?” Њих не занимају покајање и молитва, већ питају: „Има ли овде прозорљивих стараца?” Управо су им прозорљиви старци потребни. И треће њихово питање: „Где истерују демоне?” На Светој Гори Атонској има неколико духоносних отаца који врше чин изгнања демона с посебним благословом, имајући од Бога дар за изгнање демона.

„А шта, вама је заиста потребно изгнање демона?” – питам те поклонике.

„Ма не” – одговарају они.

„Али зашто вас то онда занима?”

„Па знате, занимљиво је погледати и слушати”.

„Али шта ћете тамо гледати?”

„Па ето, како демоне истерују, а они вичу и урлају”.

Заћутао сам. Гледам, поклоници су се снуждили због тога што неће имати призор где се „виче и урла”. Морам признати да сам се растужио због њих, јер они траже оно што не доноси духовну корист, већ оно што им, напротив, доноси духовну штету.

Сећам се како су ме једном у Русији послали у један храм и рекли ми да тамо истерују демоне. Почео сам да одбијам: „Зар је то најважнији разлог због којег би требало да идем тамо?”

„Да, отићи ћемо тамо и помолићемо се”.

Пристао сам и кренули смо. Долазимо тамо. Гледам, пуна црква парохијана.

Питам своје познанике: „Јесу ли то све парохијани овог храма?”

„Не, то су људи који су дошли на егзорцизам”.

„Јесу ли они сви болесни и опседнути?”

„Не, нису сви, многи су дошли просто да виде како се истерују демони”.

Почело је богослужење. Одмах су се разлегли крици, завијање, те страшан и сраман говор. Уопште, нисам успео да се тамо помолим, али је осећање опогањености од погрдних речи у мени било веома јако.

Друга жеља неких поклоника је да сретну прозорљивог старца. Има на Светој Гори истинских стараца, молитвеника који имају дар расуђивања. Они дају савете онима који их питају не из свог мудровања, већ из светоотачког учења од којег не одступају, јер знају да одступање од њега води гордости и погибељи.

„А ја бих хтео да се сретнем с прозорљивим старцем који може рећи моје име и испричати моју прошлост” – каже један поклоник.

Слушајући овакве људе, човек осећа према њима сажаљење, схватајући болесно стање њихове душе која тражи нешто тајанствено и натприродно – нешто потпуно супротно истинској православној духовности. Сећам се како сам некима говорио: „Зашто вам је потребно да вам они кажу како се зовете и да вам открију вашу прошлост? Па ви и сами добро знате све о себи”.

„Да, али када ти то каже прозорљиви старац, онда је то сасвим друга ствар, јер он може да предскаже и моју будућност”.

Човек доспева у стање ужаса када схвати да та „духовна” тежња према старцу личи на посете врачарама. Али најпривлачнија су за неке поклонике демонска застрашивања (то јест, страхови од демона). Откуда овакво „духовно” интересовање? Испоставља се да су људи за то сазнали из многих савремених публикација које су врло популарне у наше време. Колико год то било чудно, многи од њих су добили оно што желе. Та застрашивања су их доводила у стање ужаса. Говорили су: „Сада тачно знамо шта је то демонско застрашивање”. Наравно, демонска застрашивања постоје, она су реалност о којој читамо у патерицима. О њима је написано да нас упозоре и спрече опасност. Али она нису таква каква данас изгледају савременом читаоцу. У савременим штампаним публикацијама понекад се износе демонска застрашивања и бркају се с реалним физичким појавама. Сећам се како су једном дошли у Каруљску пустињу поклоници. Пруживши им светогорско гостопримство, увече смо их разместили по келијама. Једнога у келију Светог Ђорђа, а двојицу других у Иверску. И гле, рано ујутру у ужасу долазе ти поклоници и причају нам о демонским застрашивањима која су им се догодила те ноћи: о урлању, лупњави и треску. Наравно, било нам је врло жао што они, јадници, целу ноћ нису спавали и још су се смртно преплашили. Ја их умирујем и објашњавам им та „демонска застрашивања”. Кажем брату који је ноћивао у келији Светог Ђорђа и који је имао застрашивање од „демона који урла”: „Па то је једноставно одјек звука, а не демонско урлање. Па видиш да је ту огромна стена а доле је море, ноћу бродови овде лове рибу и бука мотора одјекује”.

„Ма немојте!? – разочарано рече он – А ја сам мислио да су то демонска застрашивања. И још сам помислио да, ако је то мотоцикл, како може да се нађе на стрмим стенама? Био сам сигуран да ме демон плаши, било је тако страшно”.

„А ево код нас је заиста био демон” – рекоше двојица других поклоника који су преноћили у Иверској келији – Сто посто је демон долазио. Лупа попут копита, тресак целе ноћи, тако смо се преплашили да до јутра нисмо спавали”.

„Браћо моја, зашто сте се уплашили? То је био глодар који живи у келији. Ми га знамо овде на Каруљи. Понекад он тако помахнита да трчи по крову, по гвожђу лупка, чини се да крдо коња трчи”.

Али, нажалост, све аргументе које сам наводио они нису хтели да прихвате и упорно су доказивали да је то било демонско застрашивање. Стварао се утисак да су они баш желели да верују у то да је то био ђаво, а не глодар. Пре доласка у Каруљску пустињу ови поклоници су читали о демонским застрашивањима и били су психолошки припремљени за то да се сретну с њима. Ужасно је то што они, враћајући се са Свете Горе Атонске, дезинформишу друге људе, објављују чланке и књиге о демонским застрашивањима. Али може ли таква литература која садржи лаж донети духовну корист? Наравно да не може. Може донети само штету. Нажалост, неким егзалтираним људима се чини да они црпу из ње духовно благо. Многи поклоници питају да ли је код мене у Каруљи било демонских застрашивања? Хвала Богу, није их било. Гледам, некима од њих се лица одмах мењају. Схватам да им више ништа није занимљиво. Онда кажем: „Имао сам физичка застрашивања: одрон камења, змије, шкорпиони, мишеви, пацови и тако даље”.

„Ма то је схватљиво – кажу они – Али ето ви сте нешто видели, осетили”.

„А шта то треба да видим или осетим?”

„Па, на пример, демоне или анђеле”

„Ма не, демоне нисам видео, а анђеле тим више, јер нисам достојан тога. И уопште ја нисам дошао овамо да видим анђеле”.

Неко од светих отаца је рекао да је боље видети у себи грех, него видети анђела. И управо грех видети и у покајању оплакивати себе, молећи опроштај од Бога – у томе видим истинско благо за душу. Наравно, неки монаси су ми причали о демонским застрашивањима која су имали прилике да претрпе, али се они сигурно много подвизавају, а ја, нажалост, не. И зато ми не досађују демони, већ мишеви, пацови и свакојака друга створења која ми не дају мира.

Свакојаке измишљене приче и легенде у наше време постају све популарније. Публикације које су свесно засноване на лажним чудесима и лажним сензацијама, имају огромну прођу. Њима се придаје духовна обојеност последњих времена. Људи се заносе њима и упадају у заблуду. На пример, саопштавају да је Иверска икона, која се налази на Светој Гори, недавно одлазила из Иверског манастира и братија ју је с плачем и молитвом враћала. У мом разговору са житељима овог манастира испоставило се да икона никуда није одлазила. Монах који се брине о њој зачуђено ме је упитао: „Ко то шири такву лаж и коме то треба? Зар баш то изазива духовно настројење у народу?” Да, изазива. Људи иду у цркву, исповедају се, причешћују се, али, нажалост, све то чине из мотива који нису истински духовни мотиви, већ из страха од будућих несрећа и краја света.

Много се лажних пророчанстава шири међу православним хришћанима. Таква лажна пророчанства су у стању да произведу ужасне последице. Али лажни духовници нашег доба још удвостручавају оваква лажна пророчанства. Људи продају куће и станове, раздају имовину, праве залихе животних намирница, одеће и лекова, напуштају градове и села, те одлазе у шуме. Тако доспевају у зависност од лажних стараца који њима лако манипулишу. Та браћа и сестре су достојни сажаљења, јер не траже Царства Божијег и правде Његове, како нам је заветовао Христос, већ начине да побегну од цивилизације, пописа становништва и прихватања пасоша. Мисле о световном, а не о вечном, уздајући се у себе, а не у милост Божију која је у стању да нас заштити од будућих невоља.

Релативно скоро се догодио ужасни догађај чији је узрок било лажно предсказање. Прошириле су се гласине о земљотресу који тобоже треба да се догоди 11. августа 2002. године, а који је предсказао некакав румунски старац који живи на Светој Гори. И заиста на Светој Гори живи румунски старац, отац Дионисије. Али ја никада од њега нисам чуо за овакво пророчанство. Шта се заправо десило? А десило се следеће. На Свету Гору Атонску је дошао на поклоништво један монах из Румуније. Ту је сањао сан о будућем земљотресу у Русији и Украјини. То није био старац, већ обичан монах који је испричао свој сан руским поклоницима који су „откривење” однели у Отаџбину. У једном граду људи су почели да питају: „Шта да радимо, како да се спасемо од земљотреса?” Кренуле су сплетке како су старци рекли да се могу спасти само ако проведу ноћ у цркви. Људи су почели да телефонирају својим познаницима и пријатељима, да их упозоравају на земљотрес, позивали су све да се исповедају и причешћују. Тражили су од старешина храмова дозволу да преноће у храму. Не добивши пристанак за то, они су се љутили, осуђивали су их, али при томе нису губили наду. И дошла је ноћ уочи 11. августа, ноћ бдења и ишчекивања катастрофе. Људи су се скривали ко је где могао – неки у подруму, неки у колима, неки и на улици. Скупљали су се и ишли ван града. У шаторима су ужаснути очекивали испуњење „пророчанства”. Требало је имати велико стрпљење, јер уочи 11. августа су почеле да се шире гласине да се земљотрес неће догодити 11. ноћу, већ од 11. до 14. августа. Све то време људи су живели у паници. Више нису говорили само о земљотресу, већ и о другим пророчанствима која су чули и прочитали. Пролазили су дани ужасног ишчекивања. И тако је дошао 14. август – радост. Људи су се враћали у своје станове. Тражили су логично објашњење онога што се догодило: „Да ли нам се Господ смиловао? Или је то нешто друго?” Трудили су се да не говоре о ономе што су доживели, претварајући се да се ништа није догодило. Правилан закључак за себе ипак нису извукли. Чинило се да је то све, да могу лако да одахну и да наставе да воде хришћански живот. Али, нашли су се „мудраци” који су рекли да 11. август није по новом, већ по старом календару. И тако је дошао 11. август по старом календару. С људима се опет поновило нешто слично, али катастрофалан земљотрес се ипак није догодио. Један мирјанин сведочи да га је све оно што се догађало у то време подсећало на вежбе цивилне одбране. Страх и трепет пред будућом катастрофом нису остављали места за здрав разум. Хвала Богу да нису сви људи потпали под дејство масовне заблуде. Било је и оних разумних који су разобличавали лажно пророчанство. Нажалост, њихово мишљење није узимано озбиљно. Њих су на све могуће начине осуђивали, као недуховне људе.

Зар није јасно да је то све просто безумље и апсолутна бездуховност? Али ма колико то било чудно, неким људима се то очигледно свиђа и они траже прозорљиве старце и чекају нова пророчанства.

Опасан је пут лажне духовности која почива на свакојаким гласинама, доживљајима, емоцијама и лажним пророчанствима која су у стању да нанесу огромну штету нашим душама. Дај Боже да лажна духовност буде одбачена и да се све што се догађа у нашем животу доживљава у духу Јеванђеља Христовог: Љубљени, не верујте сваком духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер су многи лажни пророци изашли у свет (1 Јн. 4, 1).

Превео са руског Зоран Буљугић