МОМИР М. РАДИЋ: Ево како у огледалу закона и европских конвенција изгледа Костићев „лични став“ поводом КиМ

* Члан 10. став 2 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода: Сслобода повлачи са собом „дужности и одговорности“ и може се подвргнути формалностима, условима, ограничењима, казнама прописаним законом у интересу заштите: „територијалног интегритета“ и „националне безбедности“

* Да САНУ има само статус неког „обичног“ удружења грађана или невладине организације (а нема га), на њу би се примењивао Закон о удружењима, који прописује да циљеви и деловање удружења не смеју да буду усмерени на „насилно рушење уставног поретка и нарушавање територијалне целовитости Републике Србије

* Да ли можда, у мултиетничкој и конфедералној Швајцарској, кривично законодавство допушта отцепљење и пропаганду отцепљења дела територије? Одговор је: не. Швајцарски кривични законик предвиђа да су кривична дела велеиздаја (Hochverrat чл. 265), напад на државну независност (Angriffe auf die Unabhängigkeit der Eidgenossenschaft чл. 266) и инострани подухвати и настојања у циљу нарушавања безбедности Швајцарске

* Повеља УН фиксира међународни поредак настао победом над нацизмом, где је српски (конститутивни) народ био међу победницима, и чак даје посебна права државама-жртвама агресије да се бране у случају „агресивне политике“, чак и без одобрења Савета безбедности Уједињених нација. Обзиром да Србија има добре правне аргументе (Хелсиншка повеља и сл.), то и чини правним и дипломатским путем, па је 18 држава опозвало изјаве о „признању независности Косова“

___________________________________________________

Аутор: мр Момир М. РАДИЋ, адвокат и судски преводилац

НАКОН спорне изјаве председника САНУ у вези са Косовом и Метохијом, видео-обраћањем се недавно огласио и академик Матија БЕЋКОВИЋ.

Навео је: „Неки као и он сам /председник САНУ Владимир КОСТИЋ/ сматрају да је то његово лично мишљење на које он има право, а други да мишљење председника Српске академије наука и уметности не може бити лично. „

Обзиром да је то питање правно регулисано, али је – како ми се чини – остало недовољно разјашњено у јавности, мислим да га треба појаснити:

    1. У Србији начелно влада слобода изражавања. Али, према члану 10. став 2 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода – та слобода повлачи са собом „дужности и одговорности“ и може се подвргнути формалностима, условима, ограничењима, казнама прописаним законом у интересу заштите: „територијалног интегритета“ и „националне безбедности“.

  2. Кривични законик Републике Србије прописује нпр. у члану 306. кривично дело „Признавање капитулације и окупације, по коме се затворском казном од најмање десет година кажњава: „грађанин Србије који потпише или призна капитулацију или прихвати или призна окупацију Србије или појединог њеног дела“.

Поред тога, само у изузетним случајевима, када је друштвена опасност велика, наш Кривични законик предвиђа да је кажњиво и само припремање дела (тзв. кажњиве припремне радње).

То је случај и за ово кривично дело (из чл. 306.). Тако је забрањено и кажњиво чак и припремање дела (чл. 320. ст. 2 у вези са ст. 1 и чл. 306. КЗ), које се нпр. састоји се у: „отклањању препрека за извршење кривичног дела, у договарању, планирању или организовању са другим извршења кривичног дела или у другим радњама којима се стварају услови за непосредно извршење кривичног дела.“

Иначе, као посебна кривична дела су предвиђена још и „угрожавање независности“ (чл. 305.), „угрожавање територијалне целине“ (чл. 307.), „повреда територијалног суверенитета“ (чл. 318.) и сл.

  3. Обзиром да је уредник спољне редакције швајцарског листа „Тагесанцајгер“, Енвер БОРЕЛИ, у свом напису „Неуролог који нервира националисте“ (https://www.tagesanzeiger.ch/der-nervenarzt-der-nationalisten-nervt-450399461448) критичаре изјаве председника САНУ портретисао као националисте (sic.), који му пребацују велеиздају (Landesverrat), и практично бацио кривицу за распад СФРЈ на Србију и САНУ (реченицом: „Diese hysterische Rhetorik mobilisierte nationalistische Hetzer in den anderen Teilen Jugoslawiens.“, не помињући уопште изјаве и улогу Месића, Туђмана, Изетбеговића, Геншера, Кинкела, Лончара, Зимермана и сл. и деманти), заинтересовало ме је: да ли можда, у мултиетничкој и конфедералној Швајцарској, кривично законодавство допушта отцепљење и пропаганду отцепљења дела територије?