Момчило Павловић: Мали час о прецима за потомке

Дан српског јединства, слободе и националне заставе који данас обележава српски народ, у себи садржи најмање три стуба на којима почива идентитет Срба, ма где живели – у централној Србији, на Косову и Метохији, центру и државности и духовности, где спонзори косовске независности покушавају да му одузму све институције и покидају све везе које је вековима градио, у Републици Српској, једном од два ентитета Босне и Херцеговине, у Црној Гори у којој председник државе води кампању против нашег народа, у Хрватској, где су од конститутивног народа, сведени на мањину и проглашени агресорима, у другим бившим југословенским републикама и расејању.

И док у расејању није посебан проблем да се човек осећа онако како жели, па и да истакне и заставу на аутомобилу или прозору, проблеми се јављају код дојучерашњих комшија, које је српска војска 1918. ослободила, дарујући им слободу за коју је платила високу цену покушавајући да направи заједничку државу коју су они сами тражили, желећи да се уједине са победницом Србијом.

Пробој Солунског фронта

Али да би се Краљевина Србија ослободила после четворогодишње окупације и терора над народом, било је потребно пробити успостављени фронт у планинским венцима на граници Краљевине Србије и Грчке. Тај Солунски, Маћедонски или Балкански фронт био је стабилизован и није било назнака ни 1916. ни 1917. да ће бити пробијен, упркос покушајима. На том фронту стационирано је око 626.000 бугарско-немачких војника, са 1.600 топова и 80 авиона насупрот 628.000 савезничких војника, са 1.800 топова и 200 авиона, укључујући и прегруписану и од савезника опремљену српску војску која је бројала више од 170.000 војника сврстаних у три армије, рачунајући ту југословенске добровољце.

После снажне целодневне артиљеријске припреме, 15. септембра 1918. у координисаној офанзиви српских и француских дивизија пробијене су немачко-бугарске линије и заузети, добро утврђени од камена и бетона, положаји на планинским висовима од око 1.600 метара. Посебно признање за извршење задатка добила је Шумадијска дивизија, а победом Срба, како је записао један немачки генерал, извршен је продор у немачку тврђаву. Сходно наређењу Српске врховне команде које је познато под називом „Јунаци, напред у отаџбину”, а у коме стоји да „од брзине продирања зависи цео успех офанзиве” и да треба „дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге”, Српска друга армија је 29. септембра избила на бугарску границу код Царевог Села спремна да крене ка Софији, али Бугарска је већ потписала капитулацију. До првог новембра читава Србија је била ослобођена, укључујући и Београд, а српска војска је прешла границе које су делиле српски народ и остале јужнословенске народе и покрајине у саставу Аустроугарске монархије. Само у борбама на Солунском фронту Срби су изгубили 9.305 војника и официра, који као знани и незнани почивају на Зејтинлику код Солуна.

Похвале српској војсци и Србима стизале су са свих страна. Србија, савезница и победница, требало је да експлоатише војнички успех и победу. Краљевина Србија, односно њена политичка и интелектуална елита, определила се за стварање заједничке државе са областима у којима су живели Срби, Хрвати и Словенци, одакле су стизали позиви за уједињење и стварање заједничке државе. То жељено јединство упркос бројним променама државне структуре, унутрашњег уређења, револуције, краљеве и Титове диктатуре, не само што није остварено него су се та племена истог народа сукобила у суровом грађанском и верском рату који је довео до распада Титове Југославије. Створене су нове државице од југословенских република а од српске покрајине Косова и Метохије међународни спонзори упорно, темељно и стрпљиво праве другу независну албанску државу. Срби су од већине готово преко ноћи постали мањина, а велики број је морао да напусти вековна огњишта.

Негативно искуство са недовољно промишљеном тезом и праксом о народном јединству Срба, Хрвата и Словенаца и суров грађански рат деведесетих је разлог више да Србија подстакне и промовише јединство Срба, па и преко симбола који само њима значе. То не значи да не поштују и државе у којима данас живе, али само онолико колико и те државе поштују њихову посебност и симболе и имају могућност да искажу и остваре своја права. Данас историјско искуство налаже потребу враћања политици остваривања српског јединства, које је разарано или запостављано зарад народног јединства са Хрватима, Словенцима и осталима, како у првој тако и у Титовој Југославији. И у томе може бити смисао овог празника. Борба за слободу данас подразумева борбу за основна појединачна и колективна људска права.

Српска застава

Народна знамења су симболи којима се поред осталог манифестује и јавно припадање држави. Истиче се и вијори на државним институцијама, манифестацијама, војска се у свом ходу служи овим знамењима. Један од таквих симбола је и српска застава. Наша застава везује се за модерно доба српске историје. Иако је било стегова још у средњем веку, устаничких барјака, данашња српска тробојка у вези је са почетком борбе за ослобођење Србије од Османске власти. У тој борби која је трајала седам деценија, до коначног признавања независности од европских сила (1878), развила се и настала је српска застава.

Народне боје се спомињу у другој глави „Боја и грб Сербије” у члану 3 Сретењског устава, који се узима за почетак српске државности и празнује као државни празник.

„Боја народна србска јест отворено-црвена, бјела и челикасто-угасита”. На основу ових боја направљено је више застава које су истицане приликом церемоније доношења Устава на Народној скупштини у Крагујевцу. „Новине Србске”, једине новине у ондашњој Србији које су излазиле у Крагујевцу, пишу да је „више устава који је био у цркву унет ради ’божанствене службе’ стајао гардијски официр Јеврем Гајић који је држао нову српску заставу са новим грбом”. Застава је била „од бјеле, црвене и челикасто-угасите свиле”. Грб је био „крст на црвеном пољу са четири огњила између кракова крста, око кога је зелени венац од растовог с леве и маслиновог листа с десне стране”.

После заклетве на Устав кнеза Милоша, оба његова брата, владике, саветника, депутата и целог народа митрополит је осветио заставу. На крају освећења заставе сви су клечећи отпевали „тебе Бога хвалим”…

Ова застава у нешто измењеним бојама потврђена је и султановим хатишерифом из 1835. и од тада тробојка је симбол Србије, без обзира на све промене током бурне историје српске државе и српског народа. Боје народне или опис заставе постоје у готово свим уставима Кнежевине и Краљевине Србије: „народна је застава тробојна с црвеном бојом озго, плавом у средини а белом оздо”.

У нову Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца суверена држава Србија је уградила своју славу, борбу, жртве и своје симболе. У члану два Видовданског устава 1921. године, комбинујући боје народа који су живели под Аустроугарском, али који нису имали државно-правни субјективитет нити било какво међународно признање, стоји да је „државна застава плава, бела, црвена у водоравном положају према усправљеном копљу”.

Племенско тројство, како пише Слободан Јовановић, огледало се не само у државном имену, него и у државним знацима. Државна је застава плава, бела, црвена, у водоравном положају. Исте те боје, у истом положају, чиниле су и српску, и хрватску, и словеначку заставу. Да не би изгледало да је једна од ове три племенске заставе постала општа државна застава, усвојен је један ред боја који није ни српски (црвена, плава, бела), ни хрватски (црвена, бела, плава), ни словеначки (бела, плава, црвена).

У октроисаном уставу из 1931. задржана је одредба из устава из 1921, у односу на заставу. „Државна застава је плаво-бело-црвена тробојка у водоравном положају према усправном копљу.” Комунисти су овој застави уместо грба убацили петокраку са пет крака, с тим што су све републике имале своје заставе. Српска тробојка са грбом вратила се 2004. године.

Србима је данас, ма где и ма како живели, потребна слобода, а да би добили слободу морају бити јединствени. А јединство се остварује и преко поштовања својих симбола. То не значи постизање или тежњу за народним јединством у смислу да живе у једној држави, већ да имају духовно јединство, памћење, језик, традицију, сећање на историју, симболе и своју веру, славе и друге обичаје које им су им преци оставили у наследство, без обзира где и у каквим приликама и неприликама данас живели. Осећај јединства и припадања сопственом народу је довољан, што не значи да не поштују друге народе и државне оквире у којима живе.

Аутор је историчар