МОЛБА ДА ОПОЗОВЕТЕ ЗАКОН: Писмо чувеног српског лингвисте професора Драгољуба Петровића председнику Србије

Поштовани господине Председниче,

Шаљем Вам овај текст с молбом да опозовете Закон о коме овде говорим. Њега је припремила (и изгласала) она памет коју су Срби, док их је било, водили на краткој узици јер им је то било лакше него ићи да је траже кад се изгуби.

 

Драгољуб Петровић, проф. (у пензији)

Нови Сад / Прањани (Леушићи)

1. јун 2021.

 

ЗАКОН ЗА ЗАШТИТУ НЕДОВРШЕНИХ ЖЕНА

 

Вазда сам мислио да су жене боља половина људске врсте. И тај суд заснивао на простој чињеници: жена може све што и мушкарац, али мушкарац не може све што може жена. И на томе је, коначно, заснован и Највиши Природни Поредак. И тај је Поредак сваковрсно уписан у људску генетску матрицу.

Па и у језик. Тиме, рецимо, што је у језику створена реч за сваки појам који је носиоцу језика био неопходан и око онога што у реалности није постојало језик се није много „узнемиравао“. Нека то притврди једна банална ситница: будући да рађати може једино жена, природно је да једино она може бити трудница и породиља и да се сва таква стања и својства не могу везати за мушкарца. 

И то, опет – природно, важи за сваку жен(к)у будући да једино оне могу бити трудне, стелне, с(у)прасне, (су)ждребне, скозне, сјагње(не), скотне, смацне. 

И да се једино оне могу порађати, телити, прасити, ждребити… 

И то се увек знало и то никад никоме није требало објашњавати: жена је држала три стуба куће (рађала, одгајала децу и „[о]држа[ва]ла кућу“ и отуд народна изрека да „кућа не стоји на земљи него на жени“), а мушкарцу је „било дато да кућу храни и брани“. 

Данас је тешко рећи колико је таква „подела »надлежности« била правична“, али је неспорно да је на таквим основама уобличен и номинациони однос између „»мушких« и »женских« носилаца својстава и занимања“: док је жена била ‘трудница’ и ‘породиља’, муж је био ‘ловац’ и ‘војник’ и те се „надлежности“ нису могле мешати ни у реалности ни у језику.

И зато у српском језику још нема ни женског војника и ловца нити мушке труднице и породиље; ти су односи успостављени давно, кад се почео успостављати српски језик, и брушени миленијима, заједно са брушењем језика који их је носио. И никад ником није пало на ум да у томе нешто мења и „поправља“.  

Први су се тога „досетили“ бивши фрустрирани Срби и бивше фрустриране Српкиње: они први били су Хрвати – који више нису хтели да буду Срби (па су почели „ковати“ речи по којима би се од Срба разликовали), а оне друге биле су Српкиње – које више нису хтеле да буду жене (па кренуле у „исте ковачнице“ – да отуд међу ногама изнесу оно што им је „на почетној деоби“ било ускраћено).

Оне прве предводили су Вилсон, Черчил, Броз, Павелић (и неки други који се од њих нису разликовали) и они су Србе скратили за, макар, три и по милиона (бољих) глава; ове друге истурили су наследници они претходних с циљем да доврше оно што су сами пропустили. И овластили Чомићку и Зорану да (уз помоћ Трилатерале и Билдербершког клуба) дефинитивно осрамоте и српски језик и његове носиоце. 

И њихову Скупштину. Која је, по муњевитој процедури, 20. маја 2021. године, донела закон који прописује да мора постојати и женски војник и мушка трудница и, ако се то не буде поштовало, Гордана и Зорана овлашћене су да од сваког непослушника наплаћују казну од 50 хиљада до два милиона динара. (И при том ће њихови „фаворити и штићеници“ имати и попуст и привилегију: кад почну да рађају и да Србима поправљају наталитет, они ће стећи и право на ордене, али и на расподелу зараде од онога што су Оне Две од непослушника наплатиле, тј. „зарадиле“). 

И оне су „испословале“ још мноштво таквих појединости од који ћу овде поменути тек покоју изразитију.

• Оне су, наредиле да у православној цркви (као и у англиканској и протестантској – ако сам добро обавештен) свештеничка звања морају носити и жене и ја морам признати да не знам како су оне окрстиле сву ту „женску свештеничку хијерархију“, али „рече ми један чоек“ да су се сагласиле за ђаконицу, попицу, епископу и бискупицу, при чему неки њихови „номинациони модели“ могу изазвати и покоју недоумицу. Оне, рецимо, одређују да се „женски епископ“ именује као епископа и не зна се да ли је то учињено намерно да би се успоставила разлика према бискупици у оним другим црквама, али се ни за попицу ни за бискупицу (а могла би им им се, можда, прикључити и епископица) не зна како се изговарају (није им означен акценат) па ни то да ли се у њима ради о изведеницама или сложеницама и од решења тих недоумица зависиће и неке друге њихове „интерпретационе могућности“; уз све то, оне наређују да „женски“ апостол мора бити апостолка без обзира на то што неке ретке свете жене већ два миленијума слове једино као апостоли.
• Оне су, даље, наредиле да се и у војничкој терминологији успоставе „женске творбене мустре“ па смо добили војникињу, али и десетарку, и мајорку, и генералку, и адмиралку, и артиљерку, и топовњачу, и многе варијације – вишецевки (колико су могућности језичке творбе неограничене, ја тек сад почињем схватати један лексички детаљ који сам забележио пре много деценија слушајући жестоку свађу двеју својих комшиница: једна је од њих, да ту реч „преведем на нехомофобичан и недискриминаторан језик“, била означена као тровагинка, а ја морам признати да су ми Гордана и Зорана сад помогле да схватим да је њено право значење троцевка).  
• Оне наређују да женски режисер треба да буде режисерка, а не објашњавају зашто не би могла бити и режисеруља; задовољне су што је модел и „мушко“ и „женско“ звање, а шерети додају да би тај „женски“ можда био елегантнији као модла.
• Оне изједначују академца и академика па се не зна да ли то чине по статусу у војној школи или у највишој научној институцији, али по логици да је академкиња ‘жена академик’ треба разумети да академика треба преименовати у академка (или макар у академца).
• Њима се много допада „творбени образац“ –шкиња (политиколошкиња, астролошкиња), а не објашњавају зашто неће да буду, рецимо, политикологуље или астрологуше ако им се допада да буду побегуље или намигуше. 
• Оне тврде да је и латински језик хомофобичан јер у њему нема „professor-a женског рода“ па не знају да ли да се радују кад добију („мушко“) звање professor emeritus или да плачу што то није *profestrix emerita па се једнако успешно ругају и латинском језику потписујући се скраћено (и са скраћеном памећу) као „prof. emerita“.

И тако даље – до апсурда. 

Закон који све то прописује припремиле су неке недовршене жене, а за њега гласали – недовршени посланици. Ни једни ни други нису знали ни шта раде ни да је све што су чинили било уперено против српскога језика.

И против памети. Која је, рецимо, формулисала „измудрицу“ да језик може бити „хомофобичан и дискриминаторан“. Тако нешто може рећи само неко ко о језику не зна ништа и коме језик служи једино за брбљање. Да је друкчије, такви његови носиоци знали би да језик неће да буде ни храбар ни страшљив, он једино хоће да именује својство, појам, да то уради по својим правилима и својим механизмима не осврћући се на то како ће гордане и зоране на његову творевину реаговати.

Језик, дакле, не може бити „хомофобичан“, али по својој суштини јесте темељито – „дискриминаторан“. На то упућују многе просте појединости, а ја овде издвајам само једну: за доброг, честитог, часног човека постоји сасвим мало речи (понекад је довољна и само једна – човек), али за „оне друге“ представнике људске врсте може се наћи много десетина речи. И разлози за успостављање таквих односа врло су прости: утемељени људи утемељени су на прави начин, а они други остали су неутемељени, тј. недовршени, на различите начине и језик је у том смислу „дискриминаторан“ јер врло прецизно идентификује обележја сваке такве „недовршености“ појединачно. Поменимо и за то тек покоју „илустрацију“.

Рецимо: жена даје, рађа, (из)носи живот и њој није „дато“ да живот убија и само здрава, нормална жена може бити песникиња, а само недовршена – војникиња; само здрава, нормална жена може „родит шеснес комада“, а само несрећна и недовршена – извршити шеснаест абортуса; она прва може бити академик, а оној другој много је и академкиња; она прва сасвим се угодно осећа као офталмолог, социолог, филолог док онима другим много више пристаје намигуша и/ли побегуља; првој сасвим лепо пристаје звање professor emeritus, a она која хоће да је prof. emerita само потврђује да није заслужила ни оно прво звање а камоли ово друго.

И тако смо стигли до суштине проблема о коме говоримо и ја морам признати да не знам шта је то родна равноправност (тј. како се могу изједначити шароња и шаруља), нити како она може бити угрожена, нити како се од такве опасности могу спасавати они који се пред њом осећају угроженима. Знам, међутим, да је у речницима српскога језика записано да су пол и род синоними, а да нека нова памет „прописује“ да се оно прво носи „међу ногама“, а оно друго „у глави“ и да се таква схватања „разрађују“ тамо где је, половином прошлог века, најављено да ће омладина бити уништавана и да ће то претходити уништењу модерне цивилизације, да су у тим пројектима највиша места резервисана за свакоруко недовршене примерке људске врсте (какви су, рецимо, носиоци Бајденове »ЛГБТНЗ-демократије«, али и онај наш женски сој (да се даље само на њему задржимо) који је схватио да му је много исплативије да се нађе међу феминисткињама, трилатералкама, билдербергушама и сличним трофртаљкама него међу женама и да, са тих нових позиција, подупиру разарање свих оних вредности на којима су засновани српска историја, традиција, култура, етос. 

И у свему томе могао би се осмотрити још покоји аспект проблема о којима говоримо, а ја бирам један који ми је, морам признати, најмање јасан: ако оних „Бајденових демократа“ има тек 1-3 процента људске популације, не знам колико се наших „феминисткиња и оних других“ заверило против српскога језика и кренуло у његово ружење, али и без увида у те односе, ја сам ипак склон да верујем да ни њих нема (много) више него оних првих и сад закључујем да су Закон о коме говоримо припремиле такве жене, а усвојила га парламентарна већина која се од њих не разликује. Говорим тако искључиво са становишта сопственог искуства: током много деценија свога дугог живота никад нисам срео жену која би се осећала „угроженом“ због тога што се уз њено име није нашао „женски идентификатор“ занимања или професионалне позиције, сретао сам многе које су такве „идентификаторе“ енергично одбијале, а сасвим су ретке биле оне за које сам накнадно сазнавао да без такве ознаке нису могле ни спавати. Та ме појединост наводи на закључак да су се и поменуте министарке и Скупштина наругале и нормалним Српкињама, и српском језику, и елементарној памети, а то потврдила и једна озбиљна адвокатска канцеларија захтевом да највиша судска инстанца потврди да је закон „неприменљив и неуставан“ и да се обустави његова примена или у целини или макар у неким деловима. 

Ја мислим да тај закон треба повући у целини јер обавезује Србе и на насиље над језиком. И на удар на Највиши Природни Поредак. И на то да ће морати имати и трећу ногу.

По узору, вероватно, на ону моју давнашњу – троцевку.