МИТРОПОЛИТ ТИХОН (ШЕВКУНОВ): ПРОПАСТ ВИЗАНТИJE – ЛЕКЦИЈЕ ЗА ДАНАС
Данас Црква слави Светог цара Константина и његову мајку Јелену, равноапостолне. Цар Константин је дао слободу Цркви Христовој и сазвао Први васељенски сабор, поставши први велики хришћански владар у историји. Његова света мајка, Јелена, открила је крст на коме је распет Господ Исус Христос.
Цар је био помоћник Цркве у њеној борби за спасење људских душа. Др Миодраг М. Петровић је о томе својевремено писао:“Цар има значај и вредност за Цркву не због царског достојан ства као таквог, него зато што се сматра верним и правим чланом исте, сматра се њеним заштитником. Ово разликовање је неопходно. На основу 84. апостолског правила закљчујемо да казни подлежу само они који „незаконито” врећају носиоце власти: „Ако ко незако нито увреди цара или владара, нека подлегне казни”. Тумачећи ово правило, Зонара пише: „Канон не дозвољава врећати незаконито, што се треба разумети као разлика да онај, који с правом вређа цареве и великаше, није достојан казне”.Такође је вредно запазити цо овом питању и Аристиново тумачење: „Онај који врећа цареве или кнежеве побожног живота, ако је свештеник — нека се рашчини; а ако је лаик — нека се искључи”. Став Цркве према цару као човеку који седи на престолу и управља, тј. човеку који има власт, познат је. Овде је довољно да се сетимо речи ћакона Агапита, упућених најмоћнијем цару Јустинијану (527—565), којима се наглашава: „Иако си постао владар на земљи, не заборави да си од земље; са земље се на трон пењеш и на њу после неког времена силазиш”. Затим додаје „да се нико не размеће племенитошћу предака, јер земљу сви имамо за прародитеља рода, и они који се хвале у порфири и и они који се муче у сиромаштву и болести, и они који су крунама окружени, и они који су унакажена тела. Зато немојмо се хвалити родом од земље, него добрим опхоћењем да се поносимо”, јер „кад богатство пролази и слава одлази, а углед побожног живљења остаће и приписаће се бесмртницима.(…) Према томе, само онај цар који усклађује своју власт са бо» жанским законима и часно живи, може се сматрати, због положаја који има, одличним и најзваничнијим чланом међу лаицима – члановима Цркве, или друкчије речено: може се сматрати најзваничнијим „слугом” и „служитељем” Цркве.“
А све ово је почело са Светим Константином, који је живот Римске империје продужио до 1453, када је пао Константинопољ – Цариград, град великог цара православног.
Како је и зашто пала Византија?
Какве су поуке за данас?
О томе је својевремено снимио филм митрополит Тихон ( Шевкунов ), познат као човек близак Владимир Путину. Текст његовог сценарија за филм о пропасти Империје доносимо у наставку. Вреди га прочитати.
ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
ПРОПАСТ ИМПЕРИЈЕ: ВИЗАНТИЈСКА ЛЕКЦИЈА
ГДЕ ЈЕ НАСТАЛА ПРАВНА ДРЖАВА
Истамбул, највећи град Турске, некад је био Цариград, Други Рим, и био je престоница једне од највеличанственијих светских цивилизација – Византијске империје.
Правна држава уобличена на основу римског права, која нам је данас тако уобичајена, створена је управо у Византији, пре петнаест векова. Правни систем, који је темељни основ свих врста закона у већини савремених држава – колосална је творевина византијске јуриспруденције из доба императора Јустинијана. Систем школског и високог образовања поникао је у Византији, управо се овде у петом веку појавио први универзитет. У Византији је створен у историји читавог човечанства најстабилнији финансијски систем, који је у практично неизмењеном виду постојао преко хиљаду година. Савремена дипломатија с њеним темељним начелима, правилима и етикецијом стварана је и усавршавана у Византији. Инжењерској вештини и архитектури Византије није било равних, а ремек-дела византијских мајстора, као што је купола Свете Софије, и дан-данас запањују савршенством техничког извођења.
ДУГОВЕЧНО ЦАРСТВО
Ниједна друга империја у историји човечанства није живела тако дуго као Византија. Постојала је 1.123 године. Поређења ради, велики стари Рим се срушио кроз осам година од свог оснивања, Османски султанат се распао после петсто година, кинеска империја Цин – после триста година, Руска империја је постојала двеста година, Британска – сто педесет година, Аустро-Угарска – стотинак година. На територији Византије је у доба процвата живела шестина становништва планете Земље. Империја се простирала од Гибралтара до Еуфрата и Арабије. У њу су улазиле територије савремене Грчке и Турске, Израела и Египта, Бугарске, Србије и Албаније, Туниса, Алжира и Марока, део Италије, Шпанија и Португалија. У Византији је било око хиљаду градова – малтене колико и у савременој Русији.
Баснословна богатства, лепота и истанчаност престонице империје – Константинопоља буквално су запањивали европске народе који су се у доба процвата Византије налазили у стању дубоког варварства. Можемо само замислити, а и историја нам о томе говори, како су груби и неуки Скандинавци, Германи, Франци, Англосаксонци, за које је основни начин живота у то доба била примитивна отимачина, стижући из некаквог Париза или Лондона са десетак хиљада становника у милионски мегаполис, у град просвећених грађана, научника, блиставо одевене омладине како се тиска око императорског универзитета, маштали само о једном: да освоје и опљачкају, опљачкају и освоје. Узгред, када им је то први пут успело и када је 1204. године војска Европљана који су себе звали крсташима, уместо да ослобађа Свету Земљу, вероломно упала у Константинопољ и заузела тај најлепши град на свету, читавих су педесет година непрекидно одвозили благо Византије. Однете су стотине тона само новца кованог од племенитих метала, а притом годишњи буџет најбогатијих земаља Европе у то доба није премашивао две тоне злата.
КАКО ЈЕ ЗАПАД ОПЉАЧКАО ЦАРИГРАД
Људи се у Венецији диве цркви Светог Марка. Сви стубови, мермер, скупоцено унутрашње уређење покрадени су из Византије. Чувене коње империјалног четворопрега, који стоје испред храма, крсташи су украли у Константинопољу.
Однете су непроцењиве светиње и уметничка дела, али су варвари из Брисела, Лондона, Нирнберга, Париза много више једноставно уништили – претопили у ковани новац или избацили као старудије. Европски музеји су и дан-данас крцати опљачканим византијским благом при чему оно што је сачувано представља веома мали део.
Управо је неизмерним богатствима Константинопоља отхрањено чудовиште зеленашког банкарског система савременог света. Туристички град у данашњој Италији – Венеција – био је Њујорк 13. века. Онда се ту решавала финансијска судбина многих народа. У почетку је већи део опљачканог журно довожен морским путем у Венецију и Ломбардију (отуд и руска реч „ломбард“ за залагаоницу). Као печурке после кише почеле су да ничу прве европске банке. Мање препредени од ондашњих Млечана – Немци, Холанђани и Енглези су се нешто касније укључили, почевши да од византијског новца и блага који су покуљали у Европу стварају исти онај чувени капитализам с његовом незајажљивом жудњом за профитом, која је у суштини генетски наставак хазардерства ратне пљачке.
Услед шпекулисања константинопољским реликвијама настали су први крупни европски капитали.
Невиђена бујица слободног новца изазвала је буран раст западноевропских градова, дала пресудни подстрек развоју заната, наука, уметности. Варварски Запад је постао цивилизовани Запад тек пошто је освојио, опљачкао, разорио и прогутао Византијску империју.
РУСИ И ЦАРИГРАД
И Руси су подлегали варварском искушењу да се овајде небројеним богатствима Цариграда. Али им, на срећу потомака, служи на част то што им жудња за ратничким ћаром није засенила оно главно: Руси су схватили у чему је највеће благо Византије! То није било злато нити драго камење, па чак ни уметност и науке. Главно благо Византије био је Бог. И посланици кнеза Владимира су, обишавши све у то доба познате земље света, управо овде схватили да постоји стварно општење између Бога и човека, да нам је могућа жива веза с другим светом. „Не знамо где смо се налазили, на небу или на земљи“ – потресено су говорили преци данашњих Руса о свом присуству на Божанској литургији у главном храму империје, у саборној цркви Свете Софије. Схватили су какво се богатство може добити у Византији. И тим благом Руси нису створили банке нити капитал, па чак ни музеје и залагаонице. Створили су Русију, духовну наследницу Византије.
КАКО ЈЕ ДОШЛО ДО ПРОПАСТИ?
И зашто је онда постало могуће да та највећа у светској историји и изузетно витална држава у извесном тренутку убрзано почне да губи животну снагу? Најзанимљивије је то што проблеми с којима се Византија суочила у раздобљу своје декаденције – спољна агресија, елементарне непогоде, економска и политичка криза – уопште нису били нови за ту хиљадугодишњу државу с провереним механизмом изласка из најопаснијих ситуација. Та земља је слична искушења већ не једном успешно превазилазила.
Да, било је много завидљивих непријатеља и на истоку и на западу, било је земљотреса, било је куге, али нису они победили Византију. Сви би проблеми били превазиђени да су Византинци успели да победе себе саме.
Треба говорити управо о том унутрашњем непријатељу који се појавио у духовним недрима византијског друштва и смлавио дух великог народа, учинивши га беспомоћном жртвом оних историјских изазова на које Византија више није била у стању да одговори.
ЕКОНОМСКИ СЛОМ
Данас смо навикли да основом благостања друштва сматрамо његову економију. Премда реч „економија“, па и сама економска наука потичу из Византије, сами Византинци јој никад нису посвећивали највећу пажњу. Византијски финансијско-економски систем је преживео неколико тешких криза, али су ефикасна производња и пољопривреда у целини омогућавали поправљање ситуације. Довољно је рећи да се хиљаду година читава међународна трговина заснивала на византијском златнику.
Проблем који Византији није успело да реши и који је на крају крајева упропастио њену економију, представљало је губљење државне контроле над финансијама, грандиозан неконтролисан процес отицања капитала на Запад, у Европу која се развијала. Држава је испустила из својих руку полуге контроле над трговином и индустријом и, на крају крајева, препустила своје основне трговинске и економске ресурсе иностраним предузетницима.
Један од главних финансијских ресурса земље није била нафта, нити гас, као у савременој Русији, већ царински приходи од грандиозне међународне трговине на Босфору и Дарданелима. Византинци који су се дотад увек принципијелно ослањали само на сопствене снаге у управљању земљом и привредним питањима, одједном су почели да бурно разматрају, а потом одлучили да је разумније међународну трговину препустити иностраним „пријатељима“ који су предузимљивији и спремни да на себе преузму све трошкове стварања сложених транспортних токова, наоружаног обезбеђења трговачких путева, изградње нових лука, интензивирања и развоја комерцијалне делатности. Позвани су западни стручњаци из Венеције и Ђенове, које су током неколико столећа израсле на византијској трговини, и одобрена им је бесцаринска трговина и наложено обезбеђење поморских комуникација на територији империје.
КАКО ЈЕ ЗАПАД ПРЕВАРИО РОМЕЈЕ?
Запад је не бирајући средства почео да увлачи Византију у праузор „светске трговинске организације“ ( тада западноевропске ) и, искористивши једно од сложених раздобља у животу империје, постигао своје: император Алексије Комнин је под најнеповољнијим условима за земљу потписао међународни трговински уговор назван „Златна була“. Заправо је тај уговор био израбљивачки и пробитачан само за Запад.
Неко време су сви били задовољни: оживела је трговина, у градским дућанима и продавницама се појавило дотад невиђено изобиље европске и азијске робе… Али, то је имало своју цену: домаћа производња и пољопривреда су за свега неколико десетлећа нагло доживели суноврат.
Сви византијски предузетници су пропали или постали зависни од странаца. Када су то озбиљно увидели, било је већ касно. Поништен је уговор „Златна була“ и император Андроник је покушао да поврати земљи приходе који су бујицом отицали у иностранство. Конфисковао је сва страна комерцијална предузећа, која су из ромејске државе исисавала последње ресурсе. То су и он и империја платили. Он је зверски убијен, а Млетачка република, која је у то време постала највећа финансијска олигархија, унајмила је читав крсташки поход и, уместо на Свету Земљу, упутила га на пљачку Константинопоља. Византинци, који су дотле крсташе углавном сматрали браћом по вери и војним савезницима, у толикој мери нису били спремни за овај подмукли удар да нису ни организовали одговарајући отпор. Контингент француских, немачких и италијанских западних савезника је 1204. године опсео Константинопољ и заузео га. Град је немилице опљачкан и спаљен.
Притом су Млеци, браник ондашњег „слободног предузетништва“, у читавом западном свету прогласили да васпостављају погажену законитост, права слободног међународног тржишта, и што је најважније – боре се с режимом који пориче „универзалне европске вредности“. Управо се од тог тренутка на Западу ствара представа о Византији као јеретичкој „империји зла“. Убудуће се та представа увек, кад затреба, извлачила из идеолошких арсенала.
Премда је Константинопољ пола века касније ослобођен од крсташа, Византија се никад више није опоравила од тог удара. А инострани трговци су заувек остали потпуни газде и у економији, и на византијском тржишту.
КОРУПЦИЈА И ОЛИГАРХИЈА
Други нерешени проблем Византије је постала корупција и олигархија. Са њима се стално водила борба која је дуго била делотворна. Корумпирани чиновници и финансијски преваранти су кажњавани и слати у прогонство, а сву њихову имовину је конфисковала држава. Али, на крају крајева, власт није имала довољно одлучности и снаге да доследно сузбија зло. Олигарси су најмили читаве војске, и гурнули државу у понор грађанских ратова.
Откуд уопште олигархија у Византији и како се отела контроли? Византија је одувек била строго централизована бирократска држава, и то никако није била њена слабост, већ напротив, њена историјска снага. Сваки покушај срастања власти и приватних интереса ту је увек строго и одлучно спречаван. Али у једном тренутку, у доба политичких и административних реформи, дошли су у искушење да стару и наизглед трому бирократску машину замене делотворнијом и гипкијом, у којој би улога државе била ограничена и сведена на надгледање формалне законитости. Укратко, држава се у најбољој намери фактички добровољно одрекла дела својих стратешких монополских функција и предала их у руке извесног узаног круга породица.
ПЉАЧКАШИ ПОСТАЈУ „АРИСТОКРАТИЈА“
Та нова аристократија коју је држава одгајила није дуго остала под контролом бирократског апарата, како је било замишљено. Сучељавање се одвијало с променљивим успехом и завршило изузетно тешком политичком кризом, из које се морало извући по цену неповратних уступака странцима. Већ знамо шта је после тога уследило. А олигархијско труљење државе је потрајало све док Турци нису освојили Константинопољ.
Узгред, у време те последње турске опсаде олигарси не само што нису дали ни пару за одбрану града, већ су и покрали оскудна средства којих је још било у државној благајни. Освојивши Константинопољ, млади султан Мехмед је, потресен богатством појединих грађана и истовремено потпуном немаштином бранилаца града, позвао код себе најбогатије грађане и поставио им једноставно питање: зашто нису дали новац за одбрану града од непријатеља? „Чували смо та средства за твоје султанско величанство“ – улагивачки су му одговорили. Мехмед је сместа наредио да их најсуровије казне: одрубљене су им главе а тела су бачена псима. Оне пак олигархе који су побегли на Запад, надајући се да тамо сакрију свој капитал, западни пријатељи су немилосрдно опљачкали, и скончали су у беди.
ПОЛИТИЧКА НЕСТАБИЛНОСТ И ОБНОВА „ЧВРСТЕ РУКЕ“
Огроман проблем Византијске државе у доба деградације постала је честа промена политичког правца, оно што се назива одсуством стабилности и континуитета државне власти. Упоредо са сменом императора често је долазило до радикалне промене правца живота империје. То је веома слабило читаву земљу и јако исцрпљивало народ.
Политичка стабилност је један од главних услова јаке државе. То је био завет великих императора Византије. Али су тај завет пренебрегли. У једном раздобљу су се императори смењивали у просеку сваке четири године. Зар је у таквим условима могло бити и говора о неком напретку земље, остваривању уистину опсежних државних пројеката који захтевају доследан дугогодишњи рад?
Наравно да је у Византији било и врло јаких императора. Такав је био, на пример, Василије Други, кум руског Светог кнеза Владимира. Он је преузео управљање империјом после изузетно тешке кризе: олигархија је фактички приватизовала земљу. Василије Други је у првом реду одлучно изградио вертикалу власти, згромио сепаратистички покрет у пограничним областима, обуздао побуњеничке обласне господаре и олигархе који су намеравали да распарчају империју. Затим је извршио „чистку“ у врху власти, конфисковао у државну благајну огромне покрадене износе.
ОБНОВА ЈЕ ПОЧЕЛА
Чврсте мере Василија Другог омогућиле су невиђен пораст државних прихода: годишњи приход империје је у његово доба износио 90 тона злата. Ради поређења, Русија је такве размере државног буџета достигла тек почетком 19. века.
Василије је знатно ослабио тада моћне регионалне олигархе-магнате. Утицај и богатство тих локалних поседника понекад су били неупоредиво већи од утицаја званичног владара. Тако је једном током војног похода малоазијски магнат Јевстатије Малеин демонстративно позвао на одмор на свом имању читаву војску императора Василија на челу са њим самим и с лакоћом издржавао ту огромну војску док се није одморила и прикупила снагу. Тај олигарх се озбиљно понадао да ће утицати на судбину државе: правећи интригу, кандидовао је сопствену марионету за врховну власт. Али је за то платио: конфискована му је читава огромна имовина, а он послат у један од најудаљенијих затвора империје.
Други бунтовнички магнат Варда Склир је после гушења његове побуне у поверљивом разговору сам посаветовао императору Василију Другом да магнате исцрпљује порезима, и што је најважније – државном службом, да не би имали времена за претерано богаћење и јачање.
Васпоставивши вертикалу власти у земљи, Василије је свом наследнику оставио својеврсни „стабилизациони фонд“ толиких размера да су се, по речима историчара Михаила Псела, за њега морали ископати нови лавиринти подземних ризница. Та државна резерва је у првом реду била намењена за спровођење војне реформе и организацију способне професионалне војске. Али су Василијеви неспособни наследници сва та нагомилана средства страћили и профућкали.
НЕСПОСОБНИ НАСЛЕДНИЦИ
Византија је уопште имала невоље с наследницима! Премда су Византинци као нико други били најбољи светски стручњаци за наследнике. Код њих није постојало начело наслеђивања престола по првородству. У жељи да обезбеде преношење власти достојном наследнику, императори су обично одабирали једног или двојицу наследника и активно их уводили у државне послове. Додељивали су им високе и одговорне дужности у влади и пазили на њих. Чак је постојао систем када је држава имала императора и такозване млађе императоре – наследнике. Све је то било врло разумно, али ма колико усавршавали тај систем, на крају крајева је постало јасно да су ствари око наследника врло просте: или имаш среће или не.
Василије Други није имао среће. Заузет државним пословима, није стигао да припреми достојног наследника, и на крају крајева је на престо ступио његов рођени брат Константин Осми. Нови император, осетивши се моћним, слободним и неизмерно богатим, није се позабавио пословима, већ усхићеним маштањима о пословима и сновима о слави која би требало да засени братовљеву славу. Резултат је био жалостан: под окриљем порфироносног сањара цинична владајућа елита је убрзо изгубила послушност и дисциплину, које јој је усадио Василије Други, и с новом снагом се одала борби за власт.
Премда су олигарси убрзо постигли што су хтели, то су и платили: док је Василије Други непокорне кажњавао конфисковањем или, у крајњем случају, у средњем веку уобичајеним ослепљивањем, његов је наследник, хистерични Константин, у наступима гнева ушкопио половину ондашње византијске чиновничке елите. Уз то је екстравагантношћу својих поступака засенио чак и једног од раскалашних императора из доба деградације земље названог Пијаница, и попут њега у неурачунљивом стању увесељавао светину на градском хиподрому, трипут већем од римског Колосеума.
Ни наредни наследник није оправдао очекивања. Вертикала централне власти је почела да се урушава. Резултат новог сучељавања супротстављених кланова и елита, сталних прерасподела власништва закономерно је испао жалостан: империја се већ кроз педесетак година нашла на ивици пропасти.
ТРАЋЕЊЕ СТЕЧЕНОГ
Узгред буди речено, ни огроман стабилизациони фонд у рукама ненадарених владара није донео добробит, већ невољу: без напора стечен новац је одједном почео да ради против државе. Он је искварио, дезорганизовао друштво. Византијски историчар Михаило Псел огорчено каже да се империја и „разболела“ управо услед неразумног коришћења, а још више због поткрадања новца ког је Василије прикупио: „Почело је да се надима тело државе, једни поданици су утовљени парама, други су до гуше натрпани чиновима и живот им је постао нездрав, погубан“.
Дакле, показало се да је питање наслеђивања власти за империју питање живота и смрти: буде ли очувано наслеђивање и стабилност развоја – земља има будућност. Ако не – чека је слом. Али, народ то често није схватао и повремено је захтевао све нове и нове промене. На таква расположења су и рачунали разноразни пустолови и одбегли олигарси. Обично су се скривали у иностранству и одатле подржавали интриге у циљу свргавања непожељног императора, обезбеђивања власти свом штићенику и нове прерасподеле власништва. Тако се у Риму у петнаестом веку нашао извесни Висарион који је побегао из Византије и добио политички азил – осредњи научник, беспринципијелни политичар и генијални интригант који је из Рима координирао читаву опозицију у Константинопољу и причињавао поприличну главобољу власти, а сем тога је постао и римокатолички кардинал. Купио је себи кућу у Риму. А после његове смрти су његови покровитељи чак једну малу улицу у предграђу назвали у његову част.
У најтежу и неизлечиву болест земље је прерастао проблем који никада раније у Византији није постојао: у империји се појавило национално питање.
НАЦИОНАЛНО ПИТАЊЕ
Ствар је у томе што национални проблем у Византији заиста вековима није постојао. Као законити историјски потомци старог Рима ког су у петом веку уништили варвари, житељи Византије су себе називали Римљанима, Ромејима. У огромној држави је уместо поделе на мноштво националности постојала заједничка вероисповест – Православље. Византинци су буквално остваривали хришћанско учење о новом човечанству које живи у Божанском духу, где „нема ни Јелина ни Јудејца, ни Скита“ како је писао апостол Павле. И то је земљу поуздано штитило од сатирућих бура националних размирица. Сваком многобошцу или иноверцу је било довољно да прими православну веру и своју веру делима потврди, и постајао је апсолутно пуноправан члан друштва. На византијском престолу је, на пример, императора-Јермена било скоро исто толико колико и Грка, било је људи сиријских, арапских, словенских, германских корена. Представници свих народа империје су без ограничења постајали врховни државни чиновници – главне су биле њихове пословне особине и приврженост православној вери. Све то је обезбеђивало ни са чим неупоредиво културно богатство византијске цивилизације.
Византинцима су били страни само људи другог, неправославног морала, другог, њиховој древној култури страног односа према свету. На пример, груби, неуки, необуздано похлепни западни Европљани тог доба за Ромеје су били варвари. Император Константин Порфирогенит је овако поучавао свог сина кад је себи бирао невесту: „Пошто сваки народ има различите обичаје, разне законе и установе, он мора савезе за мешање живота склапати и творити унутар истог народа“.
Да би се императорова мисао исправно схватила, не сме се заборавити да је његов прадеда био Скандинавац по имену Ингер, деда – син Јерменина и словенске госпе из Македоније, жена – кћи Јерменина и Гркиње, а снаха – кћи италијанског краља. Његова рођена унука Ана је постала жена руског кнеза Владимира Светог одмах после његовог крштавања.
ИДЕЈА НАЦИЈЕ И ЗАПАД
Идеју нације, а затим и националног истицања, Византинци су, а тачније – византијски Грци који су несумњиво били конститутивни народ у Византији, позајмили од Европљана који су сами живели у омањим националним државама изграђеним на етничком принципу. На пример, Француска, немачке државе, италијанске републике… Национално устројство је било исправно и добро за њих, али је ствар у томе што Византија није била етничка држава, већ вишенационална империја – у томе је била принципијелна разлика. Византијски Грци су се сто година борили с тим искушењем и нису се дали сломити. „Сви смо ми Ромеји – православни грађани Новог Рима“ – изјављивали су.
Треба приметити да су се сви ти процеси одвијали на самом почетку епохе коју су историчари назвали ренесанса – што је био препород незнабоштва антике, васпостављање управо националне, јелинско-грчке, паганске идеје. Грцима је било тешко да не подлегну саблазни те западноевропске ренесансе, да не падну у искушење пред усхитом и пијететом Европљана који су се топили од милине пред културом њихових великих предака.
Прва је подлегла ондашња интелигенција: просвећени Византинци су почели да се осећају Грцима. Настали су националистички покрети, одрицање од хришћанских традиција и најзад је у доба императора Палеолога империјална идеја уступила место уско етничком грчком национализму. Али, издаја империјалне идеје је скупо плаћена: националистичка грозница је поцепала империју коју је убрзо прогутала суседна исламска велесила.
НАДМЕНОСТ ПРЕД ПАД
Апологета јелинистичког национализма, учени либерал Георгије Гемистос Плитон је надмено писао императору Манојлу Другом: „Ми којима ви заповедате и управљате – пореклом смо Грци, као што сведоче језик и образовање које смо наследили!“ Такве речи су само сто година пре тога биле незамисливе. Али их је Плитон написао уочи пада Константинопоља у коме више нису живели Ромеји, већ међусобно завађени Грци, Јермени, Словени, Арапи и Италијани.
Узгред, надменост Грка је довела до дискредитовања Словена у империји. Затим је Византија од себе одбила Бугаре и Србе који су им стварно могли помоћи у борби са Турцима. Све се завршило тиме што су народи некад јединствене Византије започели међусобну заваду.
Запад није пропустио да искористи нову смутњу: Србе и Бугаре су почели да истрајно убеђују у то да Грци столећима угњетавају њихову националну самобитност. Испровоцирано је неколико правих револуција, и најзад је Запад помоћу економских и војних полуга постигао да се Срби и Бугари одвоје од Византије и припоје њиховој обједињеној латинској Европи. А ови су се „примили“: „И ми смо Европљани!“ – одједном су схватили. Запад им је обећавао материјалну и војну помоћ, али их је, наравно, преварио и цинично их пустио испред себе турским хордама на пут. Издати од Запада, балкански народи су се током дугих столећа нашли под најсуровијим турским јармом. А Византија више ничим није могла да помогне. Национално истицање је одиграло најлошију улогу.
ГУБЉЕЊЕ НАДЗОРА НАД ПРОВИНЦИЈАМА
Велики проблем је постало постепено губљење контроле над удаљеним областима и провинцијама. Посебно је била изражена противречност између провинција и сите, богате престонице – Константинопоља који је умногоме живео на рачун немаштине удаљених области. Византијски писац Михаило Хонијат је почетком XIII века писао, горко пребацујући житељима престонице: „Зар се реке свих богатстава не сливају у престоницу као у заједничко море? Али ви не желите да провирите иза својих зидова и вратница, нећете да погледате на градове који вас окружују и који очекују правду од вас, ви у њих једног за другим шаљете пореске чиновнике с њиховим зверским зубима да прождеру последње остатке. А сами притом остајете код куће, ленствујући и извлачећи богатства“.
Чак је и престонички градоначелник – епарх Константинопоља – имао сасвим посебан статус у земљи и савременици су његову власт понекад поистовећивали с царском влашћу, „само без порфире“, како су говорили. Један од таквих епарха се једном толико страствено занео изградњом вишеспратница у престоници да су га морали заустављати специјалним царским указом о забрани изградње зграда у престоници са више од девет спратова.
Сав политички, културни и друштвени живот се у суштини одвијао у Константинопољу. Влада није хтела да види како се ствара изузетно озбиљна неравнотежа и провинција, заборављена од престонице, све више запада у немаштину. Постепено су у њој почеле све више да се испољавају средобежне тенденције.
НЕРЕД НА ОБОДИМА ДРЖАВЕ
Управници удаљених територија су такође често водили своју лукаву игру. Порези прикупљени у провинцији безочно су утајивани. И ни пô јада што је покрадени новац одлазио на лично богаћење губернатора и њихових помагача. Још је горе то што су државним новцем стваране праве војне формације у виду одреда за чување правног поретка. И каткад су те јединице биле способније од редовне армије.
Када је држава слабила – провинције су се одвајале. Држава је малтене беспомоћно посматрала тај процес. Али, побуњени губернатори, ослободивши се централне власти, нису дуго робовали својим ружичастим надањима. Заједно са несрећним становништвом својих области, скоро тренутно су доспевали под сурову власт иновераца. Притом је становништво бивало истребљено или доспевало у ропство и накратко осамостаљене територије су насељаване Турцима и Персијанцима.
ДЕМОГРАФСКИ СЛОМ
Демографски проблем је спадао међу највеће у Византији. Империју су постепено насељавали страни народи, самопоуздано истискујући староседелачко православно становништво. Наочиглед се одвијала смена етничког састава земље. У нечему је то био неминован процес: наталитет је у Византији опадао. Али ни то није било оно најстрашније. То се повремено дешавало и раније. Катастрофално је било то што народи који су се сада уливали у империју више нису постајали Ромеји, већ су заувек остајали туђи, агресивни, непријатељски настројени. Сада се дошљаци нису више према Византији односили као према својој новој домовини, већ само као према потенцијалном плену који пре или после мора прећи у њихове руке.
То се дешавало и зато што је империја на почетку епохе ренесансе престала да се бави васпитавањем народа у име демократских струјања која су државну идеологију сматрала насиљем над личношћу. Али, свето место не остаје празно. Добровољно се одрекавши своје хиљадугодишње идеолошке функције васпитавања народа, Византинци су допустили да на душе и умове грађана утиче не толико независна и слободна мисао колико циљана агресија, усмерена на разарање основних начела државе и друштва.
ЗАБОРАВЉЕНЕ ЛЕКЦИЈЕ ПРОШЛОСТИ
А имали су потресно, ни са чим упоредиво искуство! Најбољи владари империје су спретно користили своје велико наслеђе: изузетно богато искуство у управљању и потчињавању. Услед тога су сурови варвари, укључени у велику хришћанску културу, постајали најпоузданији савезници, стицали звучне титуле, опширне поседе, доспевали међу највише званичнике државе и борили се за интересе империје на најудаљенијим границама.
А што се тиче демографских питања и вечите главобоље сваке империје – сепаратизма пограничних области, најбољи су византијски императори својим наследницима оставили проверене начине империјалног решавања тих задатака. На пример, стварање услова за масовно пресељавање становника из средишњих области у удаљене провинције. То је сместа доводило до правог излива наталитета и већ у наредном нараштају изузетне виталности досељеника на новом месту.
Али је читаво то искуство било сурово исмејано, то су велико искуство недопустиво пренебрегли за љубав туђег мишљења, да би га на крају неповратно изгубили!
ОБОГОТВОРЕЊЕ ЗАПАДА
Али какво је то било мишљење? Чије су то погледе Византинци изнебуха почели толико да цене? Шта је могло толико да утиче на њихове умове да су једну за другом почели да праве самоубилачке грешке?
Тешко је у то поверовати, али толико големи пијетет и зависност Византинци су постепено стекли према истом оном некад варварском Западу који је столећима завидљиво и похлепно гледао на богатства Византије, а онда се хладно и систематски овајдио на њеном постепеном разарању.
Византија је била посебна држава која се разликовала и од Запада и од Истока. Ту су чињеницу сви признавали. Али је она једне одушевљавала, други су ту самобитност мрзели, а трећима је тешко падала. Било како било, различитост Византије од осталог света је била објективна реалност. Почев од тога што је Византија била једина земља на свету која се проширила на огромном простору између Европе и Азије. Већ је сама таква географија умногоме одређивала њену јединственост. Веома је важно то што је Византија по својој природи била вишенационална империјална велесила у којој је народ државу осећао као једну од својих највиших личних вредности. То је било сасвим непојмљиво за западни свет, где су већ тада у свети принцип уздигнути индивидуализам и лична самовоља.
Смисао постојања и душа Византије било је Православље – ничим окрњено исповедање хришћанства у коме се хиљаду година никакве догме нису начелно мењале. Такав демонстративан конзерватизам Запад просто није могао поднети, називао га је нединамичним, тупавим, ограниченим и на крају крајева је с осорним фанатизмом почео да захтева да Византија модернизује читав свој живот по западном узору: у првом реду верску, духовну сферу, затим интелектуалну и материјалну. Запад је, без обзира на своју каткад запањујућу и страсну љубав према тој цивилизацији, тој јединствености и својеврсности Византије пресудио: све то мора бити уништено. Ако затреба, чак заједно с Византијом и њеним духовним наследницама.
Све је долазило из Цариграда: и оргуље су изум и творевина Византије. У IX веку су донете у Западну Европу и отада су се ту и одомаћиле.
САМИ СУ КРИВИ
Али, дабоме, апсурдно је говорити да је Запад крив за неуспехе и пропаст Византије. Запад је само следио своје интересе, што је сасвим природно. До историјских пораза Византије је долазило онда када су сами Византинци изневеравали основна начела на којима се држала њихова империја. Та су велика начела била једноставна и од малих ногу сваком Византинцу позната: верност Богу, Његовим вечним законима који се чувају у Православној Цркви, и неустрашиво ослањање на сопствене традиције и снаге.
Столећима су византијски императори, мудри и ограничени, успешни владари и неспособни војсковође, свеци на престолу и крвави тирани, кад искрсне неминовна потреба судбоносног избора, знали да приврженост тим правилима представља јемство виталности њихове империје.
У Светом Писму, које је од детињства било познато сваком Византинцу, о томе је сасвим одређено речено: „За сведоке пред вама позивам данас небо и земљу: живот и смрт сам предложио теби, благослов и проклетство. Изабери живот, да би живео ти и потомство твоје“ ( Закони поновљени, 30, 19)
ДВЕ СТРАНКЕ
У Византији су крајем XIII века настале две странке. Једна је позивала на ослањање у првом реду на сопствене снаге, безусловну веру у њих, развијање колосалног потенцијала сопствене земље. Западноевропско искуство су били спремни да попримају селективно, после озбиљне провере временом и само у случају да се промене не тичу темељних основа вере и државне политике. Друга странка – прозападна, чији су представници, указујући на несумњиву чињеницу да се Европа успешније развија, почели све гласније да изјављују како се Византија историјски исцрпла као политичка, културна и верска појава, и захтевали коренито преустројавање свих институција државе по узору на западноевропске земље.
Представници прозападне странке, тајно, а чешће и нескривено подржавани од европских влада, извојевали су потпуну победу над империјалним традиционалистима. Под њиховим руководством је у земљи спроведен низ изузетно важних реформи, укључујући економску, војну, политичку и, најзад, идеолошку и верску. Све су се те реформе завршиле потпуним сломом и довеле до таквих духовних и материјалних разарања у империји, да је остала сасвим беспомоћна пред навалом војске свог источног суседа – Османског султаната.
РУГАЊЕ СВОМ НАСЛЕЂУ
Западна странка је у првом реду започела преиспитивање отаџбинске историје, културе и вере своје земље. Али, друштву су уместо здраве критике понудили погубно самопонижавање. Узносило се све што је западно, презирало се све што је своје. Византијска историја је искривљавана, вера и традиције исмевани, војска подвргнута уништавању. Од Византије су почели да стварају некакво светско чудовиште.
Богата византијска омладина се није више школовала у својој земљи, већ је одлазила на школовање у иностранство. Најбољи умови византијске науке су емигрирали на Запад: држава је престала да им посвећује заслужену пажњу. Император Теодор II је прорицао: „Одбачена наука ће постати наш непријатељ и окомиће се на нас. Или ће нас препустити погибељи, или учинити варварима. Ово пишем захваћен мрачном тугом“. Императора нису обманула његова предосећања. У време последње кобне опсаде Константинопоља, истакнути учени ливац, Мађар Урбан је предложио императору да направи велике топове који би могли растурити турску војску. Али је државна благајна била празна, а константинопољски богаташи нису дали паре. Не добивши новац, увређени Урбан је понудио своје услуге султану Мехмеду. Султан је искористио ту шансу која му је омогућавала да разори неприступачне градске зидине. Одобрио је неограничено финансирање пројекта и на крају крајева су топови Урбана, најбољег ученика византијске балистичке школе, одлучили судбину империје.
ВОЈНА РЕФОРМА ПРЕД ПАД
Знатно раније је по западном узору извршена војна реформа. У Византији је столећима постојао проверен, премда не увек делотворан систем такозваних стратиота, сељака-војника – националне редовне армије у коју су регрутовани младићи од 18 година. Временом су у византијској армији сазреле озбиљне промене. За војску новог типа била су потребна значајна улагања. Исти онај стабилизациони фонд Василија II био је предвиђен управо за стварање ефикасне армије. Фонд су, сећамо се, протраћили, а армију су одлучили да кардинално промене, изградивши је по узору на професионалну западну. У то време су умови Византинаца били очарани сликом западних ритера окованих у оклопе – последња достигнућа ондашње одбрамбене индустрије. „Моји су Византинци попут глинених ћупова – презриво је о византијским војницима говорио један император – док су западни ритери попут `металних котлова`“. Укратко, реформом су сопствену редовну армију разорили, док ону професионалну нису створили. На крају крајева је узет курс на блок са Западом, у оквиру новог војно-политичког савеза, а то се у ствари изражавало у томе што су у најкритичнијим ратним раздобљима морали прибегавати професионалној армији, али не сопственој већ најамничкој… А шта је то најамничка армија, каква је њена верност и спремност за борбу Византинци су у потпуности сазнали на сопственом врло горком искуству.
Покушавајући да се ослања на искуство Запада, држава је постајала све мање и мање ефикасна. Али је тврдоглаво тражила спас у новом копирању западних узора.
УНИЈА СА РИМОМ: ДУХОВНА ПРОПАСТ
Последњи и најстрашнији удар за Византију је представљала црквена унија с Римом. Формално, то је било потчињавање Православне Цркве Римском папи у чисто прагматичне сврхе. Још једна спољна агресија је довела земљу пред избор: уздати се у Бога и сопствене снаге или се одрећи вековних начела на којима је њихова држава заснована, али за то добити војну и економску помоћ латинског Запада. И избор је учињен. Император Михаило Палеолог се 1274. године решио на коренит уступак Западу. Посланици византијског императора су у Лиону по први пут у историји признали првенство Римског папе.
Корист коју су Византинци тим предавањем идеолошких позиција стекли испала је мизерна. Очекивања западњачке странке не само да нису оправдана – срушила су се. Савез са Римом није дуго потрајао. Папа-гркофил, који је из најбољих побуда увукао Византију у унију, убрзо је умро, а његов наследник, нови понтифекс је био сасвим другачији од свог претходника: интереси латинског Запада су за њега били изнад свега. Он је захтевао да се Византија сасвим промени, престроји на слику и прилику Запада. Када до промена које је Запад очекивао није дошло, папа је свог новопеченог духовног сина императора Михаила Палеолога изопштио из Цркве и позвао Европу у нови крсташки поход на Византију. Поунијаћени православци су проглашени лошим католицима. Византинци су морали да утуве да је Западу потребно само потпуно и безусловно верско и политичко потчињавање. За Византинце је морао постати непогрешив не само папа, већ сам Запад.
НАРОД НЕ ВЕРУЈЕ ВЛАСТИМА
Други страшни губитак услед издаје вере постало је то што народ више није веровао властима. Византинце је потресло издајство њихове највише вредности – Православља. Увидели су да се и с оним главним у животу – истинама вере – како се испоставља, може поигравати. Смисао постојања Византинаца је био изгубљен. То је било оно последње и главно што је разорило земљу. И премда ни издалека нису сви прихватили унију, дух народа је био сломљен. Уместо пређашње жудње за животом и енергичне одлучности за делање настала је страховита општенародна апатија и умор. Народ је изгубио вољу за живот.
Такав ужас се понекад у историји дешава појединим народима и читавим цивилизацијама. Тако су изумрли антички Јелини међу којима је у првим вековима наше ере започела необјашњива демографска криза. Људи нису хтели да живе, нису хтели да наставе свој род. Ретке породице, ако су и настајале, често нису имале деце. Већ рођена деца су умирала услед родитељске небриге. Побачаји су постали свеопшта појава. Завладали су најмрачнији окултни и гностички системи којима је била својствена мржња према животу. Самоубиства су постала један од основних узрока смртности становништва. То свесно изумирање народа, масовна патологија психе и губљење смисла даљег постојања у науци је добило назив „ендогена психоза II–III века“.
ПЕСИМИЗАМ И РАСПАД ЦАРСТВА
Отприлике исто то је у Византији настало после склапања уније. Криза државне идеологије је довела до тоталног песимизма. У друштву су завладали духовно-морална деградација, безверје, заношење астрологијом и најбесмисленија сујеверја. Алкохолизам је постао прави бич за мушко становништво. Појавило се нездраво занимање за давно заборављене мистерије старих Грка. Занета неопаганством, интелигенција је свесно и цинично у народу разарала основе хришћанске вере. Започели су процеси депопулације и кризе породице. Од 150 нама познатих византијских интелектуалаца на размеђу XIV и XV века само су њих 25 створили породицу.
То је само мали део онога до чега је Византију довела одлука елите да жртвује највише идеале зарад практичне користи. Рушила се душа: у великом народу који је свету дао грандиозне узоре полета духа, сада су свугде завладали само цинизам и раздор. Руски поклоник је почетком XIV века писао: „Грци – то су они код којих нема љубави“.
Најбољи умови Византије тужно су посматрали постепену смрт империје, али њихов глас више нико није слушао. Истакнути државник Теодор Метохит, не видећи никакво средство спаса за Византију, оплакивао је некадашњу величину „Ромеја“ и њихову „пропалу срећу“. Оплакивао је империју „мрцварену болестима, што лако настрада од сваког насртаја суседа и представља беспомоћну жртву судбине и разних случајности“.
Нова унија, у некаквој већ сасвим безумној нади у помоћ Запада потписана у Фиренци, ништа није променила. А за саме Византинце је то био нови морални удар огромне снаге. Сада је не само христољубиви цар, већ и патријарх делио веру латина.
ПРАВОСЛАВНИ СЕ НЕ ПРЕДАЈУ
Али, и поред издаје појединих јерарха, Православна Црква је опстала. „Сви су били против уније“ – саопштава нам византијски историчар.
„О јадни Ромеји! – пророчки је писао из своје испоснице монах Генадије Схоларије после потписивања Фирентинске уније и 14 година пре пада Константинопоља. – Зашто сте скренули с правог пута: удаљили се од уздања у Бога и почели се уздати у снагу Франака? Заједно с градом у коме ће ускоро све бити срушено, одустали сте и од богобојажљивости своје! Милостив ми буди, Господе! Сведочим пред лицем Божјим да нисам за то крив. Тргните се, несрећни грађани, замислите се, шта то чините?! Заједно са заробљеништвом које ће вас ускоро задесити, одрекли сте се и отачког предања и почели да исповедате безбожност. Јао вама кад вам дође суд Божји!“
Речи Генадија Схоларија су се сасвим буквално оствариле. А њега самог је запало да носи невероватно тежак крст горког патријаршества – постао је први православни патријарх у Константинопољу поробљеном од Турака.
ТУРЦИ ДОЛАЗЕ
Ближила се кобна 1453. година. У априлу је султан Мехмед, још сасвим млад, отприлике као садашњи истамбулски студенти друге године, имао је 21 годину, опсео Константинопољ. Султан је био буквално занет идејом освајања престонице Ромеја. Његови старији учитељи – везири, међу којима је један био тајни агент Византије – наговарали су га да повуче опсаду: исувише је било опасно ратовати на два фронта – сви су били уверени да са Запада само што није пристигла војска у помоћ. Али се султан показао као непослушан васпитаник.
А обећана помоћ из Европе, дабоме, није ни дошла. Уз странку западњака, у Константинопољу се појавила још и протурска странка. Ма колико то жалосно било, међу политичарима није било само праве византијске империјалне странке.
ТУРСКА СТРАНКА У ЦАРИГРАДУ
На челу турске партије је био први министар и адмирал и велики дука Лука Нотарос. Он је јавно и гласно рекао да је „боље видети да у граду царује турски турбан неголи латинска тијара“. Убрзо је управо њему, првом министру, било суђено да сасвим искуси како заправо изгледа кад „царује турски турбан“. Када је султан Мехмед II заузео град, усред свеопште пљачке и дивљачког покоља је одлучио да за градоначелника постави управо Луку Нотароса. Али је пре тога, сазнавши да овај има необично лепог четрнаестогодишњег сина, захтевао да га дâ у његов харем с дечацима. Када је потресени Нотарас то одбио, султан је наредио да сместа одрубе главе дечаку и самом Луки.
Расплет се неминовно приближавао.
ОДБРАНА И ПОСЛЕДЊИ ДАНИ
29. маја 1453. године, после вишемесечне опсаде праћене херојским отпором бранилаца града, Турцима је успело да се пробију на врх зидина. Браниоци су престрашено побегли. Последњи византијски император Константин Палеолог је остао сам, од свих напуштен. Држећи у рукама мач и штит, цар је узвикнуо: „Има ли кога од хришћана да ми скине главу?“ Али није било никог да му одговори. Непријатељи су га окружили, и после краћег окршаја је један Турчин с леђа убио самодршца.
Шта још додати? Овде сада живи сасвим други народ, владају другачији закони, другачији обичаји. Византијско је наслеђе, дошљацима страно, или разорено, или коренито измењено. Потомци оних Грка које освајачи нису потаманили, на дуга столећа су претворени у обесправљене изопштенике на сопственој земљи.
Осветољубива мржња Запада према Византији и њеним наследницима, сасвим необјашњива чак и њима самима, на некој најдубљој генетској разини, ма како то парадоксално звучало, и дан-данас траје. Без схватања те запањујуће али несумњиве чињенице ризикујемо да много тога не схватимо не само у давно минулој историји, него и у историји XX па чак и XXI века.
РУСИЈА И ВИЗАНТОЛОГИЈА
У нашој земљи је Византија пре револуције озбиљно проучавана. Али из теоријских сазнања нису извучени одговарајући закључци… Истраживања из византологије су већ током првог десетлећа совјетске власти била ограничена, а потом и званично забрањена. Штавише, бољшевици су за сваки случај репресалијама обухватили све преостале византологе у Русији, само је малом броју успело да побегне у иностранство.
Истраживања из византологије су у нашој земљи обновљена 1943. године највишом државном одлуком, по личном Стаљиновом налогу. Рекло би се: 1943. година… зар није могло у неко друго време? Ма не, просто је бивши ученик богословије Џугашвили најзад схватио од кога треба учити историју.
А велики град који је тако често заборављао отачке древне законе, и коме зато нису оставили чак ни његово име, још увек је способан за последњи свој задатак: да исприча о невиђеној величини и грандиозности пада велике империје.
