Митрополит Симферопољски и Кримски Тихон (Шевкунов): „АКО УКЛОНИТЕ МЕНЕ, ДРУГИ ЋЕ УСТАТИ И ГОВОРИТИ ЈОШ ГЛАСНИЈЕ“

Пре само недељу дана, име Чарли Кирк било је практично непознато у Русији. Упао је у наш информативни простор попут експлозија супернове, изазвавши талас негодовања и дивљења. Неки су га видели као оличење неприхватљивих вредности и реаговали су са неприкривеном мржњом и негодовањем: „Како Американац (Американац!) може бити овакав?!“

Други, изненађени и погођени што више није међу живима, открили су неочекивано сродну душу. Смрт је, без сумње, постала и главна проповед и врхунац службе Чарлса Кирка. Она је такође осветлила његов потпуни лик, пун вере, одлучности и хришћанске љубави, оповргавајући клевету оних који читају Јеванђеље затворених очију душе и не схватају да је убеђена одбрана јеванђеоске истине љубав на делу.

Убица и сви они који су стајали иза њега немоћни су да окончају живот човека који верује у Христа. Али у срцима милиона његових истомишљеника и пријатеља, Чарлијево мучеништво је удахнуло нови, умножени живот у службу њихових циљева, мисли и уверења.

У ери пост-истине, релативизма и милитантног либерализма, када стварност конструишу медији и друштвене мреже, а конформизам је постао норма, истина се дави у мору политичке коректности. Чарли Кирк се усудио да иде против плиме. Одбацио је полутонове, компромисе и нагодбе са савешћу. Није га било брига шта је модерно, шта је прихваћено или шта гомила диктира. Дозволио је себи луксуз нечувен у наше време — да ствари назове правим именом, чак и ако је то значило да ће такав царски избор несумњиво донети низ одмазди, све до оних најстрашнијих.

Оно што посебно задивљује у фигури Чарлија Кирка јесте његова спремност да иде са речју о Царству небеском, о традиционалним вредностима, о конзервативним принципима, у она, чини се, најнеприкладнија места, чији становници, углавном, не желе да чују ништа слично! Изабрао је „мисионарско поље“, можда најважније, али, као што смо видели, далеко од безбедног, попут проповедања племену људождера. Универзитетски кампуси, омладинско окружење генерација Z и Y. Али Чарли Кирк, чак и међу овим младим и агресивним појединцима, које је толико хришћански волео, у сваком од њих је видео лик и подобије Божије, није се плашио да се покаже као „црна овца“, није се плашио да иде против струје, није се плашио да каже истину – и то тачно онако како ју је он разумео, иако је то често изазивало бес и одбацивање.
Чарлијев пример је лекција за нас.

Ево шта о њему пише Џордан Питерсон:
„Чарли се појавио ниоткуда пре 10 година и створио најутицајнију организацију младих конзервативаца на свету. И урадио је то од нуле. То је чинио тако што је готово сам посећивао универзитете, постављао столове за карте, нудећи да се расправља и дискутује о свим питањима која се на тим местима нису разматрала и дебатовала, створеним управо за ову сврху, стварајући конзервативне клубове на кампусима широм Сједињених Држава, градећи организације на нивоу локалне заједнице, поучавајући дебатовању, упркос томе што сам није похађао колеџ.“
Не може се потценити велики труд многих руских мисионара током протеклих деценија. Али не бих открио тајну ако бих вас подсетио да још увек имамо хроничну, вековну слабост — жељу да имитирамо Запад, која, кад се доведе до крајности, постаје супротност проповедању. Неки православни мисионари, вођени, наравно, најбољим намерама, пошто су се нагледали западних модернистичких проповедника, покушавају да удовоље свима и, прилагођавајући се укусима младих, прибегавају вулгарним шалама и разиграним „мисионарским триковима“.

Пример и запањујући успеси Чарлија Кирка, који је наизглед потицао из исте западне културе, али је користио потпуно другачије приступе, терају нас да размислимо о томе шта заиста функционише у мисијама. Чарли је имао мудрост и такт да поштује интелигенцију својих младих саговорника, да са њима разговара озбиљно, као са равноправнима, без прибегавања кловновству.

Чарли Кирк је пре свега говорио о ономе у шта верује. Његова искрена страст, интегритет и уверење заражавали су младе људе, терајући их на размишљање. Управо зато су га волели и мрзели, и никога није остављао равнодушним.

Живот и смрт Чарлија Кирка, његово животно дело, не могу а да не изазову најдубље поштовање. Јер, његово противљење отпадништву – оно што је наш православни старац, отац Јован (Крестјанкин), назвао „маршем разарача“ – упркос конфесионалним разликама, показало се изненађујуће резонантним за многе од нас.

(pravoslavie.ru; превео Ж. Никчевић)