Митрополит Фотије: О блаженом смирењу
О БЛАЖЕНОМ СМИРЕЊУ
Да ли је нека песма писана
и по други пут, не знам,
али ево ја сада поново
исту песму пишем,
да би они који имају уши чули
и они који имају очи видели
и препознали реч
– о спасоносном и блаженом смирењу
Први пут рекосмо, а и сада понављамо
да је првоздани човек Адам
блаженим смирењем у Рају живео
и са Богом разговарао,
све док није прихватио помисао демонску
која му рече лаж уместо истине:
– Нећете ви умрети,
него ћете бити као богови,
и Адам послуша демона
и лаж за истину прихвати,
и он преступивши заповест Божију,
са пута блаженог смирења
на пут гордости и несмирења крену
и смртан поста,
Рај изгуби, у кожне хаљине се обуче
и телесну природу задоби,
а непријатељи му постадоше
и људи и дивље звери,
и све стога,
што Адам блажено смирење изгуби
Господ Христос Своју Беседу на гори
управо почиње блаженством
– о сиромашнима духом,
тј, о блаженом смирењу
које је темељ свих блаженства
и сваке хришћанске врлине
која човека узводи ка Богу,
о таквом смирењу смо
у прошлој песми говорили,
– о смирењу које је пут спасења,
како је речено и у једној од најлепших
и најузвишенијих беседа
Господа Исуса Христа,
која је упућена свим људима
и свим народима,
и у којој је наглашено
да су блаженства,
тј, хришћанске врлине
– једини пут спасења човека,
али злонамерни читаоци
то другачије видеше
и уместо блаженству
они себи Химну лажи испеваше
Говорити и певати
о блаженом смирењу
значи сетити се блажених
и честитих људи,
који никада не траже
прва места на гозбама
и задовољни су својом платом,
чему је свети Јован Крститељ
поучавао војнике на Јордану,
смирен је онај
који себе види последњим
и најмањим од свих,
а не судијом васељене,
судијом Саборима и Синодима,
судијом Цркви Христовој,
а све са циљем да би себе узвисили,
а Бога и ближње унизили,
наше време је препуно такве гордости,
гордости Вавилонске куле,
заборављајући да је сатана
са неба само из гордости у ад пао,
јер гордост у себи садржи
и сва остала безакоња
О времену у којем ми живимо
писано је у Откровењу
светог Јована Богослова,
а говорили су и писали свети Оци,
који су пророчким духом
Цркву и Оце упозоравали
да препознају знаке времена,
како не би били слични
људима у време Ноја,
који су само себи веровали
и чудили се што Ноје
усред лета на брду барку гради,
многи су се подсмевали питајући,
зашто то ради, а он им је рече:
– Удариће дажд и кише
и биће потоп велики на земљи
због греха људских, то ми Сам Бог откри,
међутим, они праведном Ноју
не вероваше него су и даље
наставили да живе
по законима овога света и века,
и нису бринули о знацима времена
у којем су живели,
како се та повест
о праведном Ноју заврши
– познато је,
онај који је вером и смирењем
пред Богом живео – он се спасао,
а они који су веровали само себи
и својој истини – они су били потопљени
као некада египатски војници
Тешко је писати о блаженом смирењу
у неблажено и несмирено време,
које по многим Оцима
има све знаке последњих времена
која указују на крај историје
и коначну победу Цркве Христове,
оно што бих овде рекао је следеће:
читајући недавно старца Пајсија
дођох до сазнања,
да људи о духовним стварима
и стварима вере, па тако и смирењу,
могу разумети и прихватити
само по мери њихове вере
и духовног стања,
старац Пајсије је посебно нагласио
да већина данашњих људи
не желе да слушају ништа
о знацима времена
о Другом доласку Христовом и о Суду Божијем,
јер их то декомодира,
и ја се зачудих пред овом великом истином
коју нам свети Старац објави,
због тога су биле различите реакције
на наше скромне речи о смирењу,
јер су појединци у тој песми
цедили комарца
да би у последњим стиховима песме
нашли нешто чиме би аутора
могли оптужити,
и нађоше оно што у песми не пише,
али пише у њиховим срцима,
и тако цедећи комарца
– прогуташе камилу,
лажно песму протумачише,
све да би својој жељи удовољили и рекли:
– Распни га, распни!
