Митра Рељић: Видовдане, мој очињи виде…

На Газиместану, у удолини лево од споменика, и даље бокори црвени самоникли божур. Цвета кратко, колико да најави Видовдан, и већ почетком јуна са његове крунице отпашће последње латице. Мештани оближње Доње Брњице божур су расадили по својим двориштима. Жртвеном пољу, они као и Срби широм Косова и Метохије, у погрому по доласку међународних снага нереда, који до пламеног марта 2004. није ни престајао, прилагали су нове младе цветове. Ту је 11. марта двехиљадите убијен Срђан Перић. Док се кретао према свом имању злочинци су га најпре ранили хицима из пушке. Кад је покушао да устане, притрчали су са секирама. Срђан је имао 28 година и двоје мало деце. Било је то  време када се одбрамбена моћ Срба мерила капацитетом њихових плућа – снагом да дуну у пиштаљку коју су им војници КФОР-а лицемерно нудили као средство за позив у помоћ. Малобројни Срби из Горње Брњице сећање на Косовску битку чувају и на месном гробљу поодавно уврштеном на списак наше културне баштине. Онде, у низу, испред саме Цркве Светих апостола Петра и Павла, још пркоси времену десет велмошки обележених хумки. Мештани се држе предања да су то гробови Девет Југовића и „десетог старог Југ Богдана“. Неке од дислоцираних камених украса које су уочи потоњег рата Милан Ивановић и Драган Ђукић, припремајући монографију о овој некрополи, прикупили и сложили уз цркву – сведочили су ми Горњобрничани – британски војници су украли и однели у своју земљу. Мало ниже и ближе Вучитрну, на истој страни друма је, данас опустошена и опрљана, „бијела Самодрежа црква“. Равничарско село Милошево, попут осталих насеља смештених на некадашњем попришту Косовског боја – Обилића, Лазарева, Орловића, Девет Југовића, сличне је судбине; од преко 400 Срба колико их је до 1999. живело у овом селу, остало је петнаестак душа. И псалам безгробника на скоро сасвим затртом српском почивалишту.

И Газиместан, и божур, и Самодрежа црква, Лазарево, Обилићи, Орловићи, Југовићи – реалне су тачке простора на којем се збила Косовска битка, које је библијски и светосавски дамар српског народа преобразио у симболичке фигуре Жртвеног поља уткане у нови – Косовски завет, за који се пуне 634 године, као примарну тачку идентитетског ослонца, веже српско сећање. Нема места на земљином шару који би боље од Косова и Метохије послужио тумачима сакралне географије за промишљање простора као текста чија је метафизичка супстанца сродна духовној и душевној оријентацији народа који тај простор историјски насељава. Уместо да се адекватном политиком – језичком, културном и сваком другом, супротставе тежњи Албанаца да тај простор идентитетски „испразне“ и накнадно му конструишу неки нови идентитет, политички представници наше државе и њихови медијски промотери, прихватајући насиљем скројену „реалност“, косовскометохијске Србе, мимо Устава Републике Србије, неретко виде као мањину. Недавно нас један од аналитичара, социолог по струци, назва етничком групом, „тим живљем тамо“.

„Видовдане мој очињи виде, тобом видим што други не виде…“ Без Видовданског вида, ока загледаног у Царство небеско, многи би косовскометохијски Срби досад обневидели пред призорима у житном пољу страдалих жетелаца, коротних Ливадица, на Бистрици покошених дечака и девојчица, у Обилићу мучених, усмрћених па спаљених Столића, у кади удављених старица… Присећам се. У зору, на други дан Светог архангела Михаила двехиљадите експлозија је потресла Универзитетско насеље у Приштини и разнела кућу у којој је са својим сарадницима боравио тадашњи представник Југословенског комитета. Двадесетосмогодишњи Горан Јевтић није преживео. Док су у хируршкој амбуланти косовопољског Дома здравља без струје, из Приштине довезеног страдалника припремали за његово последње путовање својима у Батајницу, наизменично сам, по мраку, устрчавала степеништем на први спрат и стрчавала у приземље. Горе, у кревету, у болу и бунилу лежала је српска песникиња. Њен мозак, уморан од збрајања смрти, тог јутра је прокрварио одбивши да запамти и Горанову. Доле, уз ожалошћене раднике Дома здравља и особље Руске војне болнице, хтедох да се опростим од Горана. Само сам толико могла. Присећам се и новембра деведесет и девете. У жалосном приштинском сусретишту где су претекли Срби размењивали невоље и покоју наду, између старијих, махом жена, провлачио се и припијао уз баку црвенокоси пегави шестогодишњак Душан Витошевић којег су неким чудом успели да ишчупају из, још тада озваниченог, ораховачког логора за Србе. Где ти је тата? – несмотрено сам упитала Душана. Узели га – кратко је одговорио дечак. Дотад, као и отад, све до данашњег дана, нашој деци узимају очеве. Мајкама и очевима синове. Небројено њих. Једне без повратка, другима ломе кости по казаматима широм Косова и Метохије. У Витомирици, крај самог пута, зјапе темељи срушене куће Милорада Ђоковића. Милорад, неспреман да се одрекне очевине и спреман да „изазове храброст“, после вишегодишње голготе, допао је тамнице у Подујеву. У низу „злочина“, на терет му се – пише Живојин Ракочевић – ставља наводно убиство дванаест Албанаца баш на његовом имању које је 1913. године починила војска краља Николе.

И Милорад, и Слађан, и Милун, Радош, Душан, Урош, Далибор, Немања, Драгиша, Ненад, сутра ко зна ко. Сваки нови утамничени Србин баци сенку на страдање раније усужњених, од којих су неки осуђени на вишегодишње робије.  Колики нас се још сећају Зорана Колића из Добротина, Ненада Арсића из Чаглавице, Душка Арсића из Матичана, Горана Станишића из Словиња, Зорана Ђокића из Пећи, Златана Крстића из Неродимља, Гаврила Милосављевића из Истока? Већини њих приписан је „ратни злочин“ пошто су одбили да продају кућу или се усудили да се примакну својој, од стране Албанаца узурпираној имовини. А шта чине наши државни представници? Они нам нашироко препричавају оно што сви видимо и знамо, јадају се да су преварени. Као да нису знали да ће управо тако и бити. Успут вежбају с НАТО deathmakers-има који аминују приштинска злочинства, који су колико јуче сејали смрт над Србијом, тровали нам тле, крв рођене и нерођене деце. Освежавају нам памћење о „савезништву“ с Американцима и њиховим тобожњим добрим намерама. Заборављају да државу која тако често пружа руку помирења и гостопримство осведоченим непријатељима свог народа, тешко да ико може узимати за озбиљну.

Бриселским споразумом су, веле, добили на времену. Можда су они понешто и добили, али резултати те поразне нагодбе данас су сасвим видљиви. До Брисела су преко моста на Ибру могле само птице. Онда су нам забранили да се бранимо, приморавали да се одрекнемо себе самих и Видовданском етиком крепљене Слободе. Дотад су и Срби јужно од реке српски север осећала као сигурније сопствено залеђе. Сад се, једнима и другима, нуди маратонско робијање. Србима на Косову и Метохији током протекле две и по деценије никад није ни престајало да буде тешко, па је оцена да им је данас најтеже тачна само утолико што осећање безнађа у које су доведени никад није било присутније. Упркос свему, издржати морамо. Сви заједно, ви овде и ми на српском Источнику. Мање је важно ко је где настањен, важно је шта му је у души. Што нас се више душом пресели на Косово и Метохију, то ћемо бити сигурнији да ћемо сачувати и, како рече академик Предраг Пипер, „архипелаг смисла“ нашег колективног постојања. Свој Видовдан и Часни крст.