
Митра Рељић
– Добро дошао, ефендија! …, добро си дошао у божју и царскога раје кућу! Заповиједај да сједнеш, ефендија драги! Сједни, вјере ти! Сједни, царскога ти хљеба! (Григорије Божовић, Мој Колашин).
– Ља, Влашче, а кога си питао да носиш ту пушку? (Григорије Божовић, Неизмишљени ликови).
Ововремена ситуативна норма тзв. вертикалног комуникативног понашања, какво наведени примери илуструју, можда је унеколико лексички „уљуднија“, али није тешко замислити да (рецимо иза затворених врата у Бриселу, Вашингтону, Анкари, Београду, Подгорици, Скопљу) на подједнак начин показује статус силника и потчињеног.
Догађаји са Турцима у Црној Гори након што је ножем избоден млади Подгоричанин, постали су тема дана и српских медија. Бивши удбаши, професори, правници, набеђени аналитици те ини ици – одреда „добри познаваоци“ балканских и светских прилика, сјатили се да објасне узроке и последице подгоричких немирних дневи и ноћи. Углавном се слажу у томе да је реч о пропусту врха тамошње државе, што свакако није спорити, изражавају жаљење због атака на турску имовину, осуђују испољену ксенофобичност, позивају се на конвенције о људским правима, подсећају на „заједничку нам историју“… И све тако у духу однегованог удвориштва тренутно јачем и вучићевског медијског театра апсурда. Ако понеко и прозбори паметну реч (а било је и таквих), ова се изгуби у хорској бижутерији осталих. Снимак турске свадбе у Подгорици са распојасаним младожењом који је успео да „уграби“ Српкињу, или Црногорку – свеједно је, емитује се као потврда да се нешто грдно збило са Црном Гором и Црногорцима. А мени тек на памети она претужна песма из Косовског Поморавља: Паша грабио у мрак девојку, / Па је пронесе кроз турско село, / Кроз турско село, кроз Доброчане, / Зурле му свиру, / гочеви бију, / Да се не чује што мома плаче! Па Света мученица Босиљка Пасјанска чије смо се заветне жртве ових дана присећали. Данас се саме и добровољно отимају. Од себе и свога рода.
Већина „познавалаца“ свеколиких прилика и неприлика такође је сагласна у томе да се таква брука и несрећа у Србији никако не може десити. Ем што је – веле – код нас мање Турака, ем што безбедносне службе под будним оком „незаменљивог вође“ то никад не би допустиле. Проблем ових и јесте у томе што не виде (или се праве невешти) да се у Србији, таман као и у Црној Гори, све и већ поодавно десило, па и туркофилија. Београдске доконе госпође заљубљене у турске серије и глумце, решене да раскрсте са хришћанским именима, иначе учесталим по свршетку комунизма, својој тек рођеној деци надевају турска. Онур је најчешће. И баш је кул! То је онај у улози Сулејмана Законодавца – силника који је по освајању Београда 1521. у животу претекло српско робље повео у Цариград. Од несрећних Срба остао је само топоним Београдска шума.
Спајић им макар (видећемо докад) укину безвизни режим. А Вучић? „Молио сам“ и „молићу“ – кључне су речи декларативног суверенисте, након што је његов пријатељ испоручио хиљаде дронова својим косовским штићеницима. Чувши вест, мало се кобајаги љутнуо, па убрзо и прибрао рекавши: „Увек ћу да будем добар домаћин Ердогану, реч је о човеку који је подигао Анкару из пепела, Истамбулу променио лице…“ Важан је процват Анкаре, а то што су Турци после сто и тринаест година поновио притисли Косово и, захваљујући Вучићевој предаји севера покрајине, ојачали „зелену трансверзалу“ – за то ни абера. Па тако је, биће, и договорено. Оно што је наручено из Анкаре и Лондона, по вољи је и Бриселу. А Вучићево је да договорено изврши.
Додворништву није било краја. Сетићемо се како је усред Београда вођин „вјерни слуга“ певао „Осман-агу“ на уво неоосманском помамнику, и то на турском. Недостајале су још само робиње, даире и димије које би употпуниле слику харемске патологије, па да „султанов“ угођај буде потпун. У себи је вероватно мислио како око њега обиграва „липова вера“, раја која га се плаши. Отуд се и „захваљивао“ искључиво претњом.
Кроз њихову бурну историју, Србе су с разних страна освајали и тлачили. Али нико као Османлије није до крајности економски опустошио, културно уназадио и десетковао српски народ што исламизацијом која ће резултирати накнадним растакањем Српства, што прогоном и набијањем на колац, најпосле „данком у крви“, тј. отимањем најбољег мушког потомства. Обезверени и обезнарођени роб или, ако и туђин, човек „царског достојанства“? – такве поразно-самоутешне запитаности морале су пратити емотивна превирања уцвељених родитеља у настојању да превладају бол за отетом децом, понижење и нанету срамоту. Девширма је значила сигурну физичку, емотивну и психичку располућеност породице, сеоске заједнице, свеколиког народног корпуса. Уз све то, отимањем најбоље српске деце, Турци су јачали сопствени генетски потенцијал и у истој мери слабили српски. Трајне последице Османлије су оставиле на плану етнопсихолошког бића српског народа. Мимикријске особине и склоност „идентификовања с агресором“ – пише Владета Јеротић, непознате су српском средњовековљу и наслеђе су османског зулума. Ако особине рајинске потиштености у измењеним друштвеним околностима – напомињу стручњаци – и нестају, сведоци смо да, под претњом нових моћника и у изостанку државне стратегије и културне политике, оне изнова и на истоветан начин почињу да се манифестују. И кад пожеле да се додворе неким новим, западним „Турцима“, да постану „напредни Еуропљани“, данашњи конвертити нису свесни да њихова самопоричућа, толико жељена другост, увек провири испод давно скројеног „османског шињела“.
И лако бисмо с појединачним одродима да Вучић, све машући српском заставом, целу државу није довео у положај „идентификовања с агресором“. Како другачије објаснити тринаестогодишње настојање да несрећну Србију баци у чељусти отворених њених мрзитеља, истовремено подмукло подастирући јавности некооперативност и лошу намеру једине државе која се, кад је у питању Косово и Метохија, на седницама ОУН-а упорно држи Резолуције 1244. „Жаба се предуго кувала“, па није чудо што „аналитичар – жутокљунац“ ових дана, по свему судећи задовољан исходом, изјави како смо остали на три стуба, четврти се – рече – урушио.
Турци и Запад, поглавито Британија – тај вековни непријатељ Руса и Срба изнова су на заједничком послу. Синови и унуци оних који нам данас „откривају топлу воду“ о подметнутом Брозу, за педесет ће година распредати о још једном „лажном цару“. Историја нас ничему није научила, јер је нисмо ни учили.
Коју руку не можеш посјећи, ваља је пољубити – погубна је и кукавичка паремиолошка порука настала под османским игом која се и данас одашиље Србима, супротно свему ономе чему су нас најбољи међу прецима учили, укључујући и Његоша. Зато, ако су побуњени Подгоричани код оних који модерне мулти-трендове по правилу разумевају као обавезан отклон од свог, изазвали гнев и осуду, друге су, барем накратко, подсетили на то да „…тирјанству стати ногом за врат / довести га к познанију права / то је људска дужност најсветија“.