Митра Рељић: Светла Субота 1999

Ноћ је уочи Васкрса. Деветнаеста по реду откако ђаволове слуге ни живима ни упокојенима не дају мира и сна. Светла су погашена уобичајено, око 19.30. Деца, са све играчкама, већ „послагана“ у подруму. Родитељи, за случај да бану терористи, с пушкама дежурају на степеништу.

[Кад су, који месец касније, британски солдати развалили подрумска врата, бајонетима разбуцали плишане меде и душеке остале иза прогнане српске деце, па изнели нарамак нових пушака, не знам шта ми је било теже – да ли то што, као дуња жуте крагујевке падоше у руке окупатору, или то што ће једва ишчекати да придодају оптужници како су наводно и српски професори убијали, иако ниједна опалила није].

Из зграде Универзитетског насеља погледом обухватам предео Грачанице и пут према Скопљу. С балкона видим и небо, ноћас ређе озвездано. Осматрам исток, па запад. Исток уснуо, припокрио се. Запад – посвемашње крвав.

Како мој осветљен прозор не би жестио ионако намучене полицајце, преко столица насред собе разапињем ћебе, увлачим се у тај импровизовани шатор и уз батеријску лампу почињем да бележим.

Добречали су раније него обично.

20.35. Небо пресеца звук „анђеоске“ смртилице. ПВО ВЈ је с неколико ракета успешно одвраћа. Одмах затим чује се надлет следеће зловеснице.

20.45. Заглушујуће олбрајтовање васколике ескадриле призвало ме је на балкон. Из два правца косовске равнице успињу се срчани небобрани чија се ватра укршта изнад Грачанице. Светле ли Суботе!

Помисао да ће макар ноћас оставити небеско светилиште да почине била би одвећ наивна. Фарисеји и Пилати на истом су послу као и пре две хиљаде година. Ваљало би већ једном „погубити“ Оног што се осмелио да свему претпостави љубав. Подучио да земаљско је за малена царство… –  чуди се „фарисејска свита“.

21.00. Прва бомбашка детонација.

А ја, у овој уочиваскршњој ноћи, „с душом на готовс“, мотрим на праведнике који, уместо молитве пред причест, погледа упрта у небо, очекују отровом пуњене страшне справе / те бојеве главе. И знам. Ако ли кога од њих ноћас и дотакне муња Сатанина лука, из крви његове нови ће божур нићи, а душу ће му душа Светога кнеза у зору пригрлити.

22.17. ПВО ВЈ је поново у неравноправном двобоју с авионима здружених лудака. Небо се изненада смрачило. Само од Грачанице, у луку све до истока, још опстојава беличаста светлост. То су одсјаји петокуполне Зиданице, очињи вид Симонидин.

22.30. Нови непријатељски јуриш.

Они не могу појмити то да је мати Ефросинија ноћас, као и свагда, застајала пред једном па другом иконом, молитвено их целивала и за спас душа њихових грешних.

22.45. Потмула детонација.

22.46. Надлет.

Deathmakers-има је непојмљиво како се то народ, свикао да обедује са чистог столњака, носи са животом у подруму, пева и не плаши се биолошке смрти. Они што, уместо хлеба, на сто ногу стављају, не знају да овај овде, кад му је најтеже, у свакој небесној шари разазнаје пламен љубави Христове. И нада се.

00.50. Започиње послепоноћна блеријада.

До јутра су помамно јуришали, е да би већ једном и заувек утрнули васкршњу свећу. Њен пламен се од сваког ударца Сатаниног гнева на трен увијао, а потом још више пропињао дочекујући свитање радосног васкршњег дана.

Приштински Срби су сањиви, уз пратњу пакленог бруја западних бомбардера, похитали у Цркву Светог Николе.

*

Можеш оклеветати народе, њихове богове и снове. Можеш поморити људе и травке. Затровати зрно пшенице и капљу росе. Казнити птице што лете и мрава што уретко спава. Жива човека оставити без дома и давно уснулог без гроба (…)

У свитању пакла српско гробље је један од најважнијих стратешких објеката који „угрожава америчке националне интересе“. Звучи као груба шала, али – не говорите никада истину – ђавоље су заповести неписаних законика свеколиких данашњих моћника.

Попис преварантских, назови демократских начела избљуваних најмрачнијим силама евеструма у непрекидној борби против свега духовног, најлакше је било „имплементирати“ на тле вером, традицијом и културом неукорењена царства. Од пирата је најлакше било саздати Пилате (…) Ту су морали бити одгојени и наредбодавци и извршитељи ракетних јуриша на српске гробове.

У ноћи између 30. и 31. маја, приштинско православно гробље изнова је претворено у кратере црних јама. Песникиња је кренула да, како рече, види јесу ли живи гробови пријатеља јој Мишка, Бобана, Ивана. Ћутећи је с њима преданила. Очи су јој гледале из дубине неких других времена и светова. Иначе би обневидела од туге пред призором измешаних братских лобања што их је усред непочинка ненадано обасјала мразна зрака сунца. У тишини је слушала псалам безгробника: Драгане мој / ружо моја црна!