Довитљивост какву последњих година и месеци, у настојању да остану усправни и верни својој земљи, показују Срби на Косову и Метохији можда би најпре инспирисала Душана Ковачевића. Понекад се и сами смејемо смишљајући начине како да се доскочи поганом науму из Приштине. У томе су, силом прилика, предњачили власници аутомобила.
О мукама с таблицама и возачким дозволама
Кад су пре извесног времена с аутомобилских таблица поскидани, претходно договорени стикери и, сходно новом договору (још једном кораку у процесу признавања самопроглашене „државне“ творевине), уведена пракса „таблице за таблице“, што је значило да се по централом делу наше државе слободно размиле аутомобили с ознаком „државе Косово“, у чијим „границама“ се, заузврат, дозвољава кретање возилама с ознакама BG, RA, VR…, никако не и оним с ознакама косовскометохијских градова, многи овдашњи Срби су плакали одричући се ознака KM, PR и др., јер је та двословна „ситница“ била какав-такав доказ да смо још у својој држави.
Уследило је масовно „поклањање“ аутомобила сродницима и пријатељима изван покрајине како би се осигурале српске таблице (само да се избегну косовске), при чему би „даривани“ на папиру одмах и овластили „дародавце“ да се и даље служе „поклоном“. Све је то захтевало сложену административну процедуру, али су запослени у надлежним службама, поготово они у местима ближе покрајини, знајући за муку својих сународника, без речи излазили у сусрет. Кад је туга мало спласнула, као деца смо почели завиривати у таблице паркираних аутомобила на улицама Косовске Митровице, утешно констатујући да је београдских, смедеревских, крагујевачких, новопазарских и др. знатно више неголи оних с грбом назови државе. Али, не лези враже!
На ред су дошле возачке дозволе. Најпре је стигао абер да ће од тог и тог датума, при првој провери на друму, возачка дозвола издата од стране наше државе бити пробушена, тј. поништена. У настојању да колико-толико продуже „живот“ српској дозволи, Срби прибегавају новом „трику“, па поново пут Рашке, Београда, Врања…да пријаве како су дозволу изгубили и предају захтев за издавање нове. Рачунали су овако: буду ли заустављени на неком од косовских друмова, предаће на бушење ону тобоже изгубљену, а нова ће им остати да се још, па колико год то потрајало, храбре сазнањем да су своји на своме. Нажалост, пре него су и могли очекивати, уследиле су санкције којима се више није могло доскочити. Срби са севера покрајине и без тзв. косовских докумената, дефинитивно су код кола остали без кола. Неки су их одвезли и оставили у дворишта родбине и пријатеља изван покрајине, други забравили у гараже.
О косовском „држављанству“
Чак и добронамеран неупућени човек могао би поставити овакво питање: па што коначно, као привремено и нужно зло, не прихвате то „косовско“ држављанство? Та нису они бољи од браће јужно од Ибра који су, силом прилика, то поодавно учинили. Свакако нису, али и за ово постоји објашњење. До 2013. године и првог изгона Срба на тзв. косовске изборе, Срби са севера покрајине били су уверени да им то „држављанство“ никад и неће затребати. Имао га је тек покоји таксиста и неки од локалних „бизнисмена“. Дотад су „државонаумитељи“ и те како прижељкивали да Срби са севера прихвате косовске личне исправе, јер би то значило да им, макар и формално, признају „државу“. Чим су, следом испуњавања бриселске нагодбе, „испунили квоту својих држављана“ са севера, ствари су се обноћ промениле. Сетимо се да су на потоњим тзв. косовским изборима на којима су Срби учествовали могли гласати само имаоци косовских личних карата, па су (каквог ли парадокса!) за Српску листу гласали само номинални Косовари. Будући да су приштинске власти стигле до потоње фазе обрачуна са Србима, која подразумева њихов дефинитивни прогон, више им не пада на памет да том „реметилачком фактору“ деле држављанства. Било је појединаца који су у невољи и то покушали. Наишли су на подсмех и захтеве које је немогуће испунити. Од обавезе која је подразумевала да се уз захтев за „држављанство“ приложе ђачке књижице из основне школе, бабин и дедин родни лист те сијасет других бесмислица, дошло се до тога да се од удовице са презименом преминулог супруга захтева да се са њим поново венча како би јој то презиме било признато.
О путовању по плату, пензију, социјалну помоћ и покоју намирницу
Хтела не хтела, присетим се како су после подугог тамновања приштинских Срба, британски војници одлучили да их једном недељно „почасте“ превозом до Грачанице, где ће се срести с људима, отићи у цркву, купити новине и покоју намирницу. Транспорт се одвијао у мрачној кампањоли са гвозденим седиштима у коју се улазило тако што се спусти „лотра“ на задњем делу возила, па се хитрији некако успентрају, а оне слабије војници би дословно уносили. Приликом изласка представа је била још занимљивија. Они који се нису усуђивали да скоче, војницима који су стајали „на готовс“, неспретно би падали загрљај. Како не би поломили вратове, наш суграђанин Света беше се досетио да конструише чврсту (дрво-метал) хоклицу са три ногара, војници Светов изум оберучке прихватили те је хоклица отад редовно путовала с нама до Грачанице и назад.
Путовање у Рашку (Куршумлију, Врање…) откако су нам замандаљене поште и банкарске експозитуре, није мање „занимљиво“. За Рашку се, најчешће, хвата први аутобус, онај што из Косовске Митровице креће у 7 сати. Пре него се и уђе, размишља се о повратку. Хоће ли се, по обављеном послу, стићи на онај који са станице у Рашки полази у 10, или макар у 11 сати? У противном, дреждаће се на улици и по врелини, не би ли се, ко зна кад, дочекао какав пролазни из Београда. Све то зависи од прилика на административном прелазу. Ако виде да ће застој бити подужи, путници истрче из аутобуса, па похитају према „спасоносном“ гвозденом контејнерчићу са натписом Пошта. Буде ли ту новца (а почесто га нема) и стигне ли се, уштедеће се време, па у Рашки стићи штогод да се купи, можда и предахне у башти каквог кафеа. Док се чека испред гвоздене кутијице пуне мрака са четвртастим отворчићем – „шалтером“ из којег се помаљају само дречеће жути вештачки нокти (гледала сам и црвене, плаве, па бордо, зелене, црне, оне разнобојне и шљаштеће, али овако жуте не видех до у овој пустињи), кроз главу промиче мисао о „бризи“ државе за наше достојне животе. Кроз отворчић се унутра назире и онемоћали чича који дами са жутим ноктима нешто објашњава, по свој прилици, везано за „струку“, и то траје ли траје. За то време, путници који су заузели ред, будно мотре на аутобус у страху да им не умакне и да не остану на пустом друму. Нека госпођа пита где да подигне пакет. Чуј пакет! Госпођи, сви су изгледи, не долази у главу где и у каквом вакту живи. Питам госпођу на коју јој је адресу стигла пошиљка. Вади телефон и показује ми: Јариње бб. Прецизније не може бити. Напокон јој неко објасни да пакети не стижу у контејнерчић, него да мора сести у аутобус и продужити мало ниже до Руднице. Кад изиђе из аутобуса, кренуће уз брдо, проћи неку срушену кућу, и горе негде требало би да је још једна у коју стижу пакети. Хоће ли „запосленик“ на издавању пакета, ако се кућа и пронађе, бити на лицу места, то нико не зна. Поготово је неизвесно шта ће све госпођу пратити на путу до непознатог одредишта и назад на друм, па колико ће ту још чекати да се врати одакле је пошла.
О новоотвореним албанским продајним и услужним објектима у Косовској Митровици
Албанизација северног дела града протиче брже него што се и мислило. С јесени прошле године почеле су на све стране да ничу куће – крај пута и на ливади, испод цркве и посред преораног старог гробља…Омање и простране, подизане су на темељима старих и онде где их никад није било. Отимачина и продаја у самом центру града мање је била приметна. Све док овог лета нису осванули читави низови испражњених продавница и локала различите намене. И албански радници који су избијали зидове, спајали и проширивали просторе. Где су Гиле, Горан, Слађа…, људи до јуче запослени у самопослузи, апотеци, продавници чарапа, мењачници …, нико не зна. Док су припремали отварање прве продавнице, понашали су се као да је цео свет њихов, камоли кружни ток уз споменик кнезу Лазару који су претворили у стајалиште возила сваке врсте. Казна за паркирање на том простору следује само Србима, не и својима, јер се цела представа одвијала уз асистенцију и помоћ полиције. Улаз окићен венцем од разнобојних балона (те балоне баш воле), био је знак да је продавница отворена.
Албанци су добри трговци, спретнији од Срба. Зато се власник постарао да поред Mirësevini допише и Dobrodošli. Кроз широм отворена врата види се да је продавница, пространија од свих које Срби држе, снабдевена свакојаким ђаконијама. Знајући да Срби покаткад навраћају и у продавнице јужно од Ибра, власник се понадао да ће у ову која им је ту пред носом, тек нагрнути. Изгледа, барем засад, да се преварио, јер није исто својом вољом отићи доле и подржати узурпацију ово мало простора што нам је остало, прихватити смишљено потискивање српског језика од којег у осталим градовима Косова и Метохије није остало ни слово, ћирилично поготово (ако се словенска реч исписана латиницом где и види, у Призрену на пример, зову је босанском).
Свесни су Срби да би ту наишли на љубазност, за почетак, нашли и јевтиније. Они који се прибојавају да би, баш због тих повластица, неко могао поклекнути, барем двапут дневно „случајно“ прођу поред продавнице да провере „стање“. Засад одолевамо.