МИТРА РЕЉИЋ: Реинтеграција или разграничење – избор између стида и страха, слободе и ропства

Изговорено на шестом окргулом столу из циклуса „Реинтеграција или разграничење. Разговори о будућности Косова и Метохије“, 26. 12. 2019.

Присуство Срба на Косову и Метохији с разлогом се истиче као најважнији фактор очувања српског идентитета покрајине. С друге стране, током протекле две деценије, последњих година нарочито, код тог дела српског народа држава је подгревала, у првом реду, егзистенцијалне потребе (говорило се понајвише о улагањима), док је на делатном оснаживању индивидуалног и колективног идентитета, као првенственог смисла и услова њиховог опстанка на заветној земљи, мало шта чинила. Губило се из вида да српски народ на Косову и Метохији, почев од 1999. године, живи у ништа лакшим околностима од оних у најгорем периоду османске владавине, када је код Срба и формирана особина рајинске потиштености и спремности идентификације с агресором.[1] Проучаваоци овог феномена констатују да та особина у измењеним друштвеним условима нестаје, али, искуство нас учи, доласком сваког новог освајача она код слабашнијих изнова почиње да се манифестује мањим или већим отклоном од свог и, најблаже речено, сервилношћу према завојевачу.

Очување идентитета на Косову и Метохији, више неголи другде, подразумева одрицање. Спремност пак да се одрекне, па још, како би рекао Бела Хамваш, и расте у сразмери својих губитака, није својствена сваком, и то треба разумети. Али, као што поседује механизме уз помоћ којих и слабијег може охрабрити да се, кад је то неопходно, одрекне и издржи (појединац понекад и није свестан граница властите издржљивости), држава својим нечињењем или погрешним чињењем такође може подстаћи процес духовног малаксавања, што ће код одређеног броја њених грађана резултирати изменом аксиолошке слике света те идентитетским расцепом и, у крајњем исходу, конверзијом. Ако до националне конверзије и не дође, свакодневне поруке које одашиљу они који су, по речима проф. Часлава Копривице (који је о томе говорио баш на овом месту),[2] под притиском подлегли конверзији мишљења, имаће разорно дејство. Из мноштва таквих порука које сугеришу колективно „преумљење“, другим речима, одступање од властитих вредносних оријентира, поменућу само неке. То је, на првом месту, често понављана вишеструко проблематична тврдња да у свету нема правде већ само интерес, у којој се одрицањем садржаја речи доводи у питање и сврха њеног израза, тј. самог постојања речи правда, али и речи право, јер те две речи једна без друге не могу.[3] Сетимо се да је И. Кант поручивао да „са људским правом треба поступати као са светињом“ и да је услов остварења тог права видео управо у правди.[4] Е. Левинас, наш савременик, мимо политичких инстанци, још увек назире „могућности непредвидљиве доброте“ која би стала у одбрану људских права заснованих на начелу правде, а ова је „увек преиспитивање правде и очекивање веће правде“.[5] Изостанак правде значи да је суспендовано право, па је на онима који промовишу поменуту несувислу конструкцију (и који по правилу суделују у суспензији права) двоструки грех – кршење међународних и(или) правних аката сопствене државе – с једне стране, и дискредитација једне од најлепших словенских речи – с друге стране. Треба имати на уму да дата тврдња није од оних лако проверљивих из корпуса језичких манипулација, већ, с обзиром на данашње манифестације неправде, као и на узрастајући број „конзумената“ интереса, неистина у коју се почело увелико веровати.[6] Овој манипулацији подлегао је и, процентуално узевши, немали број Срба на Косову и Метохији. Код човека код којег је интересни принцип изнад етичког, национална традиција, индивидуални и колективни идентитет и интегритет постаје потоња брига. У мноштву примера подстицања материјалне незајажљивости, довољно је поменути државну уредбу из 2017. године којом се, супротно Уставу Републике Србије, судије на Косову и Метохији награђују неприлично високим, посебним пензијама с додатном могућношћу да се укључе у правосудни систем самопроглашене „државне“ творевине, одакле ће им следовати и плата.

Ми смо мали о чијој судбини одлучују други – подједнако је честа реченица, а Бриселским договором истој као да се желела осигурати и конкретна потврда, па смо сведоци свакодневне забране уласка на Косово и Метохију, не само политичарима, већ и спортистима, сликарима, хуманитарним радницима итд., што је до 2012. године, док косовскометохијским Србима још увек није било забрањено да се бране, било незамисливо. Нити смо ми мањи нити је албанска назови држава на Косову снажнија, па ипак њени терористи упадају на север покрајине (по правилу у зору) кад им се прохте и остављају иза себе кундацима окрвављене главе српских домаћина, њихове престрављене жене и децу, што је до потписивања поменутог споразума тек било непојмљиво. Реакције наше државе на све бруталније терористичке акте и утамничење недужних грађана своде се на једнодневна „стања приправности“ те благе прекоре упућене западним „пријатељима“ који терор својих штићеника толеришу, и тако том делу српског народа шаље јасна порука да му се ваља навићи на подаништво дивљаку, а држава ће се, сасвим занемарујући његову примарну жељу – жељу за слободом, побринути тек колико да не остане гладан.

Да нас и тако „мале“, сопствена држава може учинити још мањим показује чињеница да наши политички представници Србе на Косову и Метохији, супротно Уставу Републике Србије, виде као националну мањину (тако их и називају – српска мањина, српска заједница) која, сходно захтевима из Брисела и Вашингтона, треба да се интегрише у тзв. косовско друштво. Свођењем косовскометохијских Срба на националну мањину и убеђивање њих самих, као и Срба изван покрајине да ту реалност треба прихватити, најдиректније се подрива идентитетска сигурност српског народа и, ништа мање, српски идентитет васколиког простора Косова и Метохије. Мањина нужно не подразумева бројчану мањину у односу на друге групе,[7] јер, када би било тако, онда би и Срби, на пример, из Босилеграда или било ког краја матичне нам државе где не чине бројчану већину могли бити проглашени националном мањином. Ту чињеницу негде су имали на уму међународни и албански креатори косовског Закона о језику додељујући српском језику, макар и формално, статус службеног на целој територији покрајине.[8]

Кад смо код језика, једног од темеља идентитета, ваља рећи да, ако се изузму спорадичне констатације које никог не обавезују, наша држава није учинила ништа како би се спречило изопштавање и ниподаштавање српског језика у покрајини, криптоглосно понашање његових корисника, као и уништавање писане језичке баштине на Косову и Метохији. Најмање што се од представника наших власти могло очекивати јесте да зауставе коруптивно запошљавање и, уместо приучених наставника српског језика, српске школе на Косову и Метохији снабдеју образованим, по могућности најбољим, наставним кадром. Коруптивно запошљавање отерало је и не мали број свршених студената Приштинског универзитета, пре свега оних са Катедре енглеског језика и књижевности, у разноразне невладине организације које их претварају у анационалне индивидуе, неретко спремне да одбаце све чему су их њихови родитељи и дојучерашњи професори учили. Држава је, посредством образованијег општинског кадра, такође могла учинити, а није, да српски језик постане видљивији, барем у српским срединама. Доминантна латиница на улицама северног дела Косовске Митровице, уз мноштво антропонима, топонима, варваризама и егзотизама иностраног порекла, сведочи о номинацијској стихији која на том стешњеном простору нуди слику српског језика као садржајне, комуникацијске и естетске аномалије, пре неголи окоснице националног идентитета.[9] Супротно нашем немару, Албанци столећима раде на поништавању идентитетског језгра косовскометохијског простора, а од 1999. године показују решеност да се тај простор идентитетски сасвим „испразни” и накнадно му се конструише неки нови идентитет, по мери и жељи искључиво албанског етноса. Они то не чине само уништавањем или присвајањем средњовековне црквене баштине те каснијег уметничког и духовног наслеђа, затирањем српских гробаља, прогоном српског народа и његовог језика, већ и манипулативном општинском политиком на пољу тзв. градског пејзажа. Отимачи су боље од нас разумели да градски пејзаж, у првом реду ходонимија (називи улица и тргова), осим што представља видљив одраз званичне језичке политике, има знатан удео у (пре)обликовању колективног идентитета, идентитета простора и просторне идентификације становништва. [10]

Уместо бриге за очување, надасве угроженог, идентитета и интегритета српског језика у покрајини, бриге за његову ревитализацију, подизање комуникативних и естетских потенцијала, он је изложен додатном загађењу очитованом у језичким мистификацијама сваке врсте. Особеност политичке злоупотребе језика уопште, па и у јавном говору о Косову и Метохији огледа се у фреквентној употреби униформног корпуса лексема и синтаксема које редовно производе комуникацијску конфузију. Унисоно понављање речи и реченица с непримереним садржајем доводи до постепеног прихватања њиховог неадекватног појмовног садржаја, или до, ништа мање штетног, навикавања слушаоца да реч често бива семантички празна, па самим тим и неважна. Додатна специфичност дискурса о Косову и Метохији огледа се у томе што мноштво обмањујућих, збуњујућих и самооптужујућих тврдњи (као оправдање властитих поступака) попут: Резолуција СБ УН 1244 је неважећа, будући да се односи на СРЈ, саветодавно мишљење МСП ставило је печат на независност Косова, границу на Брњаку и Јарињу поставила је претходна власт, данас имамо 100% српских полицајаца на северу Косова, на Косову и Метохији је мало шта остало српско, митови су нам стварност, сутра нам је најстрашнија реч, док једни раде Сизифов посао, већина Срба навија за камен итд., неретко прати признање председника државе да неће говорити оно што би други волели да чују већ како мора и како реалност налаже, што представља језичку злоупотребу с посебно негативним учинком, јер оставља утисак тобожње искрености и крајње преданости интересима народа и државе. Диспуте о Косову и Метохији карактерише и посебна врста натукница (Јесте ли икад били у Качанику? Ја јесам, чини ми се, једном. Сигуран сам да већина Срба није, или јесте можда 0, 0001 % њих) којима се јасно сугерише да Качаник, али и Штимље, Суву Реку, Ђаковицу, Глоговац, Дечане те све градове и села из којих су Срби до последњег прогнани треба засвагда заборавити. Ако и оставимо по страни чињеницу да би свакој озбиљној држави и само она чудесна Црква Светог пророка Илије била довољан разлог да се бори за Качаник, да не говоримо о стратешком значају Качаничке клисуре – по речима проф. М. Степића, једне од капија балканске макро-тврђаве,[11] овакве и сличне поруке имају дубљи, неприхватљив смисао. Њима се сугерише противправна легитимизација масовног прогона српског становништва, као награда прогонитељу за учињена злодела. О Бриселском споразуму, који у целини представља управо то, говорили су, говоре и пишу позванији од мене, па је сувишно да анализама правних стручњака било шта додајем. Са аспекта неког ко живи на Косову и Метохији, могу једино да посведочим о „благодетима“ тог споразума које косовскометохијски Срби уживају на терену. Оне, те „благодети“, у најкраћем се своде на колективно понижење српског народа. Избегавање личног понижења подразумева напред поменуто одрицање, плаћање одређене цене. Избећи пак лично понижење не значи не осећати погибељни стид због понижености оног до себе.

Јединство косовскометохијских Срба о којем актуелне власти говоре пуки је привид. Реч је о прикривеној и, надајмо се, привременој располућености српског народа на Косову и Метохији, као последици претпостављања партијских државним интересима и интересима народа. Та располућеност је суштинског – етичког и идентитетског карактера и видљиво се манифестује двојаким понашањем Срба. С једне стране су они чије понашање детерминише страх – код једних донекле оправдан (страх нпр. сиротиње да ће због непослушности изгубити и онај минимум материјалних средстава потребан за одржавање голе егзистенције своје деце) или сасвим неоправдан (страх у сваком погледу добро намирених да могу изгубити прилику за виша намештења, још веће богаћење и сл.). С друге стране су они који се, упркос свим недаћама, још увек руководе осећањем стида. Напомињући да је реч о двама међусобно искључујућим механизмима људске егзистенције, Јуриј Лотман констатује да је страх осећање роба, док је стид осећање слободна човека.[12] Довољно је сетити се оне Његошеве Страх животу каља образ често… и мноштва сличних из паремиолошког фонда српског језика, па витезова из давне и најновије српске историје или прецендентних имена наше фолклорне традиције попут Јевросиме Мајке, оног ђетета Тадије из песме Женидба Сењанина Ива, мајора Тепића или Милоша Ћирковића, спремних да зарад очувања образа и властите идентитетске вертикале, не марећи за цену, надиђу сваки страх, довољно је, дакле, сетити их се, па разумети да српску културу детерминише стид, а не страх, другим речима – тежња ка слободи а не ропски дух. Предочавајући нам психолошки профил интересџије и страшљивца и сугеришући избор између слободе и ропства, професор Мило Ломпар, између осталог пише: „Али, човек који је променио мишљење зато што је подлегао некој присили, или страху, или наметању, или очекивању, или хтењу, носи у себи свест да је подлегао оном горем у себи. Он има потребу да сви око њега промене мишљење. Јер, само тако његов пад остаје непрепознатљив и невидљив. Отуд захтев за променом свести јесте захтев да се изједначимо у паду. Основно начело људске слободе налаже да том захтеву не подлегнемо.”[13]

Претпостављањем интересног етичком принципу на Косову и Метохији је, посебно од потписивања Бриселског споразума, код одређеног броја Срба дошло до видљивог посустајања стида пред страхом, па су зарад њиховог враћања себи нужне скоре и суштинске промене односа државе према Косову и Метохији. Те промене подразумевају реинтеграцију Косова и Метохије у уставно-правни систем Републике Србије.

Реинтеграција покрајине, о чему сања највећи број косовскометохијских Срба и Горанаца, са своје стране подразумева, у првом реду, неодложно повлачење потписа с погубног и антиуставног Бриселског споразума. Небројени досадашњи поступци приштинских власти били су довољан повод да се та грешка, уколико је ненамерно учињена, исправи. Осим евентуалне решености српских политичких представника да учињену грешку исправе (судећи по ишчекивању укидања робне таксе како би се преговори наставили, те решености засад нема), реинтеграција Косова и Метохије подразумевала би промену културне и сваке друге политике на самом терену. Потребно је, у првом реду, поново успоставити јединство српског народа. Говорити о јединству на основу тобоже 96% гласова за Српску листу, све када би тај проценат био могућ, представља обману свих који не живе на Косову и Метохији. У циљу успостављања тог јединства, најпре треба престати са праксом да се Косовци и Метохијци који се противе партијском једноумљу и Бриселском споразуму сви без изузетка жигошу као противници државе, јер највећи број њих не само да је далеко од рашићевског одметништва него је и уверења да је држава, уместо да на време санкционише то одметништво, исто допуштала како би се њиме у датом тренутку (нпр. при доношењу неповољних решења) могло манипулисати. У прилог овоме је и одвећ толерантан однос према онима који примају по две пензије или плате – из Београда и Приштине. Вишедимензионално оснаживање Срба и крајева насељених српским становништвом о којем, у оквиру краткорочних циљева, говори проф. Миломир Степић,[14] требало би, у првом реду, да укључује јачање свести о колективном идентитету и идентитету косовскометохијског простора. Та свест се снажи кроз ваљан образовни систем и посредством данас недостајуће језичке и културне политике. Косовска Митровица и остале српске средине морале би као нигде и као никад пре да заблистају српском ћирилицом. Иако од графијског конвертитства, вулгаризације и језичког загађивања нису поштеђени ни градови изван Косова и Метохије, то језичко помодарство овде може имати далеко веће последице. Озбиљне државе у своја најугроженија подручја шаљу најобразованије и најморалније људе, чинила је то својевремено и Кнежевина, потом Краљевина Србија. Само данашњи представници власти држе да све сложенији положај српског народа у покрајини могу решити локални, притом једино партијски подобни кадровици који речју и властитим понашањем сународницима сугеришу једино навикавање на новоуспостављену реалност. Наводим тек један из мноштва примера тог навикавања. Недавно сам у централној улици Краља Петра Ослободиоца наишла на групу младих активиста за очување природе који су позивали грађане да потпишу петицију против изградње мини-хидроцентрала. Кад сам пришла столу и извадила личну карту своје државе, скренули су ми пажњу да би пожељно било оставити податке косовске личне карте, а уколико је баш немам, ето, могла би проћи некако и наша. Одустала сам од потписивања петиције уз кратак коментар о приоритету документа не би ли се млади људи макар накратко призвали себи.

Реч разграничење обележава префикс раз-, чије је опште значење, као и код латинског форманта де(з)-, дис- – рашчлањивање, одвајање, разједињавање чак и деструкција.[15] Иако план о разграничењу, као ни мноштво других мутних планова, никад није предочен јавности, косовскометохијски Срби и сви други који још увек умеју да се застиде, знајући шта тај план значи, слеђени су пред могућношћу његове реализације. И неуком је јасно да, све када би линија разганичења била на Ибру (а, по свему судећи, планери је предвиђају још северније), то би значило свагдашњи губитак најсветије српске земље и одузимање сваке наде највећем броју Срба и Горанаца да ће икада дочекати слободу, једино што им је током последње две деценије давало снагу да издрже. Одвећ цинично звуче обећања да их држава неће заборавити, јер, подсећала сам на то више пута, и Кнежевина Србија је својевремено зидала школе, слала у Стару Србију и књиге и учитеље, али то није заштитило Србе од страшног, првенствено албанског терора, будући да су били поданици, не своје, већ османске државе. Набрајајући таксативно последице предлаганог, тзв. брзог решења питања Косова и Метохије, проф. Миломир Степић је, између осталих, навео и губитак наше идентитетске вертикале.[16] Може ли народ који је престао да доживљава и препознаје себе (а то управо значи губитак идентитетске вертикале) бринути о идентитету Срба остављених на милост и немилост непријатељу? С обзиром на историјско искуство, није тешко претпоставити шта би се десило са Србима поданицима неке албанске државне творевине, без потпоре своје државе и, још важније – потпоре своје Цркве, јер само потпуно неупућени могу веровати у, данас актуелизована, Ћосићева „далековида размишљања“о новим Српским Хиландарима у албанском окружењу. Проф. Богољуб Шијаковић је на првој, овде одржаној трибини, прецизно објаснио немогућност примене атоског модела на Косову и Метохији.[17] Искуство нам казује да би се Срби, дефинитивно остављени на милост и немилост албанским беговатима, понашали тројако. Они, већ начети, подлегли би убрзаном процесу етничке конверзије и, ако не синови, оно сигурно њихови унуци, били би нови рушитељи српских светиња, ако би као таква иједна то време дочекала. Други – вероватно највећи број њих, напустили би Косово и Метохију. Трећи би, попут оних под османском влашћу, можда и пристали на маратонско робијање зарад очувања родне груде, сањајући ослобођење макар и у далекој будућности. О слабим изгледима таквих снова говори податак да је у време османске владавине на Косову и Метохији процентуално било далеко више Срба него што их има данас, као и чињеница да су чак и у најтежим периодима те владавине неки српски манастири (попут Дечана), као такви, уживали тапијама потврђивану заштиту Порте.

Према томе, избор између реинтеграције и разграничења није ништа друго до избор између стида и страха, слободе и свенародног ропства, избор између очувања оног језгра српског идентитета чуваног од памтивека и одустајања од истог, другим речима, неповратног одустајања од себе.

Током протеклих двадесет година српски народ на Косову и Метохији био је изложен незамисливим страдањима. Ипак, треба имати на уму да и онде има оних који, неспремни било чега да се одрекну, како неко рече, живе сасвим добро од Косова и Метохије, не и за Косово и Метохију. С друге стране, небројени су примери спремности на свакојака одрицања људи стално настањених изван покрајине. Спремност, на пример, проф. Милоша Ковића да своје студенте поведе у Призрен у који је од 1999. године мало ко и од Косоваца крочио. Само непосредно упућени у косовскометохијске прилике могу појмити његову зебњу за животе студената и одговорност пред њиховим родитељима када су му, покошени вирусном инфекцијом, завршили у призренској болници. Организатори, учесници и посетиоци ове трибине, у највећем броју Београђани, такође су доказ спремности на немала одрицања зарад заједничког и тренутно најважнијег нам циља. Стога желим напоменути да би, у процесу реинтеграције, пред оне косовскометохијске Србе, свикле једино да примају, не и да штогод пруже, требало поставити и покоји захтев, ништа мањи од оног који су прегаоци изван Косова и Метохије сами себи поставили. А она смерна господа хришћанска из Ораховца, Велике Хоче, Горњег Ропотова, Прилужја те других места, одсад као и досад, ионако ће се понајвише радовати свима онима који им стижу с пуним срцем и прегршћу наде у једино што желе и очекују, а то је слобода.

На крају, уз молбу да ми опростите, желим да поделим са вама, овде присутним уваженим студентима, професорима, грађанима, делић интимних размишљања понеких од нас, који су у патњи стекли одличну кондицију, таман као у учењу или каквом спорту. Остало им је да, уз непрестане упитности о прочишћењу душе, као оном Јасперсовом услову слободе те услову комотног настањења патње у сопственој души, над том патњом бдију не би ли је заштитили од сваке банализације. Дакле, и понеки од нас који мисле да су философију патње, теоријски и практично, добро „апсолвирали“, индивидуалну и колективну патњу коју би, разграничењем или на било који други начин, произвело одвајање колевке Српства, не би издржали.

[1] Владета Јеротић, Србија и Срби између изазова и одговора, Београд: Ars Libri – Бања Лука: Бесједа, 2001, 157.

[2] В. https://www.youtube.com/watch?v=kPEdZasw-Rc

[3] Митра Рељић, „Реч демократија у служби овог погледа на свет“, Зборник радова Филозофског факултета XXXVI (2006), Косовска Митровица 2007, 412–413.

[4] Имануел Кант, Вечни мир, Београд – Ваљево: Гутенбергова Галаксија, 1995, 93.

[5] Емануел Левинас, Међу нама: мислити-на-другог: огледи, Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1998, 250.

[6] Митра Рељић, Реч демократија у служби новог погледа на свет, 413.

[7] Бахтин, Н. Б., Головко, Е. В. Социолингвистика и социология языка, Санкт-Петербург: „Гуманитарная академия”, 2004, 175.

[8] Митра Рељић, Најновији узроци и показатељи урушавања идентитета и интегритета српског језика на Косову и Метохији. – Зборник Института за српски језик САНУ 3: Српски језик и актуелна питања језичког планирања / главни уредник Срето Танасић, Београд: Институт за српски језик САНУ, 2016, 112.

[9] Митра Рељић, Бранислава Дилпарић, „Раскорак између декларативне и стварне бриге за српски језик (на примеру ергонимије северног дела Косовске Митровице)“, Традиционално и савремено у уметности и образовању (тематски зборник међународног значаја) /ур. Драгана Цицовић Сарајлић, Вера Обраовић, Петар Ђуза. – Косовска Митровица: Факултет уметности Универзитета у Приштини, 2018, 316.

[10] Митра Рељић, „О савременим косовскометохијским ходонимима (социолингвистички аспект)“, Јужнословенски филолог, књ. LXXII, св. 1–2 (2016), 140.

[11] В. https://www.youtube.com/watch?v=RIce5Hh98P4&feature=youtu.be

[12] Юрий М. Лотман, Воспитание души, Санкт-Петербург: “Искусство – СПБ“, 2005, 499.

[13] Мило Ломпар, Дух самопорицања: прилог критици српске културне политике; У сенци туђинске власти – 6., допуњено и коначно издање, Београд: Catena mundi, 2015, 21.

[14] Миломир Степић, Српски геополитички императиви у контексту глобалних промена: Косово и Метохија, у: Часлав Оцић (ур.), Косовска вертикала или неоколонијална вертикала?: демографски, економски, социјални, правни, геополитички и еколошки аспекти косовскометохијског питања, 2., допуњено изд., Грачаница: Дом културе „Грачаница“; Цетиње: Светигора; Београд: Институт за европске студије; ТВ Храм; Зрењанин: Грдска библиотека „Жарко Зрењанин“, 2019, 245.

[15] Милица Радовић-Тешић, Именице с префиксима у српском језику, Београд: Институт за српски језик САНУ, 2002, 152.

[16] В. https://www.youtube.com/watch?v=RIce5Hh98P4&feature=youtu.be

[17] В. https://www.youtube.com/watch?v=17hptRbv9IM