Митра Рељић: Одсјаји слободе са Газиместана
„Саслушај сада реч о слободи, неутољиви витеже крста часног и слободе златне!“ Тако започиње разговор о слободи између весника Божијег и Лазара Косовског у Царевом Завету Св. владике Николаја.
Кад је, унапред се приволевши Царству небескоме, пре 637 година српски кнез с васколиком војском кренуо у бој на Косово, из којег није хтео изостати ни слуга Голубане, камоли који од војвода, а шездесетак година касније запретила опасност да неће претећи ниједан дијак који би о кнежевом избору сведочио, запевао је народни геније гласније него икада дотад. Запевао је о Крсту часном и слободи златној – слободи унутрашњој, неугасивој, оној која подједнако сија „и у тамници и у двору“, што не узмиче пред коцем ни пред мачем. Довољно да сваког даровитог (а таквих је Срба свагда било) – песника, ликовног или каквог год ствараоца надахне и подсети на Завет који ће се, упркос свим погибијама и сеобама, сачувати до данас. Упркос Османлијама, Немцима, Енглезима, комунистима и аутошовинистима, упркос Вучићевом петнаестогодишњем „спуштању Србије с неба“, како се не једном хвалио.
Као узоран „радник на терену“, марљиво је извршавао захтеве „испоручилаца радова“ – вајкадашњих српских непријатеља, умногоме „премашивао норму“. Сваку евентуалну сумњу у сврсисходност нарученог, развејавао је машући српском тробојком уз паролашко „волим Србију више од живота“ (који истински родољуб такво што изговара?), а читава војска подјармљених – новинара, политичара, аналитичара, хорски кличући „незаменљивом вођи“, уверавала је пук да „радови теку добро“. У том заглушујућем мракозбору готово да се није чуо последњи вапај косовскометохијских Срба да им отимају последњу везу с отаџбином – школско и здравство, уз неверицу да су се и ове институције налазиле „у пакету“ поодавно парафираних одлука којима се покрајина изопштава из државе Србије.
Пòхвали ми се ових дана један поносни отац како му је кћер ђак генерације. Показа и диплому с фалинком. Пошто је девојчици уручена, из школе су замолили да се диплома врати, грешка се, напоменули, поткрала и мора се исправити. Испоставило се да је „грешка“ била у заглављу дипломе, где је стајало Република Србија, Министарство просвете и други уобичајени подаци. Брисањем заглавља „грешка“ је исправљена (пожурило се за сваки случај, јер у акту који су Вучићеви овдашњи намештеници донели, и стоји молба Приштини да им остави мало времена како би се народ привикао на нову правну ситуацију). Не могу да опростим себи што им диплому вратих – каже отац девојчице, јер дете сад има диплому из које се не види ко је додељује.
Кад је све „опослио“ и увидео да, већ опробаним механизмима, и даље може манипулисати масом, Вучић се досетио нечег што ником другом не би пало на памет. Одлучио је да уочивидовданску „свечаност“ приреди у проширеном Ћациленду, за шта нису биле довољне металне запреке; морао је бити ограђен високом металном жицом како невољници, попусти ли пажња чувара, не би могли побећи. Овде ће бити наше Косово – славодобитно је најавио.
Наше Свето Косово на које су се, упркос свим претњама, малтретирању и неизоставним хапшењима недужних, посебно за Вучићева земана, и јуче сјатили чувари Завета из Подгорице, Беча и Метохије, из Београда и Бање Луке, Суботице и Никшића… и његово ћацилендско „Косово“ имају једну, и само једну знаковиту сличност. Око нас све жешће стежу гвоздени обруч на Газиместану, претресају, тероришу, хапсе људе и знамења. Оградише богме и Ћациленд. Чему, ако их тамо „призива“ истинска, слобода златна која збори оном Његошевом „Шта год дође, ја сам му наредан“? Та, на Газиместан се једино тако и долази. Са пуном свешћу да се слобода осваја не свашточинством или ропском послушношћу него жртвом и вером у смисао Косовског завета.
Вучићеви гласноговорници не престају да се диче заставом од пола километра. Убедио је несрећнике да се родољубље мери дужином заставе. А храбри младић, пристижући на Косово равно, сања како да своју тробојку, макар и најмању, у недру скрије и око срца свије, завара зулумћара и пренесе је до споменика Косовским јунацима. Да је, по парастосу, онде развије и о Светом Лазару запева, јер се о Видовдану само о томе пева. И у Ћациленду се певало о свему и свачему, ударало на Завет са свих страна. Уочивидовдански вашар „увеличао“ је и онај што се фотографисао са џелатом који је ножем копао српске очи, па то, без имало стида, нехајно и на свој начин прокоментарисао. Као Вућићевом „фану“ овом је све дозвољено. Врхунац скрнављења Видовдана приређен је у Митровићевом развратишту, где су се уз звуке косовских песама око базена извијале голе сподобе оба пола.
За Вучићеве владавине све је наизглед по слободи избора. Ноћ вештица или, и ако је баш неком стало, може и Свети Лука, на пример. Тако изгледа на први поглед. Иза свега је он сам као безусловна и незаменљива „прилика“, једина способна да и уз пуке пароле „Србија, једна породица“ и „Грађани могу бити спокојни“ поништава српски идентитет или „амортизује“ терор на Газиместану и врисак девојчице којој отимају недужног оца. Да окупи довољан број „преумљеника“ и увери их да је његов избор и њихов избор. Па још да помисле како су слободни људи.
Истинска слобода јуче се, упркос терору, изнова крепила на Газиместану. Њени одсјаји постали су још даљи, обасјали и срца оних који ће тек доћи. Догодине ће нас онде засигурно бити више.
