У издању Косовскометохијског одбора Матице српске објављена је књига Идентитет и интегритет српског језика на Косову и Метохији. Рецензенти књиге су: проф. др Јелица Стојановић и проф др Бранислава Дипларић. У склопу књиге објављен је и резиме на руском (преводилац Верица Шево) и енглеском језику (Љиљана Тубић). Коректору и састављање регистра појмова урадио је Бранислав Карановић. Штампање ове књиге финансирао је Покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама.

Зачеци угрожавања идентитета и интегритета српског језика на простору данашњег Косова и Метохије сежу у период османске управе, са којом је у средишњу област српске средњовековне државе дошло до масовног продора Албанаца. Запоседајући српски простор, многи Албанци су пристизали као хришћани те су, како би стекли повлашћен положај у односу на хришћанску рају, прибегли стварном или привидном прихватању ислама. Привидно прихватање нове вере значило је јавно испољавање муслиманског верског идентитета и тајно практиковање хришћанства. Криптохришћанство, посебно међу Албанцима, већ од 17. века представљало је масовну појаву на Косову и Метохији.

Екстремизам Албанаца

Најчешће интересом мотивисана верска конверзија Албанаца у време османске управе – за разлику од Срба – на дужи рок није водила и потирању њиховог етничког идентитета, напротив, етничка припадност, упркос покушајима верских вођа у време младотурског устанка да очувају исламско-османски идентитет Албанаца, неретко је бивала кључни фактор њихове хомогенизације у остваривању општих циљева, посебно елиминације српског становништва.

У вези са несугласицама аутора око идентитетског-националног или верског приоритета Албанаца, сагледавши пут од отоманизма, преко кемализма до неоосманизма савремене Турске, дошли смо до закључка да је албански екстремизам – следећи у основи праксу својих свагдашњих заштитника – направио круг од верског екстремизма исламске провинијенције (у османском периоду) ка националном екстремизму пробуђеном, потом скоро век и по практикованом, у периоду националне консолидације и промовисања албанског језика до поновног препорода – данас веома уочљивог – верског екстремизма. Тај екстремизам усмерен је не само на поништавање етничког (словенског) бића на Косову и Метохији, већ и на трагове осталих иноверних (хришћана), укључујући и Албанце, о чему, између осталог, сведоче повремени атаци и на њихове надгробне споменике.

Успостављањем западног протектората на Косову и Метохији 1999. године, албански екстремисти не само да су стекли прилику него и обилату подршку протектора да дуготрајни процес десрбизације косовскометохијског простора приведу крају. Ако је криптохришћанство у доброј мери обележило османску владавину на Косову и Метохији, криптоглосија (скривање језичког идентитета) којој је прибегло српско становништво у циљу очувања голог живота је оно што ће обележити прве године западног протектората – будући да је српски језик постао основно средство идентификације „другог” и довољан разлог за његово усмрћење.

О положају Срба по доласку међународних управитеља говори и податак да су из енглеског – као једног од трију језика службене администрације – многи од њих убрзано савладавали првенствено лексику која се тицала пљачке, убистава, провала, протеривања, страха (robbery, burglаry, afraid, protection, help, murder и сл.). Латинизам, пак, escort Србе ће подсећати на време највећих понижења.

У низу других, једна од најтежих последица криптоглосије огледа се у лингвистичкој несигурности једног дела косовскометохијских корисника српског језика. Вековно насиље над српским народом и српским језиком под османском влашћу које је настављено у време комунистичког режима и кулминирало крајем прошлог века, у значајној мери се одразило и на комуникативно понашање српског становништва на Косову и Метохији те ставове према свом и туђем језику, укључујући ставове најмлађе популације.

Афирмација „косоварства”

Следећи лицемерну језичку и сваку другу политику декларативног утврђивања једнакости народа и њихових језика, челници међународне управе на Косову и Метохији су и српском језику доделили статус службеног, да би се потом – у немогућности да заобиђу његово формално официјелно присуство – према њему односили с крајњим омаловажавањем, већ самим тим што су послове преводилаца, новинара и редактора у „информативним” средствима КФОР-а и УНМИК-а на српском језику, састављача или преводилаца најразличитијих докумената препуштали или Албанцима или неписменим Србима.

У следу превасходно политички мотивисаног насиља над српским језиком, ови су се бавили „корекцијом” његове творбене норме, извргавали руглу ортографију и правопис, а језичким еуфемизацијама сваке врсте додатно загађивали српски језик скоро у свакој писаној и изговореној речи. При свеобухватном атаку на идентитет и интегритет српског језика не само да је свесно занемариван минимум етичког и естетског приступа језику, него су, неретко, намерним погрешним превођењем судских и других законских аката његови корисници аутоматски довођени у неравноправан положај.

У контексту збивања крајем 20. века, албанским политичким представницима није промакла идеја да, поред физичке елиминације људства, српског језика и  његових репрезентативних дијалеката, уништавања духовне баштине, као и свих осталих добара која би их подсећала на српско присуство – прибегну и преименовању преосталих Срба, а у циљу њиховог лакшег одрођавања и издвајања из целине српског корпуса – у чему су имали недвосмислену подршку представника протекторске администрације. Тако су Србе стали подводити под име „Косовари” – назив који се у политичком дискурсу Албанаца са Косова и Метохије појавио отприлике кад и мисао о стварању оделите државе коју би – по узору на већину других а за потребе западних промотера ове идеје – насељавао, макар и измишљен, истоимени народ.

О озбиљности овог наума говори податак да су чиновници КФОР-а и УНМИК-а у своје извештаје уносили језичке бесмислице попут „српски Косовар”, „Косовари српскога језика” и сл. Језичка пракса на терену била је тек додатна потврда стратегије западних центара моћи која се већ увелико огледала у корекцији назива српске покрајине и њених становника у лексикографској и другој литератури на француском и енглеском језику.

Покушај афирмисања „косоварства”, нарочито од стране појединих америчких чиновника у Приштини, умногоме је подсећало на интервенцију и залагање западних „поспремача” Балкана код промовисања „бошњаштва”, најпре у време Калајеве Босне а потом и 1990-их година прошлог века. Наизглед деривацијска омашка (суфикс -ар у српском језику првенствено служи за творбу nomina agentis), поодавно припремљени етнички „Косовар” у суморној свакодневици српске популације на Косову и Метохији звучи прилично онеспокојавајуће, тим пре што се – у следу његове медијске промоције – може чути и у говору немалог броја Срба.

О стању и положају српског језика на Косову и Метохији почетком овог века сведоче и резултати истраживања вербалних асоцијација на израз српски језик међу српским студентима и средњошколцима који живе на Косову и Метохији, а међу којима се срећу и реакције попут патња и искреност, је угрожен, забрана, живим без личне безбедности, црно, црна земља, нешто што је забрањено, наш крст и сл.

Уништавање наслеђа

У оквиру уништавања писаног језичког наслеђа (црквених, манастирских, градских, приватних и др. библиотека, старих рукописа и епиграфских споменика, надгробних и других натписа итд.), посебан губитак представљају уништене породичне архиве. На основу мањег дела само једне, случајно сачуване, породичне архиве обрађене и предочене у овој књизи, могуће је замислити колико се вредне писане грађе – тапија, крштеница, писама, старих књига и забележака давних читалаца на маргинама њихових листова могло наћи у породичним архивама старих Приштинаца, Призренаца, Пећанаца, Ђаковчана, Гњиланаца…) које су албански узурпатори српских домова месецима 1999. године приколицама извозили на сметлиште.

Поништавање српског идентитета косовскометохијског простора у протекле две деценије вршено је не само затирањем манастирских комплекса, српских гробаља и других показатеља њиховог вековног постојања на тлу Косова и Метохије, него и изменом топонима, ходонима и виконима (назива градских и сеоских улица и тргова) и другим политичким манипулацијама са језиком.

Редуковање, пак, броја корисника српског језика – осим прогоном и убиствима – вршено је његовим уситњавањем и преименовањем српског језика у тзв. босански језик у срединама са, традиционално екавском, староседелачком муслиманском популацијом, као и увођење тзв. црногорског језика након што се свега 19 Косоваца и Метохијаца изјаснило да припада црногорској нацији. У следу свеколиког разбијања и маргинализовања српског језика, он је од статуса надетничког какав је, упркос свим притисцима, имао до 1999. године, сведен на етнички, а многи му, укључујући и најпозваније да га заштите, супротно Уставу Републике Србије, приписују и статус мањинског самим тим што Србе на Косову и Метохији већ виде као мањину.

Утицај постмодерних кретања и глобализацијских процеса на идентитетско и аксиолошко преусмеравање српског друштва у целини – које се рефлектује и на плану српског језика – посебно се негативно одражава на његово стање и перспективу на Косову и Метохији. То потврђује и „језички пејзаж” северног дела Косовске Митровице – једине урбане средине у покрајини где је српски језик опстао. Доминантна латиница на улицама северног дела града, уз мноштво антропонима, топонима, варваризама и егзотизама иностраног порекла, сведочи о номинацијској стихији која на стешњеном простору северног дела Косовске Митровице нуди слику српског језика као садржајне, комуникацијске и естетске аномалије, пре неголи окоснице националног идентитета.

Свим наведеним проблемима, међу другим факторима, погодује изостанак адекватне језичке политике и језичког планирања, као и чињеница да се на дневном реду досадашњих и текућих преговора у циљу „нормализације односа” између државе Србије и дела њене територије, ниједанпут није издвојено нашло једно од најважнијих питања – питање очувања идентитета косовскометохијских Срба, Горанаца и других који се служе српским језиком, те очувања идентитета и интегритета српског језика на Косову и Метохији.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Покрет за одбрану КиМ

Насловна фотографија: Milos Miskov/Anadolu Agency via Getty Images