Мистерија атентата у Марсељу: Каква је улога украјинских нациста у убиству краља Александра

Питања ко су били главни кривци, подстрекачи, а ко стварни налогодавци све до данас су остала без одговора, записао је син убијеног краља, Томислав Карађорђевић

Челници хрватске усташке емиграције и Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО) су у августу 1934, у римском хотелу „Континентал“, одлучили да изврше атентат на југословенског краља Александра. За извршење убиства краља изабрани су припадник ВМРО Величко Керин алијас Владо Чернозимски и чланови хрватског усташког покрета: Мијо Краљ, Иван Рајић и Звонимир Поспишил.

Пиштоље за атентат је у Трсту купила фамозна „Плава дама“ – Стана, супруга усташе Антуна Године, а потом је оружје пренела у Француску у обичном коферу, путујући возом са југословенским пасошем.

Убиство краља Александра догодило се 9. октобра 1934. године у Марсељу, у 16 часова и 20 минута, на самом почетку његове званичне посете Француској.

Керин је излетео из гомиле на Берзанском тргу, скочио на папучицу кола марке „делаж“ и почео да махнито пуца из „маузера“. Краљ је задобио две прострелне и једну устрелну рану, четири зрна су погодила генерала Жоржа, а Луј Барту је рањен у леву руку.

Краљ Александар је одмах превезен у префектуру на Ру де Ром, где је констатована смрт.

Зашто главни кривци, подстрекачи и стварни налогодавци никад нису именовани?

У метежу који је потом настао, француски жандарм Сеафан Рињо покушао је да заустави атентатора и отме му оружје. Ка Керину је појурио и полицајац Гали, који га је убио хицем из „маузера“ испаљеним у груди. Потпуковник Пиоле је тада успео да пешадијским мачем зада атентатору неколико удараца, а полицајац Дебијон је из револвера погодио Керина у главу. Он је клонуо на тло, где га је светина буквално линчовала.

Генерал Жорж пребачен је у војну болницу и успешно оперисан. Из неразјашњених разлога, Барту је одбио помоћ жандарма и таксијем се одвезао до болнице „Отел Дије“, на тргу Калвер, где је, због превеликог губитка крви, преминуо.

Несумњиво је ко су непосредни извршиоци атентата на краља Александра. Међутим, остаје нејасна стварна позадина атентата, која није расветљена на суђењу. Извесно је да је у догађај била дубоко уплетена Мусолинијева Италија, која је тесно сарађивала са усташама и имала територијалне претензије према Југославији.

Како тврди Иван Качановски са канадског Универзитета у Отави, позивајући се на предмет Мацејко из Националног архива Канаде, хрватским усташама је у организовању атентата помагала Организација украјинских националиста.

„Не знам шта је права истина о атентату“, записао је принц Томислав Карађорђевић у својим мемоарима. „Много тога је остало нејасно. На пример, зашто је обустављена судска истрага, а посебно зашто главни кривци, подстрекачи и они који су атентат планирали и помогли у његовом извођењу, нису именовани“, додао је принц Томислав.

У тренутку атентата краљ већ био тешко болестан

Како наводи Томислав Карађорђевић: „Мало се зна о томе да је мој отац претходно тешко оболео. Мама ми је причала да је отац имао рак и да су му лекари предвиђали још шест месеци живота. Када је убијен, патолошки налаз је потврдио да је дијагноза тачна. Био је тежак само педесет килограма када је отишао у Марсељ“, додаје Томислав Карађорђевић.

Он тврди и да је краљево обезбеђење дошло до информације о припреми атентата из непосредног окружења усташког вође Анте Павелића, али је краљ одбио да стави панцирни прслук.

Сличне информације имао је и префект департмана Буш ди Рон Пјер Жуандо, који је министру иностраних послова Бартуу предложио да Александар „на француско тло ступи било где, само не у Марсељу.“ Када је то одбачено, префект је инсистирао да обезбеђење буде појачано, а да се краљ вози у затвореним колима.

Француска влада је одбила да примени ове мере.

Ко је украо оружје атентатора из Војног музеја у Београду?

Два месеца након окончања суђења, Централна архива покрајине Буш ди Рон из Екс ан Прованса поклонила је Управи двора у Београду оригиналну документацију о атентату, оружје које су користили атентатори, чауре и муницију, диван на који је Александар био положен у марсељској префектури, као и аутомобил марке „делаж“ у коме се тог дана возио.

Године 1936. управа двора је оружје и све остале предмете поклонила Војном музеју у Београду. „Делаж“ је био у сталној поставци Војног музеја све до 1944. године.

Након ослобођења Београда од немачке окупације 1944, сви пиштољи су нестали из Војног музеја и до сада нису пронађени. Војска је после рата неко време користила аутомобил „делаж“, све док није расходован.

За краљеве последње речи – „Чувајте ми Југославију“ – принц Томислав сматра да је то несумњиво била „његова мисао, његова идеја водиља“, али он не верује да ју је краљ изговорио пре смрти. Причу о наводно последњим краљевим речима у Југославију је донео Богољуб Јефтић који је, како подсећа принц Томислав, био у четвртом аутомобилу иза краљевог, а краљ је одмах усмрћен.

Како примећује новинар Бранко Жујовић: „Када је однос Александра Карађорђевића према личном здрављу и дужности у питању, вреди се сетити његове операције на северу Албаније, приликом повлачења српске војске. Он је са витешким презиром одбио идеју да буде евакуисан у Италију.“ Сложени хируршки захват обављен је тада у теренским условима, у маси која се повлачила.

„Имајући све то у виду,“ закључује Жујовић, „чини се да је Александру било прихватљивије да погине као војник, него да умре у постељи.“