Мишо Вујовић: О.И.: Парада демона победа крста

Олимпијада је почела парадом подземних или демонских сила, провокацијама и бласфемијом.

Током церемоније отварања, јавност је узнемирило ваљање по столу транс родне особе у женској одећи са брадо што је већина препознала као изругивање Тајне вечере Христове. Овај езибиционизам праћен скарадним порукама, изазвао је револт хришћана широм света. Конфликт и немир висили су у ваздуху. Овакав скандал уз забрану доласка руским олимпијцима озбиљно је довео легитимитет игара, што ће се продубити због фаворизовања америчких тимова и појединаца током њеног целокупног трајања. Конкретно наша кошаркашка репрезентација је покрадена против селекције САД у полуфиналу.

У таквом амбијенту појављује се Новак Ђоковић, са крстом око врата и након сваке победе он целива та страдалничко и спасилачко знамење.

Смиран и одлучан призива Бога да му молитвено заблагодари молећи да мир подари свима па и непријатељима. Снагом вере, успео је да умири разблудни свет и унесе светлост међу присутне.

На крају тениског турнира њему у част интонирана је химна Боже правде. Ноле се поново прекрстио призивајући благослов за све присутне, јавно се захваљујући Богу, породици и Отаџбини. Неко је коментарисао шта му је држава дала?

Држава нија владајућа номенклатура или државни апарат: Отаџбина смо ми сви, наши преци, наши гробови, наши храмови, цветна поља, реке, језера и надасве векови који нас чине народом. Отаџбина није само омеђана територија већ историја, памћење… Отаџбина је Бели Анђео и Студеничко распеће и Дечани жицом оковани, све Косметске светиње и Хиландар срце ван свога тела… Отаџбина је Новак, Богдан Богдановић. Алекса Абрамовић, Никола Јокић…, сви они су уткали део себе у непролазни мозаик вечности.

Отаџбина су сви марљиви прегаоци на разним пољима од аграра, фабричких хала, болница до спортских борилишта.

Зна то Новак добро, свестан да дамари Отаџбине увек куцају за њега.

Никада једно злато није сузама радости освештано као ово његово.

Са крстовима у срцу, за Новаком до трона су пристигли и десетак дивова, енергични и моћни као орлови. Алекса, Богдан, Никола..

Ко стари Солунци како је неко анализирао лик Алексе Аврамовића. Изабраници Карија Пешића у полуфиналу су изгубили, покрадени од судија.

Али су кошаркашкој велесили показали зубе. Демострирали су како се срцем игра.

Те ноћи, и поред крађе, ови дивови су успели да освештају салу и закрсте место догађаја, доносећи божји благослов. Атмосфера је промењена, прелазећи из мрака у светлост.

У борби за треће место кошаркашког турнира, Немачки селектор је одао признању српским кошаркашима изјавом да је српска кошаркашка екипа најбоља на Олимпијади, признајући успех ривалу који је победио. Ова изјава одзвањала је као признање истине и правде.
На крају, Олимпијада је завршена не само спортским успесима, већ и духовним победама. Базен за делфине постао је симбол те трансформације – од подземних сила које су доминирале на почетку до благослова небеских сила на крају. Олимпијада, која је почела у сенци скарадног сценског наступа, завршила је под светлошћу и милошћу божанске снаге победом српских делфина над хрватским баракудама. Још једно крстоносно злато као оно Новаково.