Мишо Вујовић: Народ у име народа

Мишо Вујовић

Увек кроз историју сиротињски синови – кука и мотика, су бранили Србију док су деца такозване елите, из изобиља са безбедне дистанце посматрала крцкајући народни зној.

Да ли је Србија овако масовно устала да бесно руши државу или да спаси оно што је од њене државности преостало? Не искључујем могућност да се иза овог грумена гнева, котрља још већа лавина или преношење хаоса и немира у суседству. Утапање Српске у Бих!?

Власт чији је императив одбрана привилегија и монопола, бахате нестручности и клептократије, већ месецима уместо да смирује распирује гнев народа, називајући студенте и народ издајницима и усташама. Не спорим да међу том масом или у сенци постоје такве индивидуе или цели тимови. Али шта ради власт и њене службе!? Ако шума гори сељаци се труде да гасе и спасе село и све што се спасити може.

Тамо где се патриотизам мери лојалношћу божанству владара држава и народ плаћају цех.

Знам да нам промене власти улицом никакво добро нису донеле напротив улица је као поплава избаци свашта на површину.

Да смо у говнима и то до грла није тешко утврдити и поред великих неимарских подухвата што нико не спори.

Споран је јавашлук, незнање и неодговорност што је резултирало трагедијом на железничкој станици у Новом Саду.

Експанзија градње стамбених објеката и фудбалских стадиона отвара питање да ли имамо више станова од становника, или више стадиона него гледалаца, као што је евидентно да је више села него сељака, да добијамо на маси али губимо на супстанци. Фаворизујемо послушне дисквалификујемо способне. Један смо од ретких народа са демократском аутократијом који у руском загрљају хрли у ЕУ без алтернативе.

Само мртав народ не реагује на тоталну узурпацију државе и њених институција. Само добро анестезиран човек не осећа када му ампутирају делове тела, да би га потом целог живота прогањао фантомски бол. Плашим се да не постанемо народ ампутираних шанси, а било их је кроз историју безброј.

Већ одавно смо упресовани између похаре споља и похлепе изнутра. Између оробљавања и покоравања, духовног отпадништва и физичког поданишта. Никада власт транспарентније није бранила државне интересе а нетранспарентније губила територије. Инфлација нам је појела све скупе речи па и ону најскупљу како је дежурни песник назва у једном од својих крикова за Косовом.

Тамо смо прошли ко у Источној Славонији и Западном Срему. Хрватска је мирно реинтегрисала своје територије у државни сустав. Србија се у Бриселу одрекла севера КиМ у име обећања да добије оно што је већ имала на северу Заједницу српских општина. Као да та заједница дефакто и де јуре није одбрањена још 1999.године. Држава Србија је на том простору имала ограничен али какав такав суверенитет под контролом УН и КФОР-а, који је сама суспендовала, препуштајући институције, народ, територији и привредне субјекте албанским властима у Приштини, правећи од маргиналног екстремисте Аљбина Куртија новог Скендербега.

Да апсурд буде већи ко се усуди да каже да је Космет и народ на њему остављен на милост и немилост албанским екстремистима, проглашава се страним плаћеником и издајником. Истина ма каква била не може се подвести под појмом издаје.

Исто тако бунт младости који се ових дана котрља улицама српских градова последица је свеопштег пада система вредности, колективне импровизације , масовне небезбедности, организованог криминала и општег моралног посрнућа поретка сведеног на монопол неколико интересних група.

Нажалост тај вашарски амбијент преселио се под купиле парламента и осталих институција срознаних на недопустив ниво примитивизма и бахатости.

Правило је да увек неко иза некога стоји. Иза политичара тајкуни и амбасаде. Иза народа Бог. Ко је иза студената говорим о већини њих. Само Бог и народ. Вероватно је да ће ту енергију неки обојити те да ће револуција прогутати оне најбоље и да ће петоколонаши узурпирати власт. Улица је поново на сцени више није ни црна стиснута ни крвава отворена шака. Већ кука и мотика.

Ако смо успели да духом улице населимо институције да нам некопетентост царује, послушност кадрује, памет тамнује, разум болује, улица ће, очигледно, одлучити ко ће да столује.

Улица има два крака или слободу или ново лице окупације као што нас бомбе не оборише али нас ослободиоци поробише.

Са народом, у народ, за народ, уз народ, оријентише се народ.

Невоља је велика када устане кука и мотика опомиње народно искуство.

На крају се намеће питање:

Ко је држава, однарођена власт или окуражени народ?

Не на народ у име народа!