МИШО ВУЈОВИЋ: Март

У марту су тенкови ЈНА изашли на улице Београда због масовних демонстрација одржаних у јеку распада СФРЈ. Из ове перспективе, потпуно је извесно да протест против Душана Митевића, директора РТС-а и његове уређивачке политике, није спонтано прерастао у масовне демострације. И то у време када се у Хрватској већ чују ратне фанфаре, а нови Устав Хрватске избацује Србе као конститутивни народ, што иницира балван револуцију, окончану „Олујом“ 1995. године, највећим етничким чишћењем у историји савремене Европе. Главни актери мартовских демострација су већ одавно бивши. Неки животно, други политички.

У марту је букнуо Хиландар. Ни њега као небески престо Србије није заобишао огањ запаљен у Пећкој патријаршији 16. марта 1981 године, као најава пожара у ком ће деценију касније почети да гори једна лепа и несрећна земља.

Паљење Пећке патријаршије комунистичке власти покушале су да свале на монахиње, како би се колико-толико сачувао привид заједништва и гурнуо под тепих бујајући албански сепаратизам. Из истог разлога чувари братства и јединства прогласили су да се, несрећни и заборављени, Ђорђе Мартиновић, „самоповредио“ гурајући флашу у анус. Њега су Албанци на њиви набили на колац на чијем врху се налазила разбијена пивска флаша. У силовању истине учествовали су министар Савезног СУП-а Стане Доланц, генерал Петар Грачанин, те сам врх полиције и правосуђа, чак је прећено и др Питеру Холију, светски признатом хирургу из Лондона, „да се не меша у унутрашње ствари Југославије“. Професор Холи је у извештају, након операције Мартиновића и експертизе целокупне документације на клиници „Сент Џорџ“ у Лондону, искључио сваку могућност самоповређивања, наводећи да су насиље извеле најмање три особе.

У марту се на Косову и Метохији, догодио невиђени погром Срба. Горели су храмови, спаљиване тапије,уништавана имовина малобројних Срба у енклавама. Терор, у директном преносу Си-ен-ен-а, над људима и културном баштином хришћанске Европе, одвијао се под будним оком међународне заједнице, КФОР-а и УНМИК-а.

У марту у Хагу освиће мртав Милошевић, у Београду је стрељан Ђинђић. Први је правно демаскирао лажи о Србима, обесмишљавајући фарсу звану Хашки трибунал, други је покушао да се осамостали од домаће мафије и међународне фамилије. Заједничко им је што су и један и други имали ауторитарну власт, лоше сараднике и очајне процене.

У марту је почела НАТО агресија, злочиначко бомбардовање једне суверене државе у срцу Европе. Убијање народа који је у два светска рата десетковао своју популацију борећи се против сила Осовине у Првом и нацистичке Немачке и њених савезника у Другом светском рату. Савезници су му вратили бомбама по глави, да би газде црних фондова створиле нарко-државу у срцу Европе. Генерал Весли Кларк, главнокомандујући НАТО алијансом у време агресија на СРЈ, запоседа експлоатацију угља на Косову и Метохији. Малден Олбрајт, државни секретар САД и главни ратни јастреб добија телекомуникације. Клинтонови су прагматичнији и токове прљавог новца трансферишу преко своје фондације. Био је то, кажу, НАТО генерали, приватни рат Олбрајтове и клана Клинтонових против Срба.

Овога марта, пси рата поново лају. Из НАТО алијансе звецкају оружјем.Командант за Европу, генерал Куртис Скапароти, не посматра само Србију као проблем на Балкану, већ цео српски народ. И Хитлер је у Србима видео проблем, пре њега слично размишљао Фрањо Јосиф, за њим Лењин, касније је дошао Клинтон..

Истовремено, на Скапаротијеву ратну песму, Америка и наш вољени Доналд Трамп пишу ноте, уручујући ултимативан план Србији у четири тачке, за решење проблема створеног 1999. године, насиљем. Уколико Србија прихвати понуду и призна Косово, не само да се заувек одриче дела територије од посебне важности за своје памћење, баштину, културу и духовност, већ даје легитимитет злочину и аболира злочинце пред судом историје.

Уз Божји, другог суда нема, пошто сили само сила суди, каже народ.

То потврђује и повест – од Римског царства до Трећег рајха, све што је почивало на насиљу насилно је и скончало.