МИСЛИТИ У ХРВАТСКОЈ: ИЗ ДНЕВНИКА ДУШАНА КОСАНОВИЋА
Мој пријатељ, Душан Косановић, један је од најаутентичнијих српских мислилаца данас. Један од разлога: живи у Хрватској, под надзором, па му је слобода ума један од начина да опстане. Редовно ми шаље своја размишљања, а ја заиста сматрам да она заслужују сваку пажњу. Зато молим читаоце: немојте жалити времена и воље да упознате овог аутентичног сазиратеља стварности у којој живимо. Он нема илузија, а данас је то најважније.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
СВЕ СЕ ВИШЕ ПЛАШИМ СРЕТНИХ ЉУДИ
Ваљда зато што попут Хајдегера свуда видим духовну „невољу безневољности“.
Наше дивне свиње, иако међу најинтелигентнијим домаћим животињама, „сретне“ су у четири скучена зида, дакле, у своме измету и смраду, мада би било природно да су рођене у слободи, на отвореном, да су по цијели дан напољу, на трави, у шуми, под сунцем и на чистом зраку, па да рију земљу тражећи жирове и коријенасто биље. На жалост, оне не знају за бољи живот. Оне су у рукама њихових скрбника и крвника – људи.
Западни је човјек пак, исто тако сретан у своме увјетованом стању које је апсолутно незнање (непознавање природе стварности и скученост перцепције), дакле, у још је горем положају, јер зидови људског затвора нису физички, већ духовни и ментални, а дух и интелект, одређују дијапазон кретања и дјеловања, а мисли и осјећаји генерирају човјекову стварност, а тиме и посљедице. Тако су људи у рукама медија и корпорација, први их препарирају, а потоњи експлоатирају.
За интрансигентног западњака, слобода избора је бирање канала на телевизору, одлазак у неки од трговачких ланаца, куповина лијекова, или пак гласање на изборима. А све под кишобраном корпорација. Трагично!
У Кини, гдје умјесто свиња једу псе, ствари су свима јасне: тамо више нитко нема илузије да нема никакве слободе. Мени је много проблематичнији Запад, у којем је популација у хипнотичкој сугестији како је слободна, штавише, чак анимира и глорифицира своје ропство, колико пасивним игнорирањем („а кај ми ту моремо“), толико и активним учествовањем („па ваљда они знају кај делају“), нешто налик на „вољне извршиоце“ (Auschwitz). Просјечни ће западњак, налик на злостављаног пса, покушати и угристи оног који га жели спасити (овдашњи менталитет).
Огромна већина, некада „људи“, јучер „конзумера“, данас „ресурса“, а сутра пак – „платформи“, и даље махнито навија, пјева, клади се, плеше, куха, гласа, купује на кредит, итсл. – а немају појма да демонске креатуре (Elon Musk, Jeff Bezos, George Soros, Bill Gates, Mark Zuckerberg, и др.) довршавају свјетски технофеудални комунизам, у којем ће стотине милиона сретних двоножних прасића, вегетирати у својеврсном метаверзуму, а то ће бити горе стање него у четири зида, горе чак и од колиња. Они ће рентати овај метаверзум и убирати профит. Ово ће бити виртуални пантагруелизам у којем ће зомбирано робље бити кàпои, како самима себи, тако и другима. Coup d’ etat више неће постојати нити у повијести, јер више неће бити књига, а камо ли у реализацији. Свакако је упутније одмах отићи пред Створитеља и памтити мирис пољског цвијећа, него ли остати овдје прикључен на BrainNet Interface, окружен са чопорима аутистичних деришта и сусједима таблетоманима.
На жалост, не питамо се сваки дан о смислу живота и својој смрти, али када то чинимо, омогућујемо сами себи докучивање своје егзистенције у једном изворном смислу. То показује да је појам тјескобе један од кључних појмова за разумијевање постојања као и то да је то углавном негативан осјећај с којим се суочавамо, али има позитивно одређење. Позитивно, јер нам отвара могућности за изворно, право моћи-бити. Тјескоба нам показује пут којим требамо ићи али и то да јесмо на путу, у егзистенцији.
„Сретни“ не виде духовну „невољу безневољности“.
Можда дође својеврсне до емергенције па да људи почну схваћати како имање избора није слобода, а то је тек заметак развоја самосвијести.
ШТА ЈЕ ИСТИНА?
Грчка ријеч за „истину“ је алēтхеиа, што дословно значи „нескривено“.
Са философске тачке гледишта, постоје три једноставна начина да се дефинише истина:
- Истина се поклапа са стварношћу.
- Истина се поклапа са својим циљем.
- Истина је једноставно рећи истину такву каква је.
Прије два миленијума, Истина је прво одведена човјеку по имену Ана, корумпираном бившем Јеврејском првосвештенику. После Ане, Истина је била одведена до владајућег првосвештеника Кајафе, који је био Анин зет. Потом јеврејски Синедрион објављује да Истина треба да умре. Међутим, Јеврејски савет није имао легално право да спроведе смрту казну, тако да су морали да доведу Истину код Римског гувернера у оно време, човјека по имену Понтије Пилат. Упита Пилат Исуса: „Шта је истина?“ А Исус прећута, и не одговори, јер је овај поставио питање на погрешан начин.
Свети Николај Охридски и Жички недвосмислено нам открива: „Истина је Ко, а не Шта. Истина је Личност, а не ствар. Бог је Истина. Као Апсолутна и супрелативна Личност, Бог је Истина.“
Али философија је наука о односу човјека и свијета, развијајући одређене концепте такве интеракције у свим манифестацијама. Конкретност истине је комплекс дефиниција које омогућавају разумијевање односа истине са предметом и објектом спознаје. Ако говоримо језиком философије, истина је епистемолошки показатељ мишљења у односу на предмет размишљања.
Истина као философски концепт има више врста: 1. апсолутни; 2. релативни; 3. објективни; 4. специфични. Сваки такав концепт има своје властито образложење за област дјелатности философије као науке.
Међутим, за мене јест значајно: „Ја сам пут и истина и живот.“ (Јн. 14,6).
Када је године 1807. Хегел излагао своју „Феноменологију Духа“ у граду Јени, слушаоци су били задивљени и опчињени, а то траје до данас, као и спорење ове величанствене интелектуалне конструкције, како зову ово Хегелово дјело. Прилазили су му и питали: „Али професоре, чињенице се не слажу с вама и противе се вашем поимању и тумачењу свијета“. Хегел је мирно одговорио: „Тиме горе по чињенице“.
Ноторна је и ова Ничеова максима: „Не постоје чињенице, већ само интерпретације“!
Опет, бјелодано је и недвосмислено: „И Логос постаде тијело и усели се у нас пуно благодати и истине.“(Јн 1, 14)
БОЈНО ПОЉЕ ЖИВОТА
„Мушкарац може преживјети рат с мање штете по свој значај него у сталном конфликту са свадљивом женом. Многа искуства у кући остављају тамније и дуготрајније озљеде на души од забијања бајунета у непријатеља у рововском окршају“. – Џорџ Бернард Шо
Игром околности раније сам данас пристао у локалну биртију, негдје око осам сати, на своју облигатну јутарњу кафицу. И погрешио сам, не мјесто, већ вријеме. Петочлани људски инвентар, ноторних маторих јараца, испијао је своје кафе и чајеве. Прво су пола уре гласно полемизирали о додавању лопте и о лошем суђењу, да би се слиједећих пола уре још гласније распамећивали о вирусима и вакцинама. А то није само данас тако, они то чине тристо шездесет и пет дана у години, свакога јутра (поподне је резервирано за мјесне адвокате испичутуре). Наиван би човјек пожалио њихове супруге, а то стога, што живе са овим људским разломцима; не, никако, грешка, ове су жене исто велики ерудити и инстант психолози, као што су им и мужеви молекуларни биолози и оцеанографи.
Сви они међусобно бјеже једни од других, након што ујутро у кревету погледају до себе и упитају се – „шта ми је то требало?“
Ту су још и њихова дјеца, која једва чекају да им старци помру, а то како би им остао стан или кућа, ауто или евентуално уходан посао. Ове узусе и обичаје познајем веома добро, јер их гледам и слушам око себе (Хрватска). Овдашњи се људи воле претјерано повјеравати и тражити подршку или разумијевање од странаца око себе (као и трачати и клеветаи другог недовољно познатој особи). Ваљда мисле да су остали као и они сами – лилипутанци живљења.
Три пут јао оној дјеци која још имају деде и бабе! Млађима деде и бабе смрде и досадни су им, а старијим унуцима напросто иду преко главе обавезе и обзири на које их тјерају њихови родитељи. Занемарите рекламне слогане са телевизија и из штампаних медија, у којима се цијела обитељ међусобно дарује, окупља за трпезом, снијежни ирваси излазе из ормара и спасавају дјецу, а бабе и деде имају бијеле зубе – то су глупости у равни ове п(л)андемије.
Међутим, најтежи или најопаснији по друштво (сусједство, улица) су они појединци, односно, мушкарци који су прешли своју четврту деценију, а још увијек живе са својим мамама. Није генерално, као и ништа друго у животу, али као што су сви усташе Хрвати, а сви Хрвати нису усташе, тако су сви градски пацијенти управо мамини синови – нежење! Били они Хрвати, Срби или муслићи – луди су и опасни к’о струја!
Парадокс је у томе, што познајем бројне самце, драге и поштене, колико „старе цуре“, толико и „старе дечке“, а не могу се међусобно пронаћи и зближити, јер је хрватско друштво исувише сиромашно и испразно, а заједница не нуди никакве садржаје и мотиве (та нећемо се женити да би имали са киме ићи на кафу; или рађати дјецу демографије ради), како год, наравоученије гласи: „Јер боље је женити се неголи изгарати.“ – 1. Коринћанима, 7:9. Без обзира на све. Без обзира на туђа искуства. Наравно, ако није у питању Ф. Ниче (“Чулност често претекне растење љубави, па корјен остане слаб и лако се да ишчупати.”) или А. Шопенхауер (“Оженити се значи своја права преполовити, а обавезе подуплати.”)
Ta свима је познато шта је пргава Ксантипа радила великом Сократу!
Мада постоје и чувени ријетки примјери, а у којима супруга има разумијевања за животни позив свог човјека: дошао сусјед или познаник на праг највећем мислиоцу двадесетог вијека Мартину Хајдегеру, а на вратима се појавила његова супруга Елфрида и казала посјетиоцу: „Mein Mann denkt!“ – отправивши истог …
Како год, ја и моја супруга, већ смо добрано прешли три деценије заједничког живота и још увијек имамо о чему разговарати …
Апропо, када сам раних осамдесетих протеклог вијека, са својим родитељима ишао к својима деди и баби у Јасенак (Горски котар), гдје је била једна биртија, само са гемиштом и ракијом, само једна продаваоница са мјешовитом робом и, једна пошта са једним телефоном – ја, градски дечко, бијах затечен минимализмом живота ондашње сретне и здраве дјеце! Саонице, па на брдо! Крумпир, па у ватру! Цура, па у шуму! Када би након дугог дана дошла ноћ, а ми дјеца пошли у кревет, ја се бојах да сам ослијепио и оглушио! И тако даље … четири деценије касније … овдашња градска дјеца, сада у европском граду, препуном екрана, свјетала и буке, немају кинематографе, немају сластичарнице, немају диско клубове, немају књижаре, итд. – болесна су душевно и физички, аутистична су и депресивна.
“У браку сваки дан има своју патњу, али и свој благослов.” – Серен Кјеркегор
СОМНАБУЛНИ МАСОВНИ МАРШ У РОПСТВО
Ваља увијек имати на уму чињеницу да наше мисли не могу промијенити оно што заиста јесмо, међутим, оно што опажамо, њихова је изравна посљедица! Сав објективни свијет, којим смо окружени, постоји само у нашим главама (не залазећи у његову физичку предметност, којој данашња квантна наука и онако одриче постојање).
Елем, зар ви мислите, да зато јер нетко има двије руке и двије ноге, главу са очима, ушима и носом – да га то чини људским бићем!?
Сва зла овога свијета уводи нам с врха наниже оних један одсто људи који теже потпуној контроли свега: воде, хране, сунца, природе, наших тијела, увјерења и самог мишљења.
Само се „људи дјетињег ума“ (Х. Хесе) могу радовати доласку 2022. године, опсесивно-компулсивно куповати и украшавати бетонске фиоке у којима живе.
Слиједећа година доноси увођење глобалне дигиталне безготовинске валуте и „универзални основни доходак“. Бити ће довољан један клик мишом, ових психопата са врха, па да „непоћудан режиму“ човјек изуби све (стаж, уштеђевину), па чак и да буде „испарен“ (Г. Орвел) као да никада није нити постојао.
Овај је луциферијански modus operandi, голубљим корацима увођен (иначе би се побунили) претходним менталним пасивизирањем популације путем „индустрије забаве“ (јавни спектакли, приватни скандали, естрадизација политике, стадиони, игралишта, позорнице, итсл.), а то због атеизирања и дехуманизирања друштва у цјелини (содомистичко разбијање хришћанске породице), а чиме из сјене руководе банкароиди и фармакомафија, а јавно пак, нео-либерали, еко-комунисти, климатски активисти, зелени антифашисти, сорошевци и њима сличне девијантне појаве које метастазирају у само ткиво друштва.
Патокрацијске и плутокрацијске структуре моћи, понудити ће нам утопистичку будућност (свјетски мир, одрживи развој, чисти зрак), на шта ће милиони препарираних блуна дати свој пристанак! Иза кулиса, власници крупног капитала стварају нове врсте имовине, захваљујући чему ће се на продају, под кринком „одрживости“, ставити не само природни свијет него и темељни процеси свег живота! Ови ће психопате и „власници“ у коначници имати право одлучивања тко смије приступити чистој води и зраку, те природи опћенито, дакако, одређивању цијена истих ресурса (утицај и оставштина архизликовца Била Гејтса, постати ће једном од највећих пријетњи за будућност човјечанства: лабораторијски произведена франкенштајнска храна).
Премного је начина поробљавања и пасивизирања свјетске популације на дјелу, па да би добронамјеран појединац уопће могао све да поброји или наведе, али ћу на крају само укратко о колосалној пријевари: Иако је подржава сложена мрежа лажи, прича о „COVID-19″ изнимно је крхка. Тај се консензус ослања на лажну знаност и нестручност и, у цијелости је неисправан скуп података о наводно „потврђеним случајевима болести COVID-19″. Пандемије нема! А без пандемије болести „COVID-19″ нема ни научног оправдања за увођење „вакцина“ против ковида које је узроковало свјетски тренд смрти и других нуспојава (Графенов оксид као тројански коњ у вакцинама против „COVID-19″, као наноматеријал који својим магнетизмом претвара људе у суперпроводнике).
Са већином се људи не може говорити као са духовима, већ као са нејачади; они болују, а држе да су здрави и све су већи дужници; они не виде спасоносне гозбе и не примају јаке хране, већ само млијеко сомнабулизма. Мањина пак, само слуша, али не врши и, они граде на пијеску. Како год, изнова ће слијепи стампедо игнораната и лицемјера појурити у тржне центре и бучно ће славити дочек кокузне Нове године 2022. – уз шампањац! Само забава, као и у Ноино вријеме …
БЛАГО ПРАЗНОГЛАВИМА
То што је некада био један језик завјере против Бога, то је данас енглески језик. Данас имамо нову Вавилонску кулу и ново богоборство у Европи. Као отровна испарења из политичких мочвара уздижу се ружноћа и лаж понад наших глава. Ружноћа и лаж са свеприсутних екрана гамижу међу нама. Ружноћа и лаж су имплементирани у позитивне законе, па тиме и заштићени од сваког критичког мишљења, од сваког доброг укуса и од сваког слободног пропиткивања. Можемо ли налик на цвијет лотоса држати главе изнад ове зелено-комунистичке пошасти?
„Свиње све виде свињски“, вели мој Ф. Ниче, па премноги пропадају а да нису нити кренули на пут: јер они „виде“ – они су развили добар укус, свој укус, јер „жаби је идеал љепоте жаба“, као што вели мудри Ф. М. Волтер
Благо њима; њима је добро!
„O, sancta simplicitas!“ – крикнуо је велики Јан Хус, видјевши како на ломачу под њим, нека бакица ставља нарамак дрва.
Оно што је данас заједничко свим студентима, од Триглава до Вардара, јест да немају појма о Јасеновцу и Јастребарском четрдесетих! Омладина је сведена на пуку биомасу. И то је срамота корумпираног и контаминираног образовног система. Али сви они знају да извјесни Џеф Безос (власник Амазона, у којем запослени раде 14 часова дневно) улаже милијарде долара како би бијегом са Земље покушао преварити Смрт! Замислите, како хрватски студенти не знају за Милана Кангргу и за Гају Петровића, а српски пак, не знају за Бранислава Петронијевића и за Милоша Н. Ђурића, али једни и други знају за јужноафричког инжењера смрти Илона Маска!
„Свети Дух је непосредно поимање Љепоте, пророчанско упознавање хармоније, дакле, стално стремљење ка њој“. Ф. М. Достојевски, „Биљешке“.
Мој драги пријатељ, више се не рукује са мном, већ боксује! Он је аутентични римокатолички вјерник (чита теолошке књиге и ватиканску литературу; дружи са павославним), а ипак, иде се данас вакцинисати већ по трећи пут. Не вјерује у Исуса, већ у Фајзера. Каже ми – страх га је! Упознавши га добро, ја не знам да ли се он више плаши мука католичког чистилишта, или се више плаши новог соја вируса, или се више плаши нуклеарног рата, или се више плаши беспарице? Он није нити доктор нити пилот, напросто, човјек очитава електрична бројила по зградама, мада је дијабетичар и депресиван. Како ми прича, наилази на препариране блуне, које му не дају прићи бројилу пред станом док им не покаже аусвајс (Krank-Ausweis).
Ја му кажем да „нека се не боји оних који убијају тијело, а душе не могу убити“, парафразирајући Матеја, али се он правда послом у државној фирми. – „Шта ћу? Изгубити ћу посао!“ – Велим му ја, зар Лука не казаше: „Тко хоће живот свој спасити, изгубит ће га“!?
На шта он мени каже: „Нека си ти мени жив и здрав!“ – и отиђе …
Како год, нити треба завидјети Безосу и Маску, нити треба жалити мога пријатеља, јер смо сами изабрали своје улоге и задатке.
„Та у једном Духу сви смо у једно тијело крштени, било Жидови, било Грци, било робови, било слободни. И сви смо једним Духом напојени.“ 1. Коринћанима, 12:13.
Давно смо све посијали, а сада је жетва!
Међутим, већина не зна шта би са небеским сјеменом, удомаћенима у своме отуђењу, оно пада међу њих као да је Онаново.
„Највиша љепота није спољашња него унутрашња“. Ф. М. Достојевски, „биљешке уз Браћу Карамазове“.
Не знам је ли човјек хипостазирани битак или сасвим акцидентално биће, али знам да је „по себи“ једно голо сада у чистој нули садржаја, а „за себе“ још није. Ваља му се сабрати! Систематски фрагментиране перцепције, човјек не увиђа природу стварности, па сљедствено тому, не зна да је објективни свијет само пројекција његовог замагљеног ума, а не стварност. Човјек јесте, а да није, јер је његово „ја“ још увијек „не-ја“. Из „јесте“, ма како да је оно укоријењено у природи или у нашем бићу, не може се добити „нужно“.
Да ли ће људи спознати да је „лијепо оно што се свиђа само по себи без интереса за реалну егзистенцију и за посједовање ствари“ – И. Кант
НАПИСАНО ЈЕ ТРАЈНИЈЕ ОД БРОНЦЕ
Благодарим Створитељу што ме прије више од три деценије спојио са мојом супругом. Иако смо у потпуности различити, када бих се и поново родио, изабрао бих исту дјевојку. Једнако благодарим на чаши воде, на књизи, на смирености. Смирење је по ријечима Светог Јована Златоуста, темељ, мајка и почетак свих добродјетељи. За Светог Јована Лествичника, „Смирење је царица врлина, а смиреноумље је безимена благодат душе, чије је име познато само онима који су је упознали само на своме сопственом искуству.“
„Ко неку ствар, која не води материјалној користи узима озбиљно и њоме се бави, тај не смије да рачуна на наклоност својих савременика.“
Артур Шопенхауер, (1788.-1860.) – „Свијет као воља и представа“ 1. том.
Вазда је на Земљи било генијалних, мудрих, умних и хуманих појединаца, али ми лични осјећај говори да постоје и они за које се може рећи – добре душе као крух. Падају ми на ум двојица које бих радо имао за присне пријатеље: Мишел де Монтењ (1553.-1592.) и Блез Паскал (1623.-1662.). Par excellence добре душе и неприкосновени мислиоци.
Са Крлежом, иако мој ментор, не бих се могао дружити, јер је превише темпераментан и горд; са Андрићем пак, за мене највећим приповједачем који је ходао Земљом, исто не би, исувише је интровертиран и далек за мој поглед, са Црњанским, вехементним бићем са друге планете – тешко, можда са Мехмедом Селимовићем, да, вјеројатно пријатељ са Мешом. Али за разговор, диспут и полемику, то је нешто сасвим друго. Волио бих за разговор уз кафу имати „српског Толстоја“ – Добрицу Ћосића или нашег највећег етичара и хегеловца Милана Кангргу.
Како год, о генијалнима, о мудрима, о умнима и о хуманима, сада не желим писати, изузев за узор навести по неко име: прво, генијалан, а што за мене није синоним за домишљат или инвентиван, за мене је генијалан Вилијам Шекспир! Друго, за мене је један од мудрих Отац Јустин Поповић! А уман пак, један од најумнијих је за мене – Готфрид Вилхелм Лајбниц! Од најхуманијих пак, био је Михајло Идворски Пупин. Гдје онда стављам Ф. М. Достојевског? Он је све то! Он је још и мој брат и мој интимус. Достојевски је Свечовјек!
Они пак, које не споменух, нисам заборавио, него их не споменух!
„Убјеђења су опаснији непријатељи истине него лажи.“
Фридрих Ниче (1844.-1900.)
Наиме, кад бих хтио упознати карактер човјека или га тестирати, могио бих га најбоље и најбрже упознати путем ових кратких питања: Достојевски или Толстој? Ниче или Шопенхауер? Тесла или Пупин? Крлежа или Црњански? и тако даље и тако ближе …
Како год, филозофске истине можемо да примимо једино од самих њихових твораца: стога, онај који осјећа занесеност према мишљењу, мора бесмртног учитеља сам потражити у светилишту његових дјела. Тим више, у ноћи свијета нашег доба. „Дођу тако, времена када памет зашути, будала проговори, а фукара се обогати! И да тако потраје дуже, све на земљи би се уцрвало и пропало, дете у мајци и семе у земљи. Али Бог се смилује, те се опет све исправи и окрене на добро. Бог једини”.
Иво Андрић, (1892.-1975.)
„Блажен човек који не иде на веће безбожника,
и на пут грешника не стаде,
и на седалиште погубника не седе.“
ПСАЛАМ, 1:1
Живимо у времену кад већина не само да више вјерује штампи и телевизији него ли Светом писму, већ за ову књигу нити не мари! Чак и они добронамјерни, свакодневни потрошачи, падоше под „лијени аргумент“ (Хризип из Солија) по којем човјек ништа не треба чинити, треба само тежити за својим задовољством. Тако чини овдашња критична маса под утицајем медија. Они нити не постоје, јер ништа не раде за опће добро. Они су по мени гори од оне мањине која активно ради на уништењу човјечности. То су овдашњи: „не би се штел мешати“, „а кај ми ту моремо“, „па ваљда они који требају знају кај делају“. Надам се да се са тим „длакама ни врит ни мимо“ ложе ватре у паклу.
„Знам твоја дјела да нијеси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, будући млак, и нијеси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својијех.“
Откривење 3:15-16
А свјетовни јунаци овог доба су политичари, спорташи, менаџери, банкари, старлете, адвокати, манекенке, пјеваљке, новинари, глумци, и слични паразити који се хране рајетинским мозговима. На дјелу је проскинеза пандемонијском олтару.
„Јер нема у устима њиховим истине,
срце им је сујетно;
грло им је гроб отворен,
језицима својим дволичаху.“
ПСАЛАМ, 5:10
Ваља увијек имати на уму да је наша истина као издаја у царству обмана у којем живимо! Међутим, морамо више вредновати истину него тзв. пријатеље.
Јер, „истина није курва што се баца око врата онима који за њом жуде: штавише, она је тако ломна љепотица да чак човјек, који јој све жртвује, још не смије да буде сигуран у њену наклоност.“
Артур Шопенхауер, (1788.-1860.) – „Свијет као воља и представа“ 1. том.
