МИШЕЛ ЗУБЕНИЦА: Србија на раскршћу у 2016. години

Колико год мислили да ова 2016. година не може да буде тежа на спољнополитичком плану од прошле године у којој смо се суочили са бројним проблемима попут претње да будемо проглашени геноцидним народом путем британске резолуције о Сребреници у УН, покушајем да Косово постане чланица организације УНЕСКО, хрватском економском агресијом, подизањем жице од стране северног суседа због таласа избеглица са Блиског истока… истина је да ће ова година по свему судећи бити са још више посла и изазова.

Пре свега, међународне прилике су све неповољније по нашу земљу. Уместо жељно очекиване релаксације односа између Запада и Русије, јавили су се нова неслагања и сукоби, овај пут између Москве и Анкаре, једне од најважнијих чланица НАТО алијансе, прво око обарања руског бомбардера СУ-24 од стране турских ловаца а затим и око руске интервенције у Сирији и оптужби да Турска тајно помаже терористичке групе у Сирији.

Међутим и када би ставили по страни међународну политику великих сила, не би могли да побегнемо од последица њихове политике на наше најближе окружење. Неколико питања пред Србијом ће бити постављено да одговори услед потпуне дестабилизације региона Западног Балкана.

1. Прво питање ће бити, како ће Србија реаговати када Република Српска распише референдум о суду и тужилаштву БиХ, имајући у виду да ће Запад вршити притисак на Београд да наговори председника РС Милорада Додика да одустане од референдума? То питање се наставља на следеће а то је како ће Србија реаговати кад службено Сарајево уз логистичку подршку америчке амбасаде крене фронтално да руши власт Милорада Додика, после чега би била отворена врата реконструкцији БиХ, што би значило свакако одузимање надлежности Републике Српске уз јачање централне власти у Сарајеву?
2. Следећи проблем за Србију ће бити ситуација на Косову и Метохији, која је крајње деликатна имајући у виду анархију која влада на овој територији. Тренутно у Приштини се не зна ко има највише утицаја од албанских политичара на доношење одлука, да ли је то Хашим Тачи, Рамуш Харадинеј или можда екстремистички покрет Самоопредељење. На кршење Бриселског споразума од стране приштинске власти и на одлагање формирања заједнице српских општина, влада у Београду ће морати да има адекватан одговор, знајући да од тога зависи положај српског народа на Космету као и даље европске интеграције Србије.
3. Црна Гора је такође дестабилизована услед позива НАТО алијансе да се прикључи овом војном савезу, што је довело до великих подела у друштву, јер не постоји консензус поводом овог питања. Како ће се Србија поставити ако Црна Гора постане чланица НАТО-а и тако буде у догледно време окружена свуда са копна са НАТО чланицама?
4. Српско-хрватски односи биће на посебном испиту, пре свега због формирања контрoверзне владе са неколико проусташких елеманата попут министра културе али и због свеукопне атмосфере у Хрватској, где су тамошњи Срби већ дуже време изложени шовинистичким испадима. Ако овоме додамо и питање наоружавања балистичким ракетама које је покренула још прошла хрватска влада, биће право питање, да ли ће Србија имати адекватан одговор ако знамо да Загреб као чланица ЕУ са правом вета може заставити Србију на европском путу?

Поред ових проблема у региону, Србија се већ сада суочава са све суженијим простором за балансирање између Истока и Запада. Ратификација споразума о сарадњи са НАТО у области логистичке подршке, изазвала је сумњу да је Србија ипак изабрала свог стратешког партнера о чему је дао коментар и московски дневник Комерсант да Србија, коју Русија сматра главним савезником на Балкану, прави крупне кораке према НАТО-у, не одбацујући формално политику неутралности. Meђутим, када би анализирали шта би за Србију значило одабир само једне стране, дошли би до закључка да би последице биле катастрофалне у сваком случају. Ако би Србија изабрала пут учлањења у ЕУ и НАТО уз увођење санкција Руској федерацији, Србија би се суочила са уништеном пољопривредном производњом, јер би руско тржиште било затворено за српске сељаке и пољопривредне произвођаче и такође са „енергетским ударом“, јер је Србија зависна од руског гаса, и руска страна би вероватно под тим околностима тражила враћање дугова за гас у најскоријем року, за шта у српском буџету нема средстава. Са друге стране ако би се Србија одрекла ЕУ и сарадње са Западом и окренула само ка Москви, суочила би се са финансијским ударом, имајући у виду да 70% српског извоза иде на тржиште ЕУ, да стране инвестиције углавном долазе из истог правца и поред тога због дуговања према ММФ и Светској банци које су институције под политичком контролом западних центара моћи. Такође, услед оваквог спољнополитичког избора, Србија би била плодно тло и за политичку дестабилизацију на неколико начина, као што је на пример питање Санџака  и све гласнијих позива западним амбасадама одређених локалних бошњачких политичких структура који траже међународну подршку за формирање аутономије у том делу Србије.

Дакле, окретање леђа било Западу или Истоку имало би веома лоше последице по Србију, што значи да политика балансирања нема алтернативу. Међутим, Србија ће се свакако наћи на раскрсници могућих потенцијалних одговора, како на проблеме регионалних фактора тако и на притиске новообновљених хладноратовских блокова. Поред свега овога, за који месец ће кренути и нови талас миграната са Блиског Истока, а чекају нас и ванредни избори, што значи да нас чека веома вруће овогодишње пролеће. Одлуке које Србија буде доносила 2016. године имаће много дуготрајне последице по њену судбину и будућност њених грађана.

Тагови: Мишел Зубеница