Миша Ђурковић: Време грађанских ратова

фото: Getty Images

Док је Србија у стању грађанског рата ниског интензитета, ни у остатку Европе прича о грађанским ратовима није нимало наивна. После студије Дејвида Беца „Грађански рат долази на Запад”, ова тема је ушла у главни ток. О њој се увелико расправља.

Србија је већ у стању грађанског рата ниског интензитета и право је чудо да још нема мртвих у овим сукобима. О томе говоре не само свакодневне слике са улица већ и континуирано посустајање инфраструктурних система попут Електропривреде. Можда је најбољу оцену свега овога што гледамо после првог новембра прошле године дао један недавно ражаловани генерал, који је вероватно склоњен као део појачаних припрема за увођење Србије у НАТО.

На питање како му све ово изгледа рекао је да му личи на класичне маневре у којима имамо две војске, али је генералштаб исти. Додајмо, само што није у овој земљи него на Темзи. Он изгледа управља и влашћу и протестима и може да ради са нама шта год хоће.

Но, прича о грађанским ратовима у Европи није нимало наивна. Ових дана су велики публицитет добила истраживања и текстови британског професора Дејвида Беца. Ради се о познатом професору Кингс колеџа са Департмана за студије рата. Његова специјалност су студије грађанских ратова, унутрашњих сукоба и нетипичних облика сукобљавања и насиља.

Прошле године је у Магазину за војне стратегије објавио чланак под називом Грађански рат долази на Запад, да би недавно објавио и наставак, односно други део студије. Разумљиво, ово је изазвало доста реакција и након тога уследили су бројни интервјуи и подкасти, укључујући недавни разговор са Харисоном Питом за Европски конзервативац. Тема је ушла и у мејнстрим па су и бројни регуларни медији и професори били принуђени да о томе дају коментар или да пренесу неке од теза.

Социјална нестабилност

Бецова основна теза каже да ако се погледа историја цивилних ратова и услови који су неопходни за њихово избијање, у савременој Великој Британији постоји једнак број потребних услова и да ову све сложенију државу очекује грађански рат у коме на основу историјских аналогија током пет година може да погине значајан број становништва. Он подсећа да је у периоду 1945-1999 много већи број људи погинуо у грађанским ратовима него у ратовима између сукобљених држава.

Основа социјалне нестабилности је наравно све већа имигрантска популација која доживљава себе као страно тело у тој земљи

Као главне узроке будућих грађанских ратова он наводи три фактора: социјалну нестабилност, економску стагнацију и пад и коначно кукавичлук и неспособност елита које данас више немају никакву идеју шта треба и може да се уради са проблемима. Детаљније је то сажео у фрагменту из другог чланка где помиње како се сучељавамо са комбинацијом културно фрагментираних друштава, економске стагнације, претераног утицаја елите и колапса јавног поверења у способност нормалне политике да реши проблеме. На крају долази реализација вероватних стратегија напада од стране антистатус кво група заснованих на поремећајима система рањиве критичне инфраструктуре.

У другом чланку фокус је на вероватним облицима које ће грађански рат попримити и на стратегијама које би могле бити примењене да се минимизира и ублажи штета коју ће произаћи.

Британија и Француска су по њему државе у којима ће то најпре да се деси. Узгред, он уопште не тврди да су то само могућности, већ наступа готово пророчки тврдећи да су та друштва већ прешла тачку са које је повратак на стање нормалности могућ. Поменимо да је Британија само након Брегзита добила још милион и по миграната иако је циљ целог подухвата био заустављање прилива миграције.

О пуном неповерењу у институције те распаду основа државности и поретка на које Бец указује говори следећа чињеница. Номинални број становника је нешто око 69 милиона. Међутим низ озбиљних макроекономиста тврди да је количина хране која се продаје и троши у маркетима индикована на популацију од преко 75 милиона. То одговора проценама да у земљи има пет до шест милиона људи, имиграната који живе без папира и не воде се по регуларним статистикама.

Основа социјалне нестабилности је наравно све већа имигрантска популација која доживљава себе као страно тело у тој земљи а домаћу државу и њене органе као непријатеља. Отуд они стварају паралелна друштва, паралелне системе, укључујући и привреду, неформално правосуђе за решавање њихових унутрашњих спорова, па чак и заметке своје параполиције и паравојске као што је Ира имала током седамдесетих.

Бец инсистира да је оновни услов за грађански рат разарање основе хомогености и радикално подвајање популације која живи на једној територији која се по правилу цепа пре свега по етничким и верским основама. Многи ће се сетити да је Инок Пауел још 1968. говорио да ће имиграција водити ка „рекама крви“, о чему је недавно на овим страницама писао Душан Достанић.

Крвави ратови

Друга држава која је, према Бецу, главни кандидат за грађански рат је наравно Француска. Земља коју води шарлатан попут Макрона најбоље оличава тоталну деградацију европске политичке елите. Не постоји заиста ниједан проблем у западним друштвима за којим можете да замислите како га дугорочно и суштински решавају Макрон, Фон дер Лајен, Мерц и ови остали људи без идеја, харизме и храбрости да макар уоче проблем и говоре о њему.

Ови ратови су дугачки и натпросечно крвави. Просечно су трајали око шест година и однели су 16, 2 милиона живота у периоду који аутор студира. Отуд се он пре свега обраћа војним командантима и даје пример совјетског генерала Бориса Громова који је одустао од високих позиција у систему одбране да би се окренуо унутрашњим, заправо полицијским пословима, јер је имао свест да војска мора у неком тренутку да се окрене од заштите спољних граница ка очувању унутрашњег поретка да се држава не би распала и да не би избили грађански ратови. То је и данас највећи проблем јер се војска тренира да брани спољне границе, а претње по мир и опстанак ће све више долазити изнутра.

У другом делу он се усмерио на низ конкретних проблема са којима ће се ова друштва суочити кад почне рат. На пример како сачувати огромно, непроцењиво културно наслеђе које ће доћи под удар лопова, иконокласта, немара, разарања усред бомбардовања и унутарградских борби итд. Даље, ту је и питање нужних померања становништва и разарања људског капитала једне земље. И коначно отварање земље за предаторску спољну интервенцију других сила, што значи и мешање у грађански рат и потенцијални распад или смањење земље.

Ови ратови су дугачки и натпросечно крвави. Просечно су трајали око шест година и однели су 16, 2 милиона живота у периоду који аутор студира

Посебан проблем су хаотичне западне метрополе које  почињу да личе на Готам сити из Нолановог серијала о Бетмену. „Од 2024. године, листа глобалних градова који показују неке или све карактеристике деградације као што су висок ниво политичке корупције, договорена подручја полицијске контроле, ако не и потпуно забрањене или no go зоне, пропадајуће индустрије, распадајућа инфраструктура, неодржив дуг, двостепена полиција и процват приватног обезбеђења, укључивала би многе на Западу.“, тврди он. Довољно је да нестане струја или вода на пар дана у граду од десет милиона, да се дође у ситуацију масовног насиља, панике и отимања.

Идеолошки расцепи

Уз етничке и религиозне поделе, Бец с правом указује на огромна значај идеолошких подела у западним друштвима које се засада именују као „културни ратови“. То су линије поделе које врло лако и брзо, уз одговарајућу искру могу да доведу до стварних унутрашњих ратова дуж идеолошке осе.

За многе младе и средњедобне активисте са левице, сарадња са муслиманима се напросто подразумева јер их доживљавају као угрожену групу коју треба помоћи против „насилних белих хришћана“. Избори за градоначелника Њујорка у којима је ова коалиција између левице и фронтовских организација Муслиманског братства (у САД није забрањена организација) у подршци Зохрану Мамданију сасвим видљива и отворена, фантастичан су пример правца у коме се развијају политичке линије по моделу који је преузет од Уелбека.

Род Дрехер је недавно подсетио на Распајев Табор светаца из 1973, а Рено Камију, који говори о планираној замени становништва у Европи, забрањен је улазак у Велику Британију. Аутор овог текста десетак година пише о либанизацији Европе у којој се стварају паралелни системи, између осталог паралелни правни системи са неформалним коришћењем Шеријата.

Бец сматра да би државе требало превентивно да организују службу за заштиту културног наслеђа од страдања током могућег грађанског рата, затим  да посебно обезбеде инфраструктуру и да обезбеде сигурне зоне где би људи могли да се евакуишу из опасних градова. Ово је понављање оног што су Срби научили, а то је да увек мораш да имаш неку кућу на селу са бунаром и основном количином земље да би преживео у случајевима дуготрајних грађанских ратова или окупација.

Аутор текст завршава уз табелу са двадесет европских држава, где су постојећа упозорења на могућност грађанских сукоба и индикатори зашто би то заиста могло да се деси у појединачним земљама.

Завршићу разговором који сам пре који дан имао са америчким професором из Њујорка, који је очајан друштвеним тенденцијама које владају у Америци. И тамо се масовно губи поверење у институције, пре свега у правосуђе које је било недодирљиво. Млади активисти са обе стране спектра, из различитих разлога, залажу се да се политичари напросто оглуше о пресуде и ставове судова, и то из идеолошких разлога. То је управо пут  ка грађанском рату, а не ка мирном суживоту.

Миша Ђурковић је директор Центра за геополитику на Школи за међународне односе будимпештанског Матија Корвин Колегијума. Ексклузивно за Нови Стандард.