Миша Ђурковић: Тржиште уџбеника предато странцима

Пре тачно две године на Инстаграм налогу председника Србије појавио се текст следеће садржине: „Србија је слободна и независна земља и, управо због тога, ови најзначајнији уџбеници морају да буду део српског издаваштва и посао од највишег јавног интереса. Живела Србија!“. Ради се о уџбеницима из српског језика и књижевности, историје и географије. Ово се десило након низа инцидената у којима су у уџбеницима из ових предмета прошверцоване врло проблематичне тезе што је откривено у низу јавних афера.

Министар просвете је лепо објаснио да је у земљама Европске уније нормално да домаћи издавачи објављују уџбенике из тих области и да се са идентитетским питањима не треба играти. Најаве су говориле да ће нови уџбеници бити у употреби већ од 2022 године.

Прошло је као што рекосмо две године и о овој иницијативи се одавно ништа није чуло. Штавише, некако испод радара медија промакла је одлука владе да истовремено постави на чело и Службеног гласника и Завода за уџбенике и наставна средства бившег министра Младена Шарчевића. За људе који познају материју ово је доста узнемирујућа вест. Господин Шарчевић је познат као један од заговорника пуне либерализације система образовања и посебно тржишта уџбеника. Нажалост, недовољан број људи зна да нашим тржиштем уџбеника, на коме се годишње окрене 70 до 100 милиона евра, суверено владају фирме из Немачке, Словеније и Хрватске, да је удео домаћих издавача сведен на двадесетак посто а да некада доминантни Завод за уџбенике данас покрива свега три посто тржишта. Упитајмо се да ли би нпр. у Хрватској или Словенији било могуће да српске фирме контролишу око 50 процената тржишта уџбеника.

Дакле, ако судимо по овом потезу Владе Србије, изгледа да не само да се одустало од враћања макар дела тржишта уџбеника под домаћу контролу, већ власт припрема да и ове последње велике системе припреми за приватизацију, односно предају страним компанијама. Зашто побогу? Зашто радимо оно што нико чак ни у Европској унији не ради? Ово су она питања на која ни од кога не можете да добијете одговор, исто као и са питањем зашто се уопште не примењује исто тако помпезно усвојен Закон о употреби српског језика и ћириличног писма из 2021 године.

Иначе, ко прати шта се дешава са образовањем на простору Европске уније и западног света генерално, добија додатне аргументе за борбу против евроинтеграција. Једна од основних тенденција је општа сексуализација јавног простора, па и образовања. У италијанској Бреши, недавно су на часовима сексуалног васпитања деци старој 10 година пуштали порно филмове, без икакве најаве и без икаквог обавештења родитеља. Деца су се у шоку вратила кући, нека су добила температуру и тежак стрес. На протесте шокираних родитеља одговорено је да деца данас брже сазревају, раније ступају у сексуалне односе и да зато границу за њихову едукацију, читај сексуализацију треба додатно померати. Ово потврђује тезу да се увелико ради на декриминализацији педофилије.

Врло занимљиви пример долази из Канаде, где је ученик средње католичке школе Џош Александар био оштро кажњен јер је протестовао због увођења трансџендер политике у тоалете. Наиме католичка школа је увела могућност да средњошколци који се осећају као девојке могу да користе женски тоалет. Он је јавно говорио против тога на часу на коме је иначе била наводно подстакнута дискусија о овим питањима, и суспендован је са похађања наставе. Када је пробао поново да дође у школу позвали су полицију да га ухапси.

Овакве вести стижу сваког дана. Западним образовним простором завладала је релативизација знања и идеја, џендеризација и све више систем присиле. Постоји општа тенденција смањивања права родитеља да контролишу и васпитавају своју децу. Тако се серијом пресуда све више смањује некада гарантовано право родитеља да бирају вредносни и верски систем васпитавања свог детета. Друга тенденција је да се стално доносе закони о правима детета у којима се такође смањује могућност родитељске контроле над дететом, повећавају права деце у односу на родитеље и држава све више поставља као стални арбитар између њих и као титулар заштите деце.

У стварности смањивањем могућности родитеља да контролишу и васпитавају децу, основни учитељи деце постају корпорације које преко интернета и друштвених мрежа намећу моду, системе вредности, правце социјализације и све оно што су некада радили родитељи, црква и школа. Кад је у питању високо образовање све пресуднију улогу имају исте те корпорације преко система грантова, стипендија и сличних облика корупције којима намећу и теме и начине њихове обраде. И ту доминирају теме попут (транс)џендеризације, еколошког фундаментализма и трансхуманизма, односно разних облика занимања за генетско наслеђе и његову трансформацију и утилизацију.

Ово су несумњиво проблеми који већ доносе нове изазове. Но зашто пре тога не можемо најпре да урадимо оно што смо већ обећали да ће бити урађено? Живела Србија?