Миша Ђурковић: Скретање ка НАТО

Чини се да је најрелевантнија теорија да су западне структуре преко својих агената утицаја у Србији и својих актера на улици стајале иза недавног рата на улицама

Демонстрације које су се одржавале у Београду почев од 7. јула биле су далеко од излива незадовољства. То не пориче чињеницу да већина младог света који је дошао јесте вођена легитимним и јасним потребама да протестује. Међутим, како безбедњаци кажу, акционо језгро које је водило напад на скупштину далеко је од било какве спонтаности. Захваљујући позицији куће у којој радим имао сам прилику да директно гледам како је све то изгледало оне вечери кад је био најгори сукоб.

Скупљање масе трајало је око два сата. Врло се пажљиво и циљано подизала и одржавала тензија, неко је попут навијачких вођа управљао певањем и скандирањем, а покушаји квазиполитичара да се ставе на чело брутално су сасечени. У 8.15 први пут се чуо мегафон, да би у 8.20 по команди права, организована војска кренула у језив напад на скупштину. Они што су спонтано дошли потиснути су на ободе и према Пионирском парку, а ова припремљена војска кренула је у напад са идејом да запали скупштину или да у њу продре. Исти актери још неколико вечери су радили сличну ствар. Такве ствари се не дешавају ни спонтано ни случајно.

До данас нисмо добили одговор ко су ти људи, ко их је довео, организовао и ангажовао за ратна дејства. У јавности су се појавиле најразличитије теорије – најнеозбиљнија је заиста да је то организовала опозиција, јер сви знамо да садашња опозиција нема капацитет да организује било шта слично. Државни медији су, осим опозиције, кренули да оптужују и Русију, о чему ћемо касније рећи неколико речи. Опозиција је пак оптужила председника државе да је сам себи организовао демонстрације. Најзанимљивија теорија, чини се, јесте она коју је изнео један бивши припадник полиције, по којој је ова војска била сачињена од делова посебних полицијских снага уз неизбежне навијачке групе, које, као што знамо, по правилу на вези држе неки делови безбедносног система. Притом је крајње занимљив био изостанак из јавности министра полиције, кога иначе нема ни током корона-кризе, а по закону би управо он требaло да води тела и штабове за кризне ситуације.

На улици је, наравно, било и антифаша, професионалних глобалних револуционара, али се чуло да је било и људи који су нпр. у Украјини и на неким другим местима радили за озлоглашени Блеквотер. Укратко, ако се узме тајминг, време пред почетак нових притисака око Косова, као и нервоза у редовима НАТО-а што Србија још није чланица, чини се да је најрелевантнија теорија да су западне структуре преко својих агената утицаја у Србији и својих актера на улици стајале иза недавног рата на улицама. Ако се види да је прича окончана после свега неколико дана, чини се да су врху државе на овај начин послати снажно упозорење и опомена.

По реакцијама режима и његових медија, чини се да је ово упозорење изазвало очекиване ефекте. Први пут се за државне ударе и атентате не оптужују Сорос и његове обојене револуције, нити било која западна адреса. Штавише, одједном је, уместо „македонског”, активиран црногорски сценарио. Они који су пратили процес насилног утеривања Црне Горе у НАТО супротно вољи народа, препознају исти рукопис, исте методе, исти пропагандни дискурс. Не случајно, иза свега стоји исти спин доктор који користи исте Милићке, Трифуновиће, Бешлине, Самарџиће итд. Исти је и Пинк, а уместо „Информера”, сад су перјанице „Српски телеграф” и „Ало”. Дакле, сви ови мудри, часни и објективни људи, уз неке нове снаге, уче нас како су демонстрације наводно организовали Руси, како им смета проевропско усмерење наше државе, како им смета да се ослободимо косовског терета и надасве да постанемо део просвећене НАТО заједнице народа.

Но, како би друг Маркс рекао, историја се понавља као фарса и управо то је оно чему присуствујемо. Док је у Црној Гори Дерипаска због личних мафијашких обрачуна с партнером који га је преварио имао разлога да се и финансијски и политички умеша, у Србији не постоји ни најмањи наговештај да је било каква руска структура показала икакву намеру да овде нешто ради. Штавише, Руси овде раде само са режимом, а амбиције су им веома ограничене. Отуд онај консиљере сада мора читаву причу да гради на сиротом Млађи Ђорђевићу, који је, пазите молим вас, добио подршку од фонда Светлане Медведев да педесетак руске деце дође у хуманитарни камп који „Наша Србија” организује на Тари. Више у медијима нема Анђелковића и Радуна, а Јелена Милић постаје де факто главни идеолог и портпарол ове државе, па чак и Ивица Дачић мора да оде на њену недељу НАТО-а…

Оно што, међутим, није фарсично јесу потенцијални резултати. У ситуацији када се корона отела контроли, када западни медији почињу све оштрије да пишу о стању у Србији, када се рапидно задужујемо без икакве идеје докле ће то да траје, када више ниједно поглавље не дају да отворимо, режим је почео да нас убрзано усмерава ка структурама НАТО-а. Да ли то иде у пакету с „конструктивним решавањем косовског проблема” или је процена да ће то мање да боли да би се за косовску причу добило још мало времена, не знамо. Сигурно је да огромна већина Срба и даље о НАТО-у с правом мисли све најгоре и да ће ово гурање Срба тамо бити чисто недемократско насиље.

Аутор је научни саветник на Институту за европске студије

Опрема: Стање ствари