Миша Ђурковић: Разоружавање Срба

У наредни понедељак на Институту за европске студије гостоваће господин Слободан Спасић из Националне асоцијације за оружје Србије (НАОС). Ово предавање смо намерно организовали поводом десетог децембра, универзалног дана људских права. Наиме услед медијске пропаганде у земљи у којој је традиција наоружаног народа била основа за његову слободу, дошли смо дотле да и сам помен оружја постаје симбол за насиље и за нешто негативно. Наслов предавања је стога: Да ли је оружје фактор угрожавања или фактор заштите људских права?

Људска права, наиме, јесу релевантна само тамо где постоји озбиљна и добро наоружана држава способна да заштити животе и имовину својих грађана. По дефиницији оружје, и војска која га користи, чине основу за заштиту свих права у једној држави. Но осим тога, лов, спортско и рекреативно стрељаштво такође чине важан део система обуке за коришћење оружја што се некада може користити у рату. У државама које су полупротекторати или полуколоније као што су Српска и Србија, где НАТО контролише и дозвољава степен и количину наоружаности званичне војске, лично, спортско и трофејно наоружање представљају изузетно важну додатну меру потенцијалне заштите. Дакле власт би ту требало да подстиче коришћење и куповину легалног личног наоружања, а не да управо ту категорију власника разоружава, кажњава и подстиче да раздужује и продаје своје оружје.

Познато је да је после трагедија од трећег и петог маја, које ни до данас нису до краја разјашњене, власт кренула у бруталну популистичку кампању означавања сваког оружја као опасног и спровела акцију предаје нелегалног наоружања. Од тада се одржао псеудопацифистички дискурс који промовише разоружавање, што је посебно у светлу појачаних криза око Космета и Републике Српске и те како опасан и по безбедност субверзиван потез. Као да није довољно што нам је Тадићева и Шутановчева власт укинула редовни војни рок и традицију народне војске, па сад, упркос свести да је то погрешно и захтевима стручњака и народа да га вратимо, и даље то не успевамо.

Но, осим тога, већ годинама уназад на сцени је додатни паралелни процес разоружавања легално наоружаних људи. То се такође ради на основу захтева странаца и то јесте један од основних циљева које окупатори имају – разоружати српски народ. Они коју дођу на предавање у понедељак моћи ће детаљно да се информишу о овом, изузетно опасном, процесу, а овде ћемо пробати да представимо неке од најважнијих тачака на којима ови људи с правом инсистирају.

Прва је мит о томе да смо наводно највише наоружан народ у Европи. Ови „аргументи“ се по правилу износе кад се десе неке од трагедија у којима је укључено оружје. То што је неки лудак или болестан човек убио неке људе, не значи да је свако оружје проблематично и да га треба укинути и одузети људима. У Америци је тих трагедија страховито много, међутим ако некоме буде пало на памет да стварно крене на укидање или редуковање домена Другог амандмана, изазваће грађански рат. Наиме, грађани САД нису луди нити обесни што држе и купују оружје. Не само да тиме браните своју имовину, већ голи живот себе и што је још важније своје деце ако вам у кућу улети наркоман или сличан неконтролисани насилник, силеџија, лопов или убица (ах да, и силеџијка, лоповка и убицкиња). Док дође полиција, силоваће вас или искасапити више пута.

Други амандман је за Американце основа слободе, и како расте неповерење у власти и њихову способност да обезбеде сигурност, повећава се продаја и поседовање оружја. Ово се у последње време сели и у Европу. Не говорим о томе да је рецимо Аустрија вратила редовно служење војног рока које је раније била укинула. Говорим о расту осећаја небезбедности у све већем броју земаља западне Европе. Полиција је у низу градова попут Штокхолма, Берлина или Милана почела да упозорава на то да им градске власти не дозвољавају да раде свој посао и да сузбијају наркомане и криминалце са градских улица. То код све већег броја домицилних гаћана производи неповерење у комплетан систем власти и органе безбедности. По правилу тада се окрећу идеји самозаштите и почињу да се самоорганизују и самонаоружавају. Подсетимо се да је у јануару ове године Мишел Уелбек избацио идеју да очекује како ће се појављивати све већи број белих паравојних организација за самозаштиту, какве постоје у Америци.

Дакле, подаци говоре да се у медијима појављују по правилу за три пута увећани погрешни бројеви и да ми заправо спадамо међу земље у којима је најмање оружја код грађана. Са оваквом политиком режима и законским и пореским решењима, то ће ићи још на ниже.

Друга важна тачка је да се у кривичним делима у највећем делу користи нелегално оружје кога има страховито много. Но његово сузбијање јесте посао за државу, обавештајне системе, органе за борбу против организованог криминала итд. Чињеница да је око 100 000 таквих комада предато после трагедија у мају, говори колико су добро они пре тога радили тај посао, и наводи на питање колико је тога тек остало, ако је ово предато. Људи из НАОС-а лепо питају:

„Зашто нема мера за нелегално оружје а оно учествује са 91% у кривичним делима? Нема мера ни за злоупотребу службеног оружја која дуже овлашћена службена лица, а оно учествује 8% у кривичним делима? Како то да су све мере усмерене на ових 1% легалног оружја које је злоупотребљено! И то не према онима који су га злоупотребили него према онима који нису починили никакав прекршај!“

Држава је наиме у последњих неколико година донела низ рестриктивних уредби и закона којима је знатно отежала и поскупела фактичку пререгистрацију и добијање нових оружних листова, што је људима који одраније имају легално оружје до те мере закомпликовало ситуацију да су многи решили да продају своје раније легално стечено оружје. Постоје такође огромни проблеми за власнике спортског или колекционарског оружја – нпр. тражи се чланство у репрезентацији! Уведена су огромна дискрециона права за министра полиције, власт не преза ни од ретроактивних примена нових мера итд. Уведен је двогодишњи мораторијум на издавање нових дозвола. Сетимо се да је сам председник државе рекао да хоће да сведе цифру личног наоружања на 40000.

Многи су већ указали на крајње проблематичну сарадњу МУП и организације чији је акроним SEESAC која сузбија оружје и промовише родну равноправност. МУП је већ са ранијим Законом о превенцији насиља у породици понижен тиме што су им довели неколико невладиних организација и представили им да управо те западне НВО треба да им тумаче закон и да им објасне кад, кога, и колико дуго треба да хапсе и удаљују из станова. Поставило се и питање о регионалној ефикасности сузбијања наоружања. Да ли је и на југу земље и у Рашкој области једнако сузбијено илегално наоружање? Шта са деловима око Суботице и Шида где су људима буквално угрожени животи јер се по улицама повремено води рат аутоматским пушкама итд.

У сваком случају, неопходно је стећи свест о каквим се проблему ради, и на све начине борити се против разоружавања народа. Срби су кроз историју опстајали уз цркву и тамо где су имали довољно оружја и способности да га користе. И Domus florum delenda est!