Фото: Новости
Крајем прошле године добро обавештени „Џерузалем пост” објавио је аналитички чланак под називом „Хоће ли 2016. бити година Курдистана?”. У проценама разних америчких експерата, па и институција, оперише се идејом да би до 2030. могла да настане независна курдска држава која би обједињавала курдско становништво из све четири земље у којима данас живи.
Курдско питање је већ после америчке окупације Ирака 2003. године поново дошло у фокус. Некад моћна Хусеинова држава, већ тада је де факто подељена на три дела. На северу је настао аутономни курдски ентитет, у којем породица Барзани држи све полуге моћи и власти. Богата налазишта нафте дају солидну основу за изградњу војних и политичких капацитета, па се о ирачком Kурдистану већ може говорити као о реалности. Председник овог региона Махмут Барзани и његова десна рука син Масуд, врло мудро и пажљиво граде позицију свог региона, не говорећи о независности, али је уз очување добрих контаката са свим великим силама фактички развијају и припремају.
Након што су Французи, Британци и Американци 2010, уз помоћ Турске и Саудијаца, почели да растурају Сирију, у мору нових војних и политичких фактора изрониле су и курдске организације. Упркос политичким сукобима разних фракција, који су повремено прелазили и у оружане сукобе, сиријски Курди су уз фактички благослов Асадове администрације и подршку Американаца оформили своју територију. Сећамо се велике успешно окончане битке за Кобане, град који су преотели од ИДИЛ-а. Америчка подршка курдској Партији демократског јединства ових дана изазива оштре реакције турског председника Ердогана. За њега је ова партија филијала Оџалановог ПКК-а, са којом je његова држава поново у рату. На чудан начин, ова курдска самоуправа у Сирији има подршку чак и Ирана, једине државе чији Курди у овом тренутку нису војно активни.
Курдско питање код Турака разумљиво изазива огромну нервозу. Најбројнија и најрадикалнија курдска заједница живи управо у држави којом Ердоган управља дуже од петнаест година. За четири године навршиће се век од потписивања мира у Севру, којим је почело растурање Отоманске империје. Као део овог документа предвиђао се настанак независног Курдистана на територији данашње Турске. Његов настанак зауставио је силом оружја Кемал Ататурк па је до потписивања мира у Лозани 1923. идеја о Курдистану скинута са стола. Но, од тада до данас траје борба немалог дела курдског народа против државе Турске, са циљем да се решење из Севра врати на сто.
Курдско питање у међувремену је постало монета за разне унутрашње игре у самој Турској. Дуго се спекулисало да турска војска намерно подстиче сукобе с војним снагама Оџалановог ПКК-а сваки пут кад има проблем са цивилним властима своје државе. Ратни сукоби значили су и елементе ванредног стања у којем би војска увек могла да наметне своју вољу и политичарима. Ердоган и АКП су прва политичка снага која је успела да победи војску и да је бар институционално стави под контролу политике. Но, после неуспеха на јунским изборима, и АКП је, као некада војска, прибегао употреби ПКК-а. Држава је, под изговором борбе против тероризма, окончала прекид сукоба и започела војне операције у деловима насељеним Курдима. Када је ПКК одговорио, почео је прави рат у коме турска војска оперише и по градовима, а хиљаде људи је већ морало да напусти своје домове. Између осталог, и због тога, АКП је на новембарским изборима добио много више гласова и успео да формира владу. Прокурдска партија добила је мању подршку, а ПКК и ратна опција поново су добили предност код турских Курда.
Ово Ердоганово играње ватром плаши многе у Турској, а радикали га чак оптужују да је криптојеврејин, који ће на крају оставити земљу без курдског дела. На читавом Блиском истоку, посебно после свих дестабилизација које је америчко „арапско пролеће” донело, страхује се од идеја о потпуном ратном преуређењу постојећих граница. Веома су „популарне” и раширене карте Великог блиског истока, какву је још 2006. објавио амерички обавештајац Ралф Петерс. Ова мапа којом се незванично барата и у институционалним круговима, предвиђа формирање неколико нових држава, као што су Балуџистан, Света исламска држава и Курдистан.
Број Курда процењује се на 25 до 30 милиона, што их чини потенцијално веома моћним народом – то је највећа нација на свету која нема своју државу. Тачно је, додуше, да су они и даље политички веома подељени, да нема довољно повезаности на основу које би данас неко могао и да замисли њихово уједињење. Но, ако знамо како су се велике силе кроз читав протекли век играле креирања нација и држава, онда није тешко замислити процес који би за петнаестак година од неповезане масе људи могао да створи моћан покрет за обједињавање у Курдистан.
Пут до таквих решења по правилу води преко нових ратова. Сва је прилика, дакле, да ће се ова незапамћена миграција становништва ка Европи наставити и у наредном периоду.
Научни саветник у Институту за европске студије
