МИША ЂУРКОВИЋ: Осећај бесмисла

Никада као данас у Србији није постојао толико снажан осећај бесмисла јавне речи. Стигли смо у фазу када можете да кажете шта хоћете, напишете шта хоћете, објавите веома важне чињенице, увиде, сазнања и да знате да то никакав ефекат не може да има. Систематски су из јавног простора нестале иоле озбиљне дебате, полемике, разговори о било чему.

Прве озбиљне текстове у јавности објавио сам пре двадесетак година. Током наредне две деценије било је разних периода у којима сам учествовао у јавним дебатама, покушавао да понудим неки другачији став, да реагујем на оно што није добро, да отворим нове увиде. И увек сам имао осећај да то има неки смисао, да може да утиче бар мало на јавну сферу или на оне који доносе одлуке. Данас по први пут имам јасан осећај да моја реч, као и реч многих добронамерних људи који – свако из своје перспективе – покушавају да нешто допринесу, не вреди више ништа. Штавише, ово је први пут после 1982. године да за ту реч можете да одговарате пред судом!

Ево, пре пар дана сам у Политици видео да је још један професор универзитета осуђен због свог научног рада, мишљења и интервјуа који је дао под својим именом и презименом. У питању је доктор Бранислав Филиповић, професор Медицинског факултета Универзитета у Београду. Тек нешто раније такође је осуђен доктор Бранислав Ристивојевић, редовни професор Правног факултета у Новом Саду. Њима су судије, пазите, забраниле да се будуће јавно изјашњавају о питањима статуса ЛГБТ популације и сл.

У току је поступак и против доктора Владимира Димитријевића из Чачка, а о мом случају је јавност већ обавештена. Дакле ова држава је вратила тоталитарне механизме вербалног деликта и за слободно изнету јавну реч професори универзитета и научни радници ризикују осуду, а ускоро вероватно и одлазак у затвор као наредни степен застрашивања. Ово је иначе изванредан пример како добро организована мањина, која има премијера, користи власт за прогон представника већине у чије име нема ко да говори.

Ово се све ради уз пуну подршку западних амбасада, делегације ЕУ и осталих окупационих структура, које би наводно требало да у Србији подстичу владавину права???!

Исти ти фини људи подржавају и већ увелико одмакло препарирање јавности и слуђеног света за прихватање такозваног обавезујућег споразума са Косовом. Као што је премијерка рекла, онај ко тврди да је Косово део Србије тај није за компромис, те стога ускоро треба очекивати да сви ми који захтевамо поштовање Резолуције 1244 и враћање Космета у састав Србије будемо проглашени екстремистима.

Недавно сам писао томе да се Србија налази у 1947, а изгледа – као што један млади колега примети – да убрзано идемо и ка 1948. Колико видим власт је ушла у фазу кад странцима све даје: припрема се јавност за наречени споразум, враћен је у игру неуставни предлог Закона о родној равноправности, у процедури је након несрећног Закона о мандаторној вакцинацији сада и нови Закон о траснплантацији органа, који је као и већина мера и закона противуставан и супротстављен у исто време и елементарним хришћанским начелима и основним либералним постулатима: држава (у виду господина Мартиновића) је изнела нове филозофске теорије на основу којих човек после смрти није власник било чега, па тако она може да му покупи органе у мери која њој или можда некој заинтересованој компанији буде требала.

На све стране, сваког дана се чују изјаве, доносе закони и мере који иду против основног здравог разума. И тога има у толикој мери да то више не може све ни да се региструје, а камоли да се забележи или (узалудно) о томе обавести јавност. Закони се доносе по хитном поступку, без јавне расправе, исељава се главна железничка станица на простор који за то нема никакве претпоставке, извршитељи отимају људима имовину без икакве законске основе, пропагира се некаква Стратегија за побољшање рађања која је иста она донета пре десет година, најављује се подизање споменика Тарасу Шевченку (симболу украјинског антируског национализма) у Новом Саду?!

Да приметим на крају како на све ове осуде људи из науке и јавног живота не реагује готово нико. Не оглашава се ни надлежни министар, ни Заједница истраживача, ни синдикати. Следећи корак ће вероватно бити забрана и научног рада и објављивања научних радова и књига.

Зашто да не? Ионако све може… Крај.