Миша Ђурковић: Коме сметају српски интелектуалци

Док Црква и интелектуалци и даље раде свој посао нема ни санкција Русији, нема одрицања од Космета, нема заборава Републике Српске нити српског питања у Црној Гори

Последњих месеци сведоци смо да су све чешћи напади на један број интелектуалаца који се често препознају као неки од водећих ауторитета на простору националне интелигенције. Као и увек, то могу бити случајно повезане иницијативе, али могу бити и координисани и фокусирани напори одређених структура. Што би рекао Кисинџер: То што сам ја параноик не значи да ми не раде о глави.

Ако пробамо да ствари сагледамо из те перспективе, добићемо чини се доста занимљиве увиде о тренутку и о томе шта се у нашем јавном простору дешава и шта се спрема.

Значај интелектуалаца за једну нацију је веома велики. Ако погледате начине на који се нека држава или формација обрачунава са једним народом који се налази под њом без физичке или војне заштите, видећете да се по правилу најпре чисте политички лидери, богатији људи, свештеници интелектуалци, било да су они као некада обични учитељи, новинари и писци, или су као данас професори универзитета и академски грађани. Дакле, увек је циљ да се народ најпре обезглави и да му се осим војне, политичке и економске моћи униште носиоци националног идентитета и вере. Штавише народ без оних првих и може да преживи, али без носиоца идентитета и памћења не може. Отуд значај оних речи Аве Јустина које стоје испред улаза у Ћелије…

Данас је у низу земаља интелектуална елита предмет огромне корупције, па је постало могуће да на великом броју хуманистичких факултета доминирају они који мисле да је нпр. национални идентитет нешто превазиђено, или они који васпитавају студенте да им је Европска унија или Југославија важнија него српска национална традиција, историја, култура, мисао и предање, да су џендер студије важније од подстицања да се гради породица, да родно сензитивни језик треба да истисне и замени српски језик у нашим школама итд. Управо због свега тога много вреди сваки човек који изабере да каже не корупцији и да се бори против ове пузеће окупације идентитетског и вредносног простора у Србији и на Балкану.

Све се то дешава у време када је политичка класа у Србији потпуно девастирана. Једанаест година владавине ових што су сада на власти довеле су до потпуне деструкције нашег партијског система и политичких странака. Србија нема озбиљне и релевантне странке које имају оно што странка треба да има: вођство, елиту, органе, стабилне финансије, медијску подршку итд. Ни СНС, наравно, није странка нити је то икада био. Структура власти се базира на такозваним повереницима, локалним шибаџијама који личе на Мусолонијеве расове у почетној фази владавине и на корпоративним (НАЛЕД) агентима утицаја који контролишу појединачне секторе у држави.

Због свега тога људи имају додатна и потпуно погрешна очекивања од националне интелигенције. Често се чује како они треба да „поведу”. Они воде и треба да воде, али не у политичком смислу. Интелектуалци, иако неки од њих свакако имају одређене политичке амбиције, не могу да воде нити то треба да раде у политичком смислу. Интелектуална елита не може да замени политичку класу нити интелектуалци партије. То су два сасвим одвојена света који функционишу по другачијим правилима и стога није мали број озбиљних интелектуалаца који је изгледао смешно када се окушао у практичном партијском животу. То захтева другачији тренинг, припрему, па и однос према људима и новцу.

Друга стандардна предрасуда је како интелектуалци треба да се окупе и обједине. То се опет своди на маштање о томе како ће један број водећих интелектуалаца да ваљда направи странку па ће људи за то аутоматски да гласају те ће они да освоје власт и коначно среде земљу. Од тога, браћо драга, нема никакве вајде. Интелектуалци су најпре врло сујетни људи, од којих највећи број мисли да он треба да буде први и врло често мисле да се у све разумеју. Разни покушаји током последњих деценија да се нешто такво прави, од ДЕПОС-а до разних покрета, показали су да се ради о краткотрајним подухватима где се људи брзо посвађају, разиђу и не оставе ништа озбиљно иза себе.

Интелектуалци, да би били ефикасни, морају да раде другачије. Искуство је показало да су једино успешна и ефикасна кратка окупљања око одређених конкретних питања, проблема и кампања. Сакупимо се, грунемо, урадимо посао и онда свако на своју страну, да ради свој основни посао, до следеће прилике тог типа. То омогућује да иза нечег стану и разни људи који иначе међу собом не говоре, не воле се лично итд. Али то даје резултат.

Као неко ко је водио доста таквих кампања у последњих десетак година, имам оправдање да кажем да је таквим начином рада доста постигнуто и да смо научили како да на прави начин каналишемо одређене капацитете и снаге. И чињеница да је омладина све више националистичка код нас, да се полако враћамо неким својим традицијама и херојима, као и да нпр. једини у Европи нисмо увели санкције Русији, такође говоре да –упркос свим грешкама, сујетама, свађама итд. – национална интелигенција ипак ради озбиљан посао и држи један озбиљан фронт.

Чини се да отуда иду ови прилично учестали, а можда и координисани, напади на оне који се препознају као некакви носиоци интелектуалног и моралног ауторитета на том фронту.

С једне стране власт је преко оног мученика, човека који се хвали тиме да је интелектуални бот, врло систематски кренула да удара редом на Ломпара, писца ових редова, па Антонића итд. Ради се о левој струји режима која покушава да људе напада наводно са националних позиција. Ова врста Информер пропаганде, према којој само наш мудри председник разуме шта је за нас добро а сви остали су заблудели западњаци, долази од некадашњег фиксера свих антисрпских медија који су радили на овом простору, човека који сматра да је Слободан Милошевић ратни злочинац итд. Њему је интелектуално место на Пешчанику, али је као њихов наводни отпадник идеалан да покушава да дезавуише оно што јесте стварна српска интелектуална и вредносна позиција. Узгред, активирали су га за превентивни напад и пљување кад је Ломпар очигледно показао неку врсту политичке амбиције.

Сличне, само још прљавије, бљувотине долазе од оног другог мученика, екочетника, од кога су пробали да направе Ослобођеног политичког лидера. О генијалности овог подухвата говори како су пробали да направе националистичког проруског лидера преко Danas-a, N1 и Nove S. Пошто је овај покушај пропао, он сад има задатак да са наводно националних позиција напада све оне националне интелектуалце са којима је некада волео да се дружи, да се хвали како их познаје, сарађује са њима итд. О томе је један од тих људи, Чедомир Антић, писао у два наставка. Опет, људима треба да буде јасно да се такође ради о припаднику политичког и идеолошког простора који сеже од Не давимо Београд до ССП-а и да је то део ширег спектра чији је центар код озбиљно запосленог Кристофера Хила.

Да сажмемо. У време када је овај систем на очигледном заласку, у паници да пре свега некако сачува привид опстајања на националним позицијама јер се само тако добијају избори, и док америчка амбасада покушава да подигне свој паралелни систем и да га као у Македонији припреми за убацивање у власт или њено комплетно преузимање, какви-такви ауторитети на српској интелектуалној сцени представљају и једнима и другима очигледно велики проблем, као што им то представља и Српска црква са свим својим унутрашњим проблемима и међусобицама. Јер док Црква и интелектуалци и даље раде свој посао и држе своје позиције, нема ни санкција Русији, нема одрицања од Космета, нема заборава Републике Српске нити српског питања у Црној Гори. Такође нема увођења сурогације, еутаназије, родно сензитивног језика, геј бракова, образовних пакета итд.

Ћерамо се још.