Миша Ђурковић: Ко са децом спава…

У потпуно разореној јавној сфери у којој више не постоји ништа што претендује на неку објективност, аргументовану дебату или покушај озбиљног научног сагледавања јавих и политичких феномена, страховито је тешко ухватити моменат у коме се Србија данас налази. А он је, чини се, веома опасан.

Но, ово је недеља у којој је отишла Бранкица Јанковић. Два мандата у којима је обављала дужност тзв. повереника за равноправност, означила су почетак систематског прогона свих људи који су били истакнути у фронту одбране природне породице и у томе били успешни. Директна подршка америчке амбасаде и увезаност са тзв. невладином организацијом „Да се зна“ направили су систем отуђене моћи који је био способан да ућутка и малтретира чак и државне функционере попут Уроша Шуваковића. Исто као и у случају уставних амандмана којима је избор судија и тужилаца одвојен од Народне скупштине, власт је, дајући рекет спољним газдама, направила проблем и себи. Али кога то више брига, за додатни месец дана на власти даје се шта год се тражи.

Влада Димитријевић је после седам година развлачења по судовима коначно ослобођен, Банета Ристивојевића је то стајало три године и много живаца, ја сам се извукао без суда, уз две титуле ЛГБТ дискриминатора. Бранкица и њени другари из „Да се зна“ су, уз подршку правног одељења америчке амбасаде, страних фондација, делегације ЕУ и осталих западних амбасада, сложно радили на забрани права слободе говора и враћању комунистичког наслеђа попут вербалног деликта из некадашњег Члана 133 Кривичног закона СФРЈ.

Анархистичке идеје

Но ове године навикли смо се на низ ствари које су у нормалним друштвима незамисливе. Такозвани блокадери додали су гомилу сопствених ненормалности на иначе ненормалан оквир у коме се већ дуго налазимо. На трагу горенаведених тенденција, на велика врата се враћају разне комунистичке идеје, покрети, традиције. Пре који дан уђем у књижару Лагуне на Теразијама и видим како се на полици са литературом из друштвених наука поносно шири ново издање Комунистичког манифеста. Побогу браћо, да ли вам је врана попила мозак, да после свега што су комунисти урадили овом народу и држави пропагирате ову болест?

Читав такозвани студентски покрет заснован је на наслеђу анархизма и разних других комунистичких традиција. Узгред, фасциниран сам како су разни јавни делатници и интелектуалци који су се борили против комунистичког наслеђа преко ноћи прихватили пленуме, делегате, зборове (радног народа и грађана).

Дакле. вишедеценијска борба да се бар на нивоу идеја и теорија вратимо у нормалност оквира плуралистичке демократије, владавине права и личне одговорности, преко ноћи је пуштена низ воду у име анонимних анархистичких којештарија у којима се наводно одлучује колективно…

За неверовати је како су наводно озбиљни људи били одушевљени децом која машу рукама по угледу на Сорошев Окупирај Вол Стрит. Усталило се као нормално да се преносе и као озбиљни тумаче анонимни налози на друштвеним мрежама који наводно представљају поједине факултете. И тек кад је кренуо распад (који нужно следи у свакој анархистичкој структури која нема јасно прецизирано и одговорно руководство) и кад су исти ти анонимни студенти којима су се до јуче дивили, кренули да ударају по Танасију Маринковићу, самозваној стручној Комисији и разним организацијама, они су се после годину дана сетили да ови нису надлежни за било шта. Али џаба. Света крава студената, „наше златне и храбре деце“, не сме да се дира.

Обратите пажњу, о свим тим људима можете да мислите шта год хоћете, али сваки се потписује својим именом и презименом, док са друге стране стоје анонимни ликови за које немате појма ко су и који, као и сваки појединац скривен иза маске, могу да пљују и дефамирају људе са именом и презименом. Побогу људи, ви сте се тиме одушевљавали? Цела ова прича је у идеолошком смислу најближа Маовој „Културној револуцији“.

Директна одговорност

Хајмо даље. Ово је донело годину дана разарања високог школства у Србији које је и иначе у све горем стању. За то су наравно најодговорнији ректор, ректорски колегијум и професори који су водили ове процесе, што је углавном екипа из „Прогласа“. Ради се наравно о директној и бруталној злоупотреби положаја, кршењу закона, нарушавању аутономије Универзитета као веома важне и тешко изборене традиције, инструментализацији академских институција за директно политичко организовање итд.

Има и нешто још горе. У Македонији је пре десетак година у процесу рушења Груевског већ коришћена идеја пленума на факултетима, и покушали су на кратко да блокирају и пар школа. Но овде су први пут директно и брутално инструментализоване средње, па чак у неким случајевима и основне школе. Непунолетна деца која законски не могу да одговарају за своје поступке су наводно самостално одлучивала да не иду школу и да организују блокаде.

Друга страна медаље је апсолутно неспособна власт која је толико избушена да су јој блокирали и школе. Замислите да Ердогану неко проба да блокира школе? Они су толико неспособни да неке од водећих школа не смеју да врате у школске просторије јер нису у стању да спрече пар десетина људи да поново организује блокаду.

Да скратим, исти они спољни фактори који су нам од 1943. утеривали комунизам и који чувају ону срамоту на Дедињу као симбол наше перманентне окупације, данас преко ових протеста подижу нову генерацију неокомунистичких активиста и јуришника. Ова власт је из врло меркантилних побуда већ увелико почела да уводи разне законске и образовне програме из неокомунистичког арсенала. Но, после ње се спремају они који ће у то дубоко и искрено да верују и који ће имати врло јасан програм уласка у НАТО, везивања за распалу Европску унију, удаљавања од Русије, заустављања кинеских улагања и даљег гурања џендер агенде.

Има и озбиљнијих ствари. Док су напредњаци у пуној мери одрадили издају и предају Космета (осим здравства и просвете), на простору Војводине су зауставили процес сецесије који је врло јасно отпочет са хабсбуршким Статуом Војводине који је 2010. донела покрајинска влада Бојана Пајтића.

Узгред, тај опасни документ је донет уз противљење, али и неспособност да га заустави, тадашњег председника Бориса Тадића, што значи да су неке друге силе и земље стајале иза тог пројекта. Мислим да је доношење тог статута био један од озбиљнијих разлога због ког је народ, пре свега у Војводини, гласао против жутих.

Након смене власти Уставни суд је укинуо тај Статут, а Игор Мировић је урадио још неколико важних ствари тамо. Најпре је укинуто сексуално образовање по школама у Војводини које је увела Мариника Тепић, тада као члан Чанкове Лиге, а затим су са новосадског универзитета избацили такозване женске студије. Напредњаци у Београду су радили све супротно од тога, настојећи да се допадну кругу двојке, да покажу како су и они модерни и да у себе инкорпорирају што већи број ЛДП-оваца, демократа итд. То је опет један од разлога зашто је Мировић померен.

Планови странаца

Сада долазимо до страног фактора. Прошле године је Кит Кларенберг објавио озбиљан аналитички чланак о деловању британског амбасадора и – како он тврди – оперативца МИ6 Чарлса Гарета, који је као амбасадор у Скопљу управљао рушењем Груевског. Затим је прекомандован у Киргистан, где је радио сличне ствари. Грејзон је писао о томе да Британија на овим просторима спроводи озбиљан програм под називом Глобална Британија, јасно гурајући сопствене интересе, и регрутујући „асете“ у свим деловима друштва и јавне управе.

Наравно, Британци стоје уз Немце и делове америчке дубоке државе и иза свега овога што се дешава у Србији. Они су довели и ове садашње на власт, али су они свој део одрадили, и време је да дођу они који треба да одраде следећи део „мапе пута“ која је одавно зацртана. Улазак у НАТО, санкције Русији и све оно што је усвојено на самиту ЕУ и Западног Балкана. Напредњаци су већ добрано отишли у том правцу, нуде и све остало, као и разне друге облике рекета, но чини се да се крај приближава.

Британци стоје уз Немце и делове америчке дубоке државе и иза свега овога што се дешава у Србији. Они су довели и ове садашње на власт, али су они свој део одрадили

Владар има проблема на свим крајевима света. У Русији не могу да га смисле, па је уместо њега ишао Орбан да проба измолити Русе да дозволе неко решење за НИС. Као што видимо, нису баш расположени. У Вашингтону још мање, а ако некоме није јасно зашто, нек погледа шта је Трамп ретвитовао у погледу Масковог спречавања да га управо из Србије покраду на изборима.

Вучић је и после Трампове победе остао везан за своје пријатеље у дубокој држави, односно код америчких демократа, што појашњава и одлазак Шутановца за амбасадора. Последњи али веома важна корак је ово што се десило са неодласком на самит ЕУ – Западни Балкан. Према ономе што је објављено да стоји у документу о Србији, јасно је зашто тамо није смео да се појави.

Слично као и са Слобом и Тадићем, чини се да се полако прави консензус великих играча да је време за промену. За сада, међутим, није јасно како ће то да се деси. Наиме АВ врло добро зна да њега може да сруши само неки нови Коштуница, односно јака национална личност и идеологија. Отуд је у последњих пар година све урадио да уништи било шта што на то личи.

С друге стране, другосрбијанци који воде ове протесте, и који имају медије, логистику, новац, пуну подршку својих пријатеља са Запада итд, мисле да су толико ојачали да ће да добију изборе чак и без симулирања националне приче и националних вредности. Многи од њих то више и не крију, исмевајући све национално, Цркву, Републику Српску итд. Они су се невероватно осилили јер мисле да стиже њихово време и да ће коначно моћи да раскрсте са свим ретроградним, националистичким и антизападним наративима и да врате титоистички неокомунизам. И сигурни су да ће њихова, „студентска“ листа да добије изборе без икаквих проблема.

Нема смене власти без јасне националне приче и поставке. Тога засад нема и отуд ова огромна енергија од 15. марта нема где политички да се улије

То је наравно чиста будалаштина. У Србији људи неће да гласају за Проглас, Јову Бакића и сл, као што никада нису хтели да гласају за Весну Пешић и Жарка Кораћа. Нема смене власти без јасне националне приче и поставке. Тога засад нема и отуд ова огромна енергија од 15. марта нема где политички да се улије.

Но, пошто су ово бар трећи велики пропали протести, фрустрација је огромна. Јасно је да је ова власт одсвирала своје. Она се сама урушава изнутра, велики делови ње су већ прешли на другу страну, од судија и тужилаца, преко делова безбедносног апарата до високих функционера. Наиме, једна од најјачих струја у протесту тврди како је будућност у сарадњи са „здравим крилом СНС-а“. То здраво крило је најгори британски криминални шљам коме је обећано да ће, уз конструктивно деловање, моћи да настави да ради исто и у следећој власти.

У сваком случају, чекају нас, по свему судећи, бар још две мучне транзиционе године и нимало светла будућност након тога.

Миша Ђурковић је директор Центра за геополитику на Школи за међународне односе будимпештанског Матија Корвин Колегијума. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Wikimedia commons/Bracejerkovic/CC BY-SA 4.0