Током викенда медији су објавили извештаје у којима су пренели говор председника САНУ господина Костића. У њему је најважнија вест била то да се он неће кандидовати за трећи мандат на челу ове институције. Као особа која је прошле године организовала први народни протест испред ове институције, сматрам ово великом победом свих нас који смо подигли јавност против онаквог деловања и наступања какво је у то доба спроводио председник Академије. Одустајање господина Костића није добровољно, већ је потез изнуђен јасним стављањем до знања људи из Академије да он више подршку за то место не може да добије.
Да не буде забуне, са господином Костићем нико нема никакав лични проблем. Чак ни са тиме што је он показивао јасне политичке амбиције. Предмет спора и оно за шта је јавност с правом заинтересована јесте начелно усмерење Академије, начелна политика њеног деловања и приоритети са којима ради и са којима наступа у јавности. Не само да смо заинтересовани за то како се троши новац који долази од пореза који ми плаћамо, већ пре свега морамо да бринемо о томе како најважнија српска академска институција усмерава корпус знања, приоритете истраживања и вредносни систем на који такође може и мора да утиче.
Читаоци ће се сетити да је директан повод за протест био јавни наступ господина Костића у коjем је иступио као представник оних минорних политичких снага у Србији (ЛДП, Лига, „Не давимо Београд”) које се залажу за то да Србија треба да дигне руке од Косова и Метохије, да је оно изгубљено и да се потпуно окрене „модернизацији” и европским интеграцијама. У критичким наступима тврдили смо да се ради о злоупотреби положаја председника ове институције и јавним наступима који су противуставни те да је то недопустиво за некога ко се налази на месту председника САНУ. Усудио бих се да тврдим како је ово изнуђено одустајање Костића да надаље обавља ту функцију доказ да смо били у праву.
Но, господин Костић је чини се одраз укупне тенденције кретања ове институције у последње две деценије о чему је својевремено у посебној књизи писао и академик Крестић. Ради се о озбиљним начелним питањима шта је предмет, обавеза и дужност рада Академије. Чини се да је овај период до избора новог председника САНУ право време да се поведе озбиљна јавна расправа о томе шта ће бити приоритети Академије у будућности. Једно од питања је наравно већ дуго присутна тенденција миноризације хуманистике за рачун техничких и природних наука, што је генерална тенденција коју западни системи моћи гурају другим земљама. Но, постоје још важнија фундаментална идентитетска питања укључујући и питање опстанка биолошке супстанце овог народа.
Наиме,, за време господина Костића одржана су два скупа о помодним питањима „рода” односно џендеризације, док је потпуно миноризован одбор за демографију. То је једна јасна идеолошка и политичка позиција коју заступа господин Костић, а још јасније и отвореније његов син, уважени професор Правног факултета господин Светислав Костић, снажни заступник геј прајда и политичке организације „Не давимо Београд”. У исто време прелиминарни резултати пописа показују радикалан пад становништва у Србији.
Друго важно питање је и даље преовлађујућа југословенска оријентација ове институције, иако Југославије нема већ деценијама. То је најочитије у и даље невероватној политици ове институције да уместо да почне да ради на Речнику српског језика, она и даље ради на речнику нечега што се зове српско-хрватски језик!? А и то ради темпом који подразумева да ће се на њему радити још деценијама…
Југословенска идеолошка политика се видела и у кадровској политици којом је Академија примала чланове у последњој деценији. Опште је познато да тамо нема места за истакнуте националне научнике који се противе југословенству и европским интеграцијама.
Дакле, пре свега сама Академија, али и читаво друштво у наредном периоду требало би озбиљно да преиспита однос према улози ове институције у друштву, научном животу и у укупном склопу кретања овог народа и државе. Избор будућег председника показаће да ли ће за САНУ и даље приоритет бити југословенство, џендеризација и оно за шта су заинтересоване стране амбасаде, или ће се и Академија попут све већег дела становништва, институција и посебно омладине вратити на позиције здравог српског национализма на којим је и настала. Наиме јасна је одлука да ли је ваш нормативни модел војвода Петар Бојовић, ослободилац Београда 1918, или они који су га понижавали и отерали у гроб као непријатеља. Недавни јавни наступ генерала Милосава Симовића, команданта Копнене војске, који је с правом страховито одјекнуо, јасно показује да се не само народ, већ и институције враћају правој традицији. Надамо се да ће и САНУ поново стати уз свој народ.
Научни саветник, Институт за европске студије
