МИШA ЂУРКОВИЋ: Како да одбраним своју породицу?
Oтац сам двоје деце. Волим их више него било ког или било шта на свету. Супруга и ја се трудимо да их подигнемо као здраве, васпитане и одговорне особе. То је ужасно тежак посао који тражи много енергије, одрицања, труда и нервирања. Али не постоји веће задовољство од њихове радости, малих успеха, и љубави коју заједно стварамо.
Да ли су речи и аргументи довољни да их васпитамо? Наравно да нису. Деца се не рађају као васпитани, рационални и одговорни људи који знају шта је њихов интерес. Цео процес васпитања се и заснива на томе да их свим доступним методама, од похвала, награда, до претњи казном и коначно казнама, уведемо у ред, дисциплинујемо, научимо да поштују правила, да усвоје норме понашања и да прихвате адекватан вредносни систем. Готово свако дете би нпр. желело да стално једе слаткише и игра игрице, док му је много мање пријатно да једе броколи и рибу, да иде на спортске активности или да учи. Наш задатак је да га научимо да ради и оно што му није пријатно.
Супруга и ја смо коначно, одговорни за понашање своје деце док не постану пунолетне особе. Ако их пустимо да раде шта желе, као што је било у случају оних дечака који су претукли Рашу Попова, могу да постану насилници, криминалци, да буду нездраве и неуравнотежене особе. Или да сутра заврше тако што попију двадесет ракија па седну у ауто да возе себе и своје пријатеље у реку.
Да ли у васпитању користимо и телесну казну? Наравно. Као што су је и према нама користили наши родитељи. Исто као и они и ми је користимо ретко, углавном шаком по гузи. Најважније нам је да то постоји у свести деце као последња инстанца, као могућност да ако претерају и не зауставе се на време, могу да добију по гузи. Ни супруга ни ја нисмо необразовани лудаци нити садисти. Једноставно видимо да у неким, срећом ретким, тренуцима једино физичка реакција може да заустави дете, да га „ресетује” и смири па да поново почнемо нормално да разговарамо. Свеукупно засад смо више него задовољни како се развијају.
Оно што нас плаши је окружење и друштво у које би требало да их пустимо и за које би требало да их припремимо. Изазови су много већи него у време кад смо ми били деца, а држава нам преко својих законских решења све више одузима право да их васпитавамо. Наши закони се систематски доносе против породице и јасна је тенденција да се деца извлаче из породичног окружења и да се окрећу против својих родитеља. Под маском наводно „либералног” законодавства код нас се имплементира законодавство које де факто отвара пут новом тоталитаризму, стварајући простор за нове Павлике Морозове, који ће сутра бити учени да им је обавеза да пријаве родитеља који их је нпр. лупио по гузи. Сваки тоталитаризам почива на атомизацији и разарању заједница од којих је породица фундаментална и најважнија. Класични либерализам је управо почивао на неповредивости и максималној заштити приватне, односно породичне сфере. Данас се она систематски уништава.
Идеја о ригидној забрани телесног кажњавања деце, која се најављује нацртом новог грађанског законика долази из исте кухиње из које је пре четири године дошао језиви нацрт Закона о правима детета. То су идеје које децу уче да имају само права, а не и дужности и које девојчици од петнаест година омогућавају да обави абортус и забрани доктору да о томе обавести родитеље.
Случај доктора Миливојевића који се с пуним правом јавно успротивио овом бруталном удару на основе породице, а тиме и саме идеје слободе у Србији, показује како се против сваког гласа разума у Србији данас одмах подигне војска добро организованих војника новог тоталитаризма која симулира некакву науку и некакву стручну јавност. Проблем је што ми остали, који смо огромна већина, ћутимо и немамо никог да нас организује и да у политичкој сфери представи наше интересе. И као отац, и као човек који се залаже за слободу против тоталитаризма, и као патриота, дужан сам да подигнем свој глас против ове пошасти која нам се спрема и која неће овде да стане. Ово је пут у ново варварство на чијем крају се између осталог налази и декриминализација инцеста, о чему се већ дебатује у Немачкој и Хрватској, на пример.
Желим да искористим овај текст да апелујем на политичаре, и на посланике Народне скупштине да воде рачуна о томе да је у питању и будућност њихове деце. Ако буду гласали за овакве наказне законе, и њима ће сутра одузимати децу. Уместо одговорних особа које ће бити способне да развијају и бране ову земљу, добићемо нове генерације размажених егоиста које не поштују никакве вредности и никакав ауторитет.
Коначно, ако се овакви закони буду доносили, и као отац и као јавни делатник одговорно изјављујем да их нећу поштовати. Ако сам као грађанин спреман да погинем бранећи ову земљу у рату, тако сам спреман и на све облике грађанске непослушности и борбе да бих заштитио своју децу и породицу и од унутрашњих предатора.
*Виши научни сарадник у Институту за европске студије
Тагови: Деца, Заштита, Миша Ђуровић
