Миша Ђурковић: Јавно извињење или Срећна Нова 1948!

Пре који дан пријатељи су ми послали линк ка Фејсбук профилу организације „Да се зна“, на основу чије пријаве сам 2017. јавно проглашен ЛГБТ дискриминатором. Ово је уследило након што сам координисао јавну кампању којом је заустављено увођење тзв. Образовних пакета што је у свом образложењу одлуке Повереник (ца) (Обратите пажњу, овако мора убудуће да се пише све па и новински текстови, научни радови итд!) и написао/ла. У међувремену је иста организација покренула координисано поступке и против др Бранислава Ристивојевића (Врховни касациони суд после три године завршио процес ослобађањем Банета који је првостепено био осуђен) и против Владе Димитријевића (процес улази у пету годину и човек мора стално да долази из Чачка), Југослава Кипријановића итд. Дакле врло циљано се таргетирају људи који су носили јавну борбу за одбрану породичних вредности у складу са чланом 16 Универзалне декларације о људским правима и спречавање нових закона које су нам доносили.

У међувремену је 2021. донет нови рестриктивнији Закон о забрани дискриминације у чијем образложењу је дословно писало да пошто до сада нико није осуђен, треба донети рестриктивнији закон а онда наћи неког да се осудом постави преседан и да онда то почну да примењују остали судови. То су такозване стратешке парнице за које постоје посебни пројекти и неко озбиљно финансира цео процес. Овај закон је донет у скупштини, на предлог Владе Србије и око тога су се сви, укључујући и цркве и верске организације направили блесави. Једини отпор пружила је наша Коалиција за одбрану породице, али је под окриљем короне овај Закон прошао као и Закон о родној равноправности.

Када сам прошле године учествовао у радној групи која је радила на измени уџбеника из Биологије за осми разред и након што је против нас вођена бесомучна кампања без права да било где одговоримо, јасно ми је било да ће поново уследити нешто слично. И ево „Да се зна“ је узела мој текст из Политике у коме сам писао о штетности Истанбулске конвенције из које је Турска изашла, а низ земаља источне Европе је није ратификовало, и поднели су притужбу Поверенику за равноправност у којој се жале да сам „трансфоб“, дакле да сам текстом у најстаријем дневном листу у коме сам колумниста већ 22 године дискриминисао трансродне особе. Кажу и да сам теоретичар завере, и вређају ме на најразличитије начине. Но, они у овој држави имају сва права која ја немам и може им се.

Док очекујем да ми стигне или позив на изјашњење од канцеларије Повереника или судска тужба, распитао сам се шта могу да радим. Прва идеја ми је била да прихватим да ме осуде и да у складу са одредбом о претварању новчане казне у затворску одем на неко време у затвор. Но, Бане ми је као искусан објаснио да ми то неће дозволити него да је циљ да ме после осуде натерају да се извиним тако што ће ми ставити административну забрану на плату и скидати ми одређене своте све док се не извиним. То ће се десити након вишегодишњег процеса у коме морам да плаћам адвоката, касније вероватно и судске трошкове и да изгубим силно време и енергију вукући се по судовима.

Све ово је дошло у време када већ осећам да је мој рад на овом пољу постао сувишан и узалудан, као и рад десетак људи који су се са мном борили. Након свега што смо урадили, борећи се против организација које имају милионске буџете, у ситуацији смо да нико не сме ни динар да нам дâ као помоћ за борбу за породичне вредности, да сви имамо све више проблема због тога, да су нам медији потпуно затворени, да више немамо ниједну политичку партију у Скупштини која макар помиње значај породичних вредности итд. Закључио сам да смо уз то ми служили као нека врста илузије људима да се у Србији неко успешно бори против свега тога и да они не морају ништа сами да ураде. Предложио сам стога да се потпуно повучемо и да људима укинемо ту илузију, како би се коначно директно сусрели са последицама закона које уводе странке за које гласају. Наиме, од априла ступа на снагу Закон о родној равноправности са свим својим казненим одредбама па ће се цео тај систем имплементирати у школство, у јавни сектор, професори универзитета ће морати да пишу нове уџбенике у складу са родно сензитивним језиком итд. А родитељи ће онда морати да се суоче са тим да им се деца из школе враћају са „новим погледима на свет“, да ће нпр. своју ћерку морати да ословљавају са „они“, и да ће уколико то одбију и ако се побуне што ћерка од 14 година почиње да узима хормоне за родну транзицију, морати да плаћају казне, иду у затвор или да им то дете одузму и предају у хранитељску породицу.

Закон о дискриминацији иначе има ту чувену одредбу о томе да је терет доказивања на оптуженом, а не на тужиоцу, што је супротно основама либерално демократског конституционализма у коме имате пресумпцију невиности као основно људско право и постајете криви тек кад вам се судски утврди кривица. И та одредба очигледно не смета никоме…

Дакле, ово ме је потпуно учврстило у уверењу да сам дошао до краја и да је мој рад на овом пољу постао немогућ и непотребан овој држави и мом народу. Захваљујући овом закону свако може да вас пријави и развлачи годинама по судовима, те да вам узима новца колико год је потребно наносећи штету вама и вашој породици. Дакле, док су на снази Закон о забрани дискриминације и Закон о родној равноправности, које су легални представници мог народа изгласали у Скупштини, моје колеге и ја више немамо услове да се бавимо овим темама.

Стога најпре изјављујем да се више апсолутно нећу бавити овим питањима због којих ме туже, на целом простору Србије, пошто ми је то очигледно забрањено. Дакле, тиме не могу више да се бавим ни као научник, ни као јавни публициста или делатник, нити да о томе говорим на медијима и јавним скуповима. Моја држава ми је то забранила, а мој народ је гласањем за такве партије изабрао да ја тај посао више не могу да радим.

И, такође, унапред се извињавам коме год треба да се извиним и коме год буде требало да се извиним због свог досадашњег научног и јавног рада на пољу породичног и грађанског законодавства.

Но, као Хришћанин и по природи грешан човек, осећам потребу да се извиним свом народу и држави и за многе друге ствари. Извињавам се што сам током последњих десетак година спречио да у ову земљу уђу сурогација и еутаназија, извињавам се што сам спречио доношење Грађанског законика, извињавам се што сам спречио усвајање Образовних пакета. Извињавам се такође што сам патриота и што сам тако радио и наступао у јавном простору. Извињавам се што су ме родитељи васпитали да будем поштен, частан, вредан и да се у свему трудим да будем најбољи. Извињавам се и што сам своје двоје деце исто тако васпитао и што се трудим да остану у својој земљи. Извињавам се што сам цео живот провео као моралан и поштен човек, што нисам крао, и што сам се увек трудио да помогнем другима колико год могу. Такође се извињавам што сам научио шест страних језика, и што сам на сваком од њих предавао у различитим земљама, трудећи се да подигнем углед свог народа, земље и наше науке. Извињавам се што сам створио веома озбиљан научни опус, што сам преводио неке важне књиге итд.

Исто тако се извињавам што сам се трудио да живим као Хришћанин, Светосавац, што идем у цркву и што се држим старих ретроградних српских традиција одговорних за ослобођење и успон ове државе у деветнаестом веку. Извињавам се што сам водио успешну јавну кампању за увођење двојног држављанства у Србији на основу чега је више стотина хиљада Срба из региона и дијаспоре добило наше држављанство. Извињавам се што сам помагао Србима у Црној Гори, Српској и у Македонији. Извињавам се такође што сам у заблуди мислио да живим у држави у којој постоји слобода говора, мишљења и научног истраживања и што сам се отворено и јавно борио за вредности и идеје у које верујем, укључујући и поштовање Устава и закона.

Имао бих, нажалост, на набројим још доста таквих ствари због којих треба да се извиним, али и ово је довољно. Због свега тога се извињавам свом народу и својој држави и свима које је тај мој грешан и штетан рад погодио и унесрећио.

У будућности намеравам да се бавим међународним односима, политичком теоријом, популарном културом и разним другим стварима које за сада нису забрањене. Ако нешто од тога у међувремену постане предмет забране, молим вас да ме неко на време обавести да случајно опет неког не повредим – па да треба поново да се извињавам.

Јингер је својевремено објаснио да човек може у оваквим временима да оде или у стварну имиграцију или у унутрашњу емиграцију. Покушаћу за почетак са овом другом.

И драга браћо и сестре и припадници свих осталих 75 родова, желим вам срећну нову – 1948. годину.

П.С. Такође се извињавам што су ме погрешно убедили да је измештање аустроугарског фелдвебела, агресора на нашу земљу, Јосипа Броза из Куће цвећа услов за морално оздрављење Србије и што тражим да Domus florum delenda est.