Миша Ђурковић: Фудбалске „коронарне” бомбе
Врхунац ове, мало је рећи неозбиљности била је дозвола да се наставе фудбалска такмичења, и то уз присуство публике
Миша Ђурковић (фото: in4s.net)
Док је половином маја у европским земљама почело пажљиво попуштање мера, Србија је одмах након укидања ванредног стања јурнула грлом у јагоде да укида скоро сва ограничења. У врло кратком року пуштено је апсолутно све, укључујући и ноћни живот. У Београд и друге универзитетске градове дошли су студенти доносећи са собом из својих места корону, тако да се вирус на све стране ширио и по факултетима, сплавовима, студентским домовима. Свадбе, рођендани и друге прославе с масовним љубљењима и честиткама постале су поново регуларна дешавања. Чак су и домови за стара лица отворени за посете. Све се то радило, а да је корона само делимично сузбијена, не и елиминисана.
Врхунац ове, мало је рећи неозбиљности била је дозвола да се наставе фудбалска такмичења, и то уз присуство публике. Медији од Америке до Индије у чуду су известили како се у Београду почетком јуна на стадиону сакупило скоро 25.000 људи без икаквих рестрикција и свима је прва асоцијација била утакмица између Аталанте и Валенсије, због које се заразило пола Бергама. Занимљиво, онај добри доктор што је претио да ће да поднесе оставку ако се хришћанима дозволи да за свој највећи празник иду у храмове, није се огласио нити нудио оставку, као и сви из кризног штаба који су ћутали док не прођу избори. Шта је то 25.000 на једном месту…
Сваком рационалном човеку јасно је, наравно, било какве ће последице свега тога да буду. Колико год весели доктор Нестор(овић) причао како ће сунце да спржи корону, логика је говорила да ће овакво понашање врло брзо проширити заразу, и то још више него у првом налету. Па чему све то? Због избора, наравно.
Кад је опозиција најавила бојкот избора, за власт која има скоро апсолутну контролу свих токова моћи, отворио се проблем легитимитета. Било је потпуно јасно да, осим владајућег покрета и његовог коалиционог партнера, нико не може да уђе у парламент. Дакле, оно што је тада било изгледно јесте скупштина у којој седе искључиво представници власти, уз низак ниво излазности, можда и мањи од 40 одсто. Власт, чија је спољнополитичка позиција све тежа и компликованија, кренула је у велику операцију решавања проблема легитимитета. Један део стратегије било је да се што већи део опозиције или квазиопозиције (да не кажем „Чанак” опозиције), убеди и приволи да узме учешће на изборима, а у ту сврху, потпуно супротно свим узусима, промењен је изборни закон у изборној години и цензус спуштен на три одсто. Други део стратегије је био тежи и захтевнији. Људима који су до јуче плашени да ћемо завршити као Италија и Шпанија и грђени што превише излазе из куће требало је на брзину утувити у главу да је све нормално, да је корона ствар прошлости и да треба да се живи као и увек и, наравно – да се гласа. Управо то је разлог за радикално и неодговорно укидање свих мера, укључујући и дозволе за ове фудбалске „коронарне” бомбе.
Све то је некако држано до 21. јуна, да би, очекивано, после тога кренула експлозија. Поново умире више људи дневно, наводно се скоро 300 зарази у истом периоду, а у неколико градова су хитно враћене ванредне мере (Крагујевац, Врање, Београд, и посебно Нови Пазар и Тутин, где је ситуација алармантна). Председник владе Војводине Игор Мировић изјавио је да у северној покрајини нема места у којем нема короне. Велики проблем је што у званичне бројке нико више не верује, и што се с терена чују много веће бројке за читав низ градова.
После свега политичари су, наравно, за све кренули да криве нас, обичне људе. Извесни Радомир Николић, моћник у граду Крагујевцу, рекао је како су за нас само мотке. Не знам да ли је овај мудри и часни човек, узурпатор савског насипа у Београду, при томе мислио на своје партијске колеге које су се у недељу, 21. јуна, тако добро придржавале мера да су сада заражени и председница скупштине и министар одбране, као и председник Привредне коморе Србије, шеф канцеларије за КиМ…
Нажалост, њему је сасвим дозвољено да на овај начин вређа људе и за то неће сносити никакву одговорност. Некако смо постепено постали систем, друштво у којем, изгледа, апсолутно све може, под условом да сте власт. Док су у низу држава (Немачка, Мађарска, Чешка, Хрватска, Словенија) током последњих осам година бројни министри или чак и председници подносили оставку због плагијата, код нас ни то није била препрека да се остане на функцији. Нелегалне викендице на новобеоградском савском насипу које угрожавају безбедност читавог тог краја стоје постојано кано клисурине, руше се куће заштићене законом, па зашто би се ико бринуо због хиљада нових случајева заразе до којих је дошло јер је требало да се подигне излазност…
Постоји фундаментална разлика између друштава у којима онај ко узме власт може да ради све и друштава у којима је обичног човека баш брига ко је на власти и колику подршку има. У овим другим постоје и морал, владавина права и осећање одговорности. Па и стида.
Аутор је научни саветник на Институту за европске студије
Опрема: Стање ствари
