Миша Ђурковић: Еутаназија Србије
Миша Ђурковић (Извор: ИН4С)
Протекле недеље уважена новинарка овог листа госпођа Петровић је својим текстовима направила праву медијску кампању за одређена врло контроверзна решења која најразличитији лобији већ скоро деценију неуспешно покушавају да наметну Србији. Ко је читао серију њених текстова објављених на насловној страни сазнао је да „Србија уводи” сурогат-материнство, еутаназију и сличне ствари, затим да је еутаназија уведена у „великом броју земаља”, да би испод тог бомбастичног наслова могао да прочита да су у питању свега четири европске земље, Канада и један број држава у САД, итд.
Својим текстовима у којима су дате непрецизне и нетачне информације и где није позван било ко од бројних јавних актера који се противе овим решењима, госпођа Петровић је довела читаоце, али и многе колеге новинаре у заблуду да је наводно већ све одлучено и да ће се све те мере сигурно увести. О чему је овде реч?
Комисија која припрема породичну књигу предлога грађанског законика већ у два наврата (2011. и 2015) излазила је у јавност са својим предлозима. У оба случаја ултралиберална решења за која се бесомучно залаже госпођа Олга Цвејић Јанчић доживела су разорну, аргументовану критику и након бурне јавне расправе политичари су схватили колике би проблеме све то донело и друштву, а и њима, ако би дозволили да се те мере уведу. Стога се у оба случаја након јавне расправе одустало од доношења законика и цео посао који се ради још од 2006. године стављен је ад акта. Покојни академик Перовић, председник комисије, преминуо је а није дочекао да законик буде усвојен.
Сада је, међутим, на његово место дошао господин Орлић, који је очигледно далеко либералнијих ставова и који се уз професорку у пензији Цвејић Јанчић појављује као најрадикалнији заговорник свих ових контроверзних решења. Поучени претходним поразима овог пута су уз очигледну помоћ најпре кренули у кампању, да би тек онда објавили сам нацрт. Наиме, још пре више од месец дана почела је нова перфидна кампања за потпуну забрану физичког кажњавања деце, иако никоме у јавности није било познато шта заиста пише у том новом законском предлогу. Исто је учињено и сада, преко новинара, за остале најспорније предлоге, као што су сурогат-материнство, еутаназија и регулисање истополних заједница. Тек након „артиљеријске медијске припреме” комплетан нацрт је, са датумом 29. мај, постао доступан на сајту Министарства правде.
Дакле, супротно ономе што новинарка Петровић тврди, ово није текст којим се у Србију, не дао Бог, било шта уводи, већ је поново реч о радном тексту који тек иде на јавну расправу. И по ономе што се да видети на први поглед, аутори су, уместо да изађу у сусрет критикама и оправданим страховима јавности, додатно радикализовали своје предлоге. Ево неколико илустрација.
Раније је сурогат-материнство заговарано искључиво као мера која ће се допуштати само на основу хуманих, беневолентних мотива, где би нека жена без икакве надокнаде изнела трудноћу и то дете након порођаја предала жени наручиоцу која би се онда уписала као стварна мајка. Читаоци ће се сетити да сам на овим странама говорио како је то само форма и да је суштина увођења сурогације у Србију намера да се ми претворимо у Украјину или Индију, да ће и код нас под формом беневолентне сурогације заправо процветати комерцијална и да је само питање када ће се и она увести. Сада су аутори текста прескочили ту фазу и без зазора увели комерцијалну сурогацију, где би сироте сиромашне жене изнајмљивале своју материцу за плату од 8.000 до 15.000 евра.
Сазнали смо, такође, да аутори не одустају од идеје да у Србију, као једну од првих пет европских земаља, уведу и еутаназију, односно да легализују самоубиство и „убиство из милосрђа”. Они и њима пријатељски новинари неће јавност да обавесте како су у Холандији и Белгији свега десетак година након легализације дозволили и да тинејџери који болују од депресије нпр. могу да траже да се подвргну еутаназији, да се у земљама које су је увеле врши тоталитарни притисак на лекаре да им се забрани приговор савести и да нужно морају да обављају такве ствари, итд. У шоку сам прочитао да писци желе да легализују лапот јер у предлогу стоји да породица која нема средства за издржавање неког ко је дуго болестан може да затражи дозволу да га еутаназира из социјалних разлога.
Наравно, ту је и тоталитарно настојање да се сваки облик физичког кажњавања забрани, чиме аутори директно настоје да унесу анархију у друштво и да распуштену децу све више одвоје од родитеља и препусте популарној култури, корпорацијама и улици као јединим релевантним васпитачима. Они вам неће рећи да је пропратна појава ове мере у САД то да се прогресивно шири дијагноза хиперактивности и да родитељи децу коју више не смеју да сузбијају физичким казнама, уз препоруку доктора и на радост корпорација, масовно стондирају лековима.
Научни саветник Института за европске студије
Опрема: Стање ствари
