МИША ЂУРКОВИЋ: Држава, вера и наука

Друштвене науке су код нас у знатно подређеном положају у односу на природне, медицинске и техничке. То се види по низу показатеља, укључујући и бројност истраживачког кадра, доминацију природњака и медицинара у САНУ и научним телима, средства која се додељују на конкурсима Фонда за науку итд. Полазећи од ових чињеница, актив института друштвених наука ових дана спрема једну врсту прегледа онога што друштвене науке раде, као и онога што су потенцијали које држава не користи у адекватној мери.

Један од заиста врхунских примера доприноса друштвених наука регулисању одређених друштвених феномена јесте изградња државно-црквеног права и односа у Србији, али и региону. Повод за ово писаније јесте веома садржајна научна конференција коју је током викенда у чудесном окружењу Соко града и манастира Светога Николаја организовао Институт за упоредно право (ИУП) уз подршку Патријаршије. Пошто се ове године навршава двадесет година од враћања веронауке у школе и петнаест година доношења Закона о црквама и верским заједницама, колеге из ИУП су дошле на идеју да се направи добар скуп као пресек искустава из претходне две деценије на ономе што се назива поље државно-црквених односа и права.

Држава је 1993. године ставила ван снаге стари закон који је регулисао ову материју и фактички наредних тринаест година цркве и верске заједнице су функционисале без релевантне законске основе. Но већ од 2001. године у време кад је Шијаковић преузео савезно министарство за вере, почео је рад на постављању основа државно-црквеног права. Тај посао, укључујући и припрему и доношење закона 2006. изгурали су управо водећи представници области друштвених наука, професор Богословског факултета Богољуб Шијаковић, професор Правног факултета Сима Аврамовић и покојни доктор Милан Радуловић са Института за књижевност и уметност.

Идеја је била да се петнаест година после доношења овог основног закона оцени шта је урађено у међувремену и дефинише простор на коме убудуће треба радити. Због техничких проблема нажалост Шијаковић и Аврамовић нису могли да се укључе у скуп, али је било неколико тада млађих људи који су у послу учествовали. Свакако треба издвојити Владимира Ђурића који је и организовао конференцију и доцента Правног факултета у Београду Душана Ракитића, који је својевремено био шеф кабинета министра за вере.

На скупу је учествовао и отац Велибор Џомић, у својству доктора права, човек који има несумњиво огромно практично искуство у раду на овим проблемима и у Црној Гори и у Србији. Поред колега са ИУП, било је професора са Правног факултета, са Богословског, са Факултета политичких наука, научних сарадника са института за историју, са Института за европске студије, а посебно треба истаћи плејаду младих докторанада који су имали врло лепа излагања из односних области.

Осим присећања на то како су ови прописи доношени, на полемике, спорове и спољне притиске приликом усвајања и касније одбране на Уставном суду од иницијатива за укидање закона у тоталу или појединачних одредаба као што је фундаментално разликовање традиционалних цркава од осталих верских и конфесионалних заједница, највише се заправо говорило о будућим изазовима који долазе и посебно о могућностима разраде и додатне изградње државно-црквеног права у врло конкретним областима и проблематици.

Уочено је да је потпуно стао међуверски дијалог који је у време ових дешавања пре петнаестак година, као и приликом доношења Закона о дискриминацији 2009. године био изузетно жив, организован и водио ка томе да су традиционалне цркве сложно и фокусирано наступале у јавности и браниле права верника и коначно своја права. Значај обнове овог дијалога потенциран је у светлу доношења недавних закона из пакета Министарства за људска, мањинска права и друштвени дијалог, али и у светлу бројних пресуда Европских судова за људска права и Суда правде у којима по правилу у сукобу права верујућих људи и права захтеваних на основу антидискриминаторских закона губе и страдају управо она прва.

Говорило се и о питању финансирања цркава у компаративној перспективи, о разликовању појмова лаицитета и секуларности, теоријски разјашњавали модели строге и кооперативне одвојености државе и цркве, појашњавала се разлика између традиционалних цркава и других верских заједница, критиковале недоречености закона које би могле бити исправљене, разматрао се општи положај цркава у Митровданском уставу итд.

Цела трећа сесија је међутим била посвећена конкретним питањима која ће свакако доминирати у даљој разради ове области: од права социјалног осигурања свештеника и верских лица, модела финансирања делатности, до начина на који цркве могу користити ознаке географског порекла у привредној делатности или заштити интелектуалних и својинских права над нпр. иконом Белог анђела. На крају је директор института Владимир Чоловић најавио покретање часописа за ова питања и наставак рада на решавању низа отворених питања, у сарадњи са СПЦ и другим верским субјектима.