Миша Ђурковић: Балкан који нестаје

фото: Wikimedia commons/ГП/CC BY-SA 4.0

Од 2022. до 2024. коначно је одрађена серија пописа у балканским земљама, која је одлагана због короне или политичких несугласица. Подаци који су стигли су поразни, а још поразније је што сви знају да су нетачни и нереални. Па ипак, шта нам они казују?

Управо сам завршио рад на великој студији о демографској безбедности на Балкану. У питању је академски рад који ће изаћи у италијанском часопису Ревија за политичке науке. Рад на тексту је био одлична прилика да коначно систематизујем преглед података и недоумица повезаних са нашом заједничком несрећом на овим просторима, чија је суштина сажета у наслову. А он је преузет из одличне прошлогодишње студије Пољакиње Полине Ванкијевич Клоцко

Наиме, од 2022. до 2024. коначно је одрађена серија пописа у балканским земљама, која је одлагана због короне или политичких несугласица. Подаци који су стигли су поразни, а још поразније је што сви знају да су нетачни и нереални. Да почнемо од тога. Од десетак истраживача из различитих земаља чије сам радове консултовао, буквално сви упозоравају на сумњивост и нерелевантност података који су приказани.

У међувремену је, као што знамо, уведена и нова методологија па се осим стандардног метода кретања пописивача од куће до куће и збрајања података, накнадно уводе и могућности да се дијаспора сама пријави као у Северној Македонији или се убацују додатне процене на основу полицијских картотека, броја људи који плаћају инфостан итд.

Тако се у нашем јужном суседу стигло до неких 1,38 милиона стварно пописаних, а онда се кренуло са проценама које су додале још пола милиона, плус се самостално пријавило још пар стотина хиљада. Тамошњи демографи реалне процене стављају на око 1,6 милиона. И то је мање-више образац који сви примењују. Из историје је познато да је Кина стално повећавала број стварно пописаних, да би таквим показивањем снаге одвраћала потенцијалне агресоре.

Сумњиви пописи

Други разлог је што стварни резултати показују како нарације о златном добу, најбољим владама икада, блиској европској будућности и незаустављивом прогресу не стоје. Људи настављају да одлазе из „раја“ и деца се не рађају. Тачка. Водећи хрватски демограф Тадо Јурић недавно је објавио низ студија и вредну књигу у којима показује како је заправо масовна корупција, осећање немоћи према непромењивим елитама, осећај затворености система и фрустрација младих људи што знањем и способношћу не могу да постигну успех овде, основни разлог што бирају да оду или сами или са већ оформљеним породицама са малом децом.

Разлози су наравно многи и на њих ћемо се вратити, али хајде најпре да погледамо стање и тенденције. Свакако најбољи индикатор је то што је највећи део људи који су побегли из протестантских земаља услед коронарног фашизма и затварања врло брзо након завршетка свега опет отишао у те земље.

Трећи разлог за неповерење у бројеве је чињеница да су пописи из ранга статистичке категорије код нас преведени у прворазредна политичка питања. Посебно у мултинационалним и сложеним срединама. Подсетићу вас да смо на резултате последњег пописа одржаног у Црној Гори чекали око годину дана.

Кина и Америка своје заврше за месец дана, што значи да су овде на сцени била друга питања, а не технички проблем пописивања популације од 650.000 људи. По свему што се чуло, вођени су преговори између представника политичких странака, странаца и још неких регионалних субјеката око тога како стварне резултате пописа приказати. Било је натезање да се Црногорцима да преко 40 одсто, а такође и да се призна да српски језик говори преко 50 одсто становништва.

У Македонији је 2011. одржан попис чији резултати на крају никада нису били објављени. Тада, десет година после грађанског рата, то је било превише сложено и опасно по опстанак мира, и владајуће већине. На крају је одлучено да се ништа не објављује и да институтције наставе да функционишу на основу ранијег пописа.

После Охридског споразума и посебно после владавине Заева, статус језика у службеној употреби у некој општини буквално зависи од бројева и пропорције становништва. То нам је познато из случаја Вуковар. Кад је установљено да Срба после пописа 2011. има довољно да би могли да добију свој језик у службеној употреби и када су постављене ћириличне табле, сведочили смо чувеном домољубном чекићању језика, на шта полиција, као што се сећамо, није реаговала. Када је на следећем попису број Срба сведен на нижи ниво и кад су изгубили број довољан за репрезентативност језика, то питање је скинуто са дневног реда.

Најзанимљивији је пример БиХ као невероватне институционалне и правне конструкције где се избори понегде не одржавају деценијама, где не може да се договори о изменама изборног закона, где један народ бира представника другог народа итд. Тамо се питање пописа више ни не поставља.

Последњи попис је одржан 2013. године, када су сарајевски статистички заводи, користећи „нову методологију“, избацили податак према коме су Бошњаци прешли половину становништва и наводно постали апсолутна већина у БиХ. Нова методологија је била посебно проблематична у Брчком, где су немилице пописивани људи из дијаспоре. Срби и Хрвати су на то одреаговали једноставно одбијајући да признају резултате пописа и све се наставило на основу раније договорених пропорција. Иначе, постоје процене да данас у иностранству живи половина некадашње популације ове земље.

Нове мањине

Пописи на Косову су посебно чудо. Статистичка агенција Косова као новорођену децу пописује децу Албанаца са Косова која су рођена у Швајцарској, Немачкој, Аустрији, Британији итд. То нема везе са животом, јер та деца немају везе са домовином. Тако се чува мит о некаквој бројности, па је на последњем попису натегнута бројка од 1,5 милиона становника. Можда толико буде лети, кад нагрне дијаспора, али оперативно тамо живи мање од милион људи свеукупно.

Албанци су иначе тренутно најугроженије становништво јер најбрже нестају. Стопе фертилитета су у свим ентитетима где живе пале испод европских бројки, а најбрже се одсељавају и имају компаративно најбржи пад становништва. Процене су да у самој Албанији нема више од 1,8 милиона становника.

И са овим лажним бројевима види се пад становништва у кратком року и за по 20 процената. Толико смо ми нпр. изгубили између 2001. и 2011. у источном појасу земље који демографи зову бели појас. Не знам колико је утешно што је и са бугарске стране идентично, па су сада крајеви око којих смо се тукли и крвили празни и са једне и са друге стране. Иначе цео тзв. Западни Балкан данас има мање становништва од једне Румуније.

Албанци су тренутно најугроженије становништво јер најбрже нестају

Црна Гора је у последњих десетак година изгубила једну шестину становништва, око 100.000 људи, што је огроман проценат. Но то становништво у међувремену је замењено странцима, па се већ сада процењује да је између 11 и 14 одсто популације страног порекла, што се сматра бројем довољним да отпочну међуетничке тензије.

Тамо је преко 100.000 Руса, Украјинаца и Турака, што изазива озбиљна питања образовања, здравства, јавног простора, концентрације капитала и људи, као и генерално будућности и организације живота у тој земљи. Турака нема 100.000, али када би их дошло толико, то би заиста била популација која би могла да да тражи разна права, као и учешће у подели власти и управљању. Занимљиво је да је дошло око 6.000 Немаца који су покуповали станове, углавном у Бару, и да их сада има више него Хрвата који су аутентична мањина.

Србија је пописала око 6,3 а онда новом методологијом додала још пола милиона људи. Колико стварно има становника, Бог свети зна. Много људи, не само из наше земље, налази се у режиму три месеца тамо, три месеца овде и право је питање да ли ти људи уопште задржавају одлику резидентности. Немачка, вечно гладна радне снаге, од 2015. године је либерализовала своје тржиште рада и годишње даје 50.000 радних виза за становништво Балкана. Већ Словенци дају бесплатно студирање, одводећи нашу децу, а Аустрија и Немачка нуде шта год хоћеш ако научиш језик.

Но, БиХ и до скора Србија раде још луђе ствари. У оквиру националних агенција тржишта рада постоје посебни делови који раде на регрутацији радне снаге за потребе немачког тржишта рада. Дакле земље које већ имају озбиљан мањак радне снаге у низу области и које и саме масовно доводе Турке, Индијце, и остале из трећег света, у исто време за потребе Немачке регрутују своју децу и шаљу их тамо. Сећамо се да је тек недавно уважени министар Ђурић потписао споразум са Ганом о довођењу око 100.000 радника одатле. Србија је толико хтела да либерализује своје законе о имиграцији и страним радницима да је чак ЕУ морала да интервенише да сузбије то.

У БиХ је нпр. масовно распрострањен случај да деца већ са 15 година наменски уписују медицинску школу и уче немачки, спремајући се да иду тамо и да раде као помоћ на нези старијих људи.

Становништво које копни

Међу бројне проблеме спада и страховита централизација. Конгломерат од Новог Сада до Београда, што је око стотинак километара, производи око 70 процената државног буџета. Отуд се нажалост природно народ и даље слива ка том простору, чиме се дешава депопулација свих осталих делова. Има општина у којима годинама није рођено ниједно дете.

Србија је пописала око 6,3 а онда новом методологијом додала још пола милиона људи

Слично је и у осталим државама, а посебно је занимљив случај некада пребогате и богато насељене Славоније. Туризам Јадрана је одвукао све и нико више неће да производи било шта, а посебно храну која се увози са свих страна. Становништво одлази на Запад или ка Загребу. Има га у Далмацији и Истри. Насељавање Хрвата из Посавине и Херцеговине у некадашње делове Српске крајине није ништа донело јер су ти људи углавном отишли, тако да су српски крајеви сасвим празни, чинећи зјапећу празнину која призива да дође неко са стране.

Отуда сам се бавио пре свега проблемима демографске безбедности, јер тамо где вам је територија празна, а становништво недовољно бројно и квалитетно да је задржи, постаје вам угрожена елементарна безбедност. Државу и простор нема ко да брани. А као што видите улазимо у време када се територија отима, купује, на најбруталније начине. Међународно право и институције више не постоје, свет се враћа голој сили. А жива сила је основна и незаменљива.

Средња година старости и преко 20 одсто старе популације чине нас остарелим народима. Код нас је око 45 година, а у Грчкој око 48. Код Албанаца је то још увек доста ниже, јер су они последњи завршили демографску транзицију, али је код њих исељавање још интензивније.

Све у свему, како је колегиница приметила, балканска популација нестаје. То значи да ће се наставити процес старења, одлазака и смањења становништва генерално. Нико ни не покушава да озбиљно ради на обнови становништва и све се своди на протоколарне предизборне слогане и једнократна давања за свако рођено дете. А кључ је, наравно, систем вредности и религија.

Но, још је луђе понашање западњака који, одводећи младе људе, нарушавају не само нашу будућност, опстанак и демографску безбедност, већ и своју. Балкан је увек био брана, простор који је чувао и бранио Европу од нежељених гостију. За то више немамо снаге, а они нам је и даље одузимају. Но логика капитала надвладава здрав разум и отуд нам уз све то уваљују и идеологију која је против рађања и против породице.

Миша Ђурковић је директор Центра за геополитику на Школи за међународне односе будимпештанског Матија Корвин Колегијума. Ексклузивно за Нови Стандард.