Мирослав Здравковић: Јавни дуг Србије и Европе – Јупитер и волови

Шта се може закључити на основу искуства из претходних 20 година? Да ће у блиској будућности (као и након 2000. и 2012) опет бити потребне неке непопуларне мере

Јавни дуг Србије 2000-2020.

Нове власти у Србији, након Слободана Милошевића, наследиле су јавни дуг у износу од 14,2 милијарди евра, у чему је спољни био 10,1 а унутрашњи 4,1 милијарди. То је било 220% од тада процењене вредности БДП-а (845 на 384 милијарди динара). Отпис дела дуга париском и лондонском клубу поверилаца био је условљен „непопуларним мерама и реформама“ чији се повољни исходи очекују у некој даљој будућности, а до такве будућности нисмо дошли, и још увек нам се обећава.

Најнижи ниво јавног дуга био је пред светску економску кризу, у јуну 2008, када се спустио на 8.623,6 милиона евра. За 90 месеци, за око 2.740 дана, дуг је смањиван у просеку за 2,02 милиона евра месечно, што је 23,4 евра у свакој секунди. Спуштан је на минималних 23,5% БДП-а.

Од средине 2008. до средине 2012, јавни дуг је повећан на 15,3 милијарде евра, а његов удео у БДП-у је удвостручен на 46,6%. За 48 месеци повећање дуга износило је 6.846 милиона евра, што је било у просеку 4,69 милиона евра дневно или 54,3 евра у секунди.

До краја априла 2020, јавни дуг је повећан, од средине 2012, за 9,3 милијарде евра, што је било повећање од 3,28 милиона евра дневно, или 38 евра у секунди. Мало спорије него у периоду до средине 2012, али је при томе раст удела био незнатан, на 52,4%, па ово није изгледало алармантно.
Раст јавног дуга у мају, са 24,6 на 26,8 милијарди евра погоршао је ову осмогодишњу слику: укупан раст дуга био је за 11,5 милијарди евра, што је по 4,03 милиона евра дневно или по 46,7 евра сваке секунде, а то је већ блиско брзини из периода 2008-2012.

Шта се може закључити на основу искуства из претходних 20 година? Да ће у блиској будућности (као и након 2000. и 2012) опет бити потребне неке непопуларне мере, које доносе очигледне губитке већини, али се у некој далекој будућности назире бољитак. Веома депресивно. То што је већини земаља у свету дошло до раста дуга током пролећа 2020, по нас није утешно.

Подаци се могу пронаћи овде.

Што је дозвољено Јупитеру, није и волу: јавни дуг европских земаља 2000-2019.

Србија има под-просечан раст јавног дуга у претходних 19 година – повећан је за 69% док је у чланицама ЕУ повећан за 107,7%. Он је најближи релативном расту дуга Холандије (+67,7%) и Немачке (+64,8%). Ове две земље, заједно поред Србије, указују на чињеницу да смо усвојили протестантску радну етику, морал и кривицу за претходне ратове. Нисмо само достигли њихов ниво зарада, али шта су векови пред нама спрам српске вечности? И Турке смо трпели 350 година па можемо и плате у Немачкој да сустигнемо у неком од векова пред нама.

Мерено уделом у БДП-у српски јавни дуг на крају 2019. и није био релативно велик (52%), и био је дубоко испод просечног у ЕУ (77,8%), али је Србија била европски шампион у просечној каматној стопи по којој је сервисирала његову достигнуту вредност – 3,9%, а остале медаље су преузеле нама суседне чланице ЕУ, Румунија сребрну и Мађарска бронзану. Малта је остала без медаље и претекла Хрватску, коју ћемо сустићи по БДП-у, али смо је већ одавно претекли у другим показатељима (робни извоз, просечна старост и емиграција, дознаке…) Само још Пољска има каматну стопу од 3%, а следи Бугарска која плаћа по 2,8% упркос чињеници да је у посматраном периоду смањила ниво јавног дуга према БДП-у са 70,7% на само 20,4%.

Ту се негде списак волова завршава, а открива се по неки Јупитер. Разочарала ме је чињеница да Енглези плаћају исту просечну каматну стопу као и Италијани, 2,5%, упркос знатно нижем релативном оптерећењу јавним дугом, али то је цена енглеске независности од Јупитера: већа цена јавног дуга.

Спуштајући се ка дну листе откривамо Јупитера у Француској и Сатурна у Немачкој, где Французи плаћају 1,5% а Немци 1,3% и где су Французи баш били несташни јер су повећали апсолутну вредност дуга 2,7 пута, док су Немци били као и ми, хладно-рационални, штедљиви и раду склони.

У најлагоднијој позицији је била Естонија на дну листе која готово да и није имала јавни дуг, само 8,4% од БДП-а, повећала га је 7,5 пута и сервисирала по просечној камати од 0,4%.

Шведска је вицешампион на овој изврнутој листи и шведске банке су „инвестирале“ у мале Балтичке новоформиране државе са простора СССР-а. По угледу на Шведску и Немачка је требало да се понаша као џентлмен па да смањи ове каматне стопе сирочићима у Источној Европи, али у Немачкој има и католика, није баш све протестантски у раду.