Мирослав Стојановић: Зашто Шолц ћути

Увек добро обавештени „Вашингтон пост“ је још у јуну прошле године (два месеца пре дизања у ваздух обе гасоводне цеви Северних токова) писао да се управо то спрема. Извор: ЦИА

Било је то од почетка симптоматично и проблематично ћутање оних који су били најтеже погођени и, требало би, највише заинтересовани да проговоре: званични Берлин се понашао крајње немушто после терористичке диверзије у септембру прошле године и дизања у ваздух једног од најважнијих (и најскупљих: више од 11 милијарди евра) немачких енергетских пројеката, гасовода Северни ток 1 и 2.

И још симптоматичније и проблематичније: ни кад су грунули у јавност, пре неколико дана (крај августа), пред саму годишњицу злочина, резултати истраживачких новинарских тимова два утицајна немачка медија, недељника „Шпигл“ и јавног телевизијског сервиса ЗДФ, који су усијали политичку атмосферу, влада не проговара.

Канцелар Олаф Шолц, директно прозван, ћути, као заливен.

Канцеларов уред се, и овај пут, заклонио иза фразе да треба сачекати исход истраге. Иако су новинарски тимови две медијске куће, управо користећи оно до чега је истрага већ дошла (дебео досије), недвосмислено саопштили: диверзију на гасовод, недалеко од данског острва Борнхолм у Балтичком мору, извршили су украјински командоси.

Један од учесника великог истраживања, новинар Волф Видман Шмит, каже за „Дојче веле“: званичници избегавају по сваку цену ову тему, али не могу једноставно да одмахну руком пред озбиљним злочином…

Огласила се, за сада, само министарка унутрашњих послова Ненси Фезер: надам се да ће државни тужилац наћи довољно чињеница да оптужи починиоце, морамо злочинце извести пред суд.

Државни тужилац Ларс Оте тврди у изјави „Шпиглу“ да има довољно доказа о „украјинским траговима“. Једино „не може са сигурношћу“ рећи да ли је читава операција изведена у државној режији.

Већ споменути новинар Шмит би да аболира (украјински) државни врх: мало је вероватно, каже, да је председник Владимир Зеленски знао за акцију…

Мало је вероватно, закључују новинарски тимови, да су „ажурни“ украјински грађани радили на своју руку. Један од разлога загонетног канцеларовог ћутања, дакако не и једини (о такође осетљивим унутарполитичким нешто касније), вероватно се тиче управо те, моћније руке.

Једно подсећање: увек добро обавештени „Вашингтон пост“ је још у јуну прошле године (два месеца пре дизања у ваздух обе гасоводне цеви Северних токова: четири хаварије на истом месту, једна нешто даље) писао да се управо то спрема. Извор: ЦИА. Наводно се америчка агенција у овом случају „поштапала“ оним што јој је дошапнула једна „европска служба“.

У медијима се, уз друге спекулације на ову тему, спомињало да су агенцији „која све види и све зна“, ту информацију дотурити – Холанђани. Немачке обавештајце је, опет наводно, „успавала“ чињеница да се ништа није догодило у термину с којим се баратало у „Вашингтон посту“.

И још: није извршена најављивана диверзија на гасовод Турског тока у Црном мору, којим се, преко Турске, снабдевају Србија и још неке европске државе.

И прича о томе да је непосредан повод Украјинаца да униште Северни ток била намера да Русима „избију из руку“ главни извор прихода и „најважнији инструмент“ који је Москва могла да користи уцењујући Берлин, стоји на климавим ногама.

Влада социјалдемократског канцелара Олафа Шолца је, понизно, учинила оно што су раније власти и канцелари, од Герхарда Шредера до Ангеле Меркел, годинама одбијали да учине: под притиском Вашингтона су већ, пре диверзије, ставили гасовод „на лед“.

Жестоким противницима гасовода, а поред Украјинаца, Пољака и балтичких државица, најгласнији и најупорнији у томе су, у свим администрацијама, од Буша млађег, преко Обаме и Трампа, до Бајдена, управо Сједињене Америчке Државе, било је стало да, по сваку цену, Немачку, и дотад најснажнију привреду Старог континента, дефинитивно (?) одсеку од сигурног снабдевања јефтиним руским енергентима.

Уз правне разлоге и препреке које терају Олафа Шолца у дефанзиву и неку врсту тамног вилајета – све што учини или не учини могло би му се политички обити о главу – јесте та прејака „америчка карта“.

Месеци пролазе а канцелар ни прстом да мрдне око евентуалне поправке оштећеног гасовода. Рђа, међутим, не чека. Чини своје. Ако се нешто брзо не предузме, упозоравају стручњаци, најскупљи енергетски пројекат постаће (неупотребљиво) старо гвожђе.

Правни разлози за уздржаност немачких истражних органа, у чијим рукама је, рекосмо, већ „дебели досије“ који упућује на Кијев: Немци не могу водити истрагу у Украјини. Влада не тражи, с те стране, правну помоћ. Немачка би, у том случају, требало да са Украјином подели сазнања до којих се већ дошло. Али: Берлин, констатује „Дојче веле“, „не верује Кијеву“…

Оно што, иначе „успореног“ и колебљивог канцелара додатно „чини немуштим“ у веома осетљивој и варничавој теми, је политичка атмосфера која круни његов ионако низак политички капитал и рејтинг.

Политичке акције лидера и странака које се противе даљој, посебно војној, помоћи Украјини незаустављиво расту. И оних с десног и оних са левог политичког пола. Алтернатива за Немачку је већ недељама у истраживањима испред свих владајућих странака. А канцелар нема куд: не сме, и не може, да се извуче из челичног загрљаја и беспоговорне солидарности са (несрећном) Украјином.

Још један податак крајње неугодан за канцелара: икона Левице, Сара Вагенкнехт, о којој је већ било речи на овом порталу, такође жестоки противник немачког уласка у украјинску ратну лаву, узлетела је минулих дана на високо треће место на листи популарности. Далеко испред канцелара Олафа Шолца, Кристијана Линднера и Аналене Бербок, лидера владајуће „семафор коалиције“.

Вагенкнехтова са те, јаке позиције, креће у оснивање сопствене политичке странке…